Tekstovi sa tagom: milan živanović

Le otto montagne – The Eight Mountains je izašao nekoliko meseci posle filma Close, da pomogne u borbi protiv toksične muževnosti koja nikome više ne služi (nikad i nije). U oba filma imamo po jednog dečaka koji je snažniji, dakle u skladu s društvenim očekivanjima, i jednog koji je „nežniji“. Ovaj drugi je manje siguran u svoju muževnost. U Osam planina je to Pietro, onaj koji luta sve do Nepala, možda baš da bi utekao tom osećaju srama što nije „sin kakvog je otac želeo“. „Popeo sam se na svaku planinu“, kaže u jednom trenutku Brunu, a prećutkuje da mu pomalo zavidi što je uspeo ono što svi traže – da bude muž i otac

Ispostaviće se da ruka nije poklon s buvljaka, već spona, veza s dušama umrlih. Duhovi su strašni kad ih vidimo, ali su još gori kad su nevidljivi. Autori filma su vešto uštedeli na šminkerima, pa utvara nema mnogo. To ne znači da nisu prisutne – kad neko kaže „duh te gladno gleda! Eno ga, iza tebe!“ sve je prepušteno mašti

Ako nemate vremena i ne znate da kuvate, naša rubrika je mesto za vas, a zbog toga što smo i sami spremni da sopstveno neznanje i životne nevolje podelimo sa onima koji su voljni da čitaju

Kroz šumu trči devojka u beloj spavaćici, prestravljena. Ne obazire se na prepreke, preskače oborena debla kao duh svih prošlih i budućih strahova. Onda se skotrlja niz brdo. Podstaknuto lošim specijalnim efektima, granje besni, kao usred oluje. Potom jaka svetlost

Bilo je već četiri sata iza ponoći. Nekoliko pijanih gostiju je pokušavalo da pleše. Mladi konobar je stajao za šankom i gledao u njega. Kolja je pokušavao da uzvrati pogled, ali bi mu brzo ponestalo hrabrosti. Gledao je u cipele, telefon, praznu čašu. Kada je ponovo podigao glavu mladić mu je dao znak da priđe. Otišao je do šanka

Erich Fromm piše da „može izgledati kontradiktorna tvrdnja da je sadist pokorna osoba, no to ne samo da nije kontradikcija — to je, dinamički govoreći — nužnost. Neka osoba je sadist jer se oseća nemoćnom, neživom i bespomoćnom. Ona taj nedostatak pokušava kompenzovati moći nad drugima, transformisanjem gusenice kakvom se oseća, u boga“. Zbog takvih komšija, rođaka, sugrađana, političara , policajaca i ostalih javnih službenika je Parada ponosa nužnost, protest.

Mrak ne znači da svetlo ne postoji, već da se nakratko udaljilo. Tako ljubavi ima i u neprijateljskim uslovima – poprima nove oblike, hvata drugačiji ritam, krivi se i uvija da bi se lakše uvukla u pukotine. Junak filma The Blue Caftan živi u tim rascepima – zarobljen između dva sveta, prinuđen je da se stalno hvata u koštac sa sopstvenom prirodom

Iako smo prirodu odavno savladali (ili bar tako mislimo), retko lutamo iz straha da bismo mogli da se izgubimo. Zbog toga se uglavnom držimo puteva koji povezuju tačku A s tačkom B, drugim rečima: kuća – posao

Kad mu je ponestalo vazduha uspravio se i odgurnuo je. Spustio je noge na pod i ostao da sedi. Povratila je snagu i ustremila se k njemu. Navukla mu je haljinu do pola glave, zaglavila se na ušima. Povukla je jače. Onda ga je uhvatila za desnu ruku i provukla je kroz rukav, potom i levu. Upalila je svetlo

Gladni smo sreće i zemalja u kojima možemo da se ponašamo u skladu sa svojom prirodom, a filmovi kao što je Red White & Royal Blue nam u tome pomažu, pod uslovom da smo toliko umorni, da su nam sve moždane ćelije uspavane. S druge strane, strejt publika iza sebe ima decenije loših romantičnih komedija, pa je red da i mi dobijemo makar nekoliko

Ako nemate vremena i ne znate da kuvate, naša rubrika je mesto za vas, a zbog toga što smo i sami spremni da sopstveno neznanje i životne nevolje podelimo sa onima koji su voljni da čitaju

Ubistva motivisana mizoginijom, mržnjom i predrasudama, a posebno ona uzrokovana transfobijom, izgleda nikoga ne uznemiravaju. Kao da nije dovoljno što u Srbiji najčešće ne mogu da ostvare normalnu egzistenciju, da pronađu posao i koliko-toliko žive bezbrižno, trans* žene su često žrtve jezivih zločina. Nacija je večito šokirana, uglavnom pogrešnim stvarima, a iživljavanje se nastavlja i posthumno, u prostoru za komentare na tekstove s lošim naslovima

Ako nemate vremena i ne znate da kuvate, naša rubrika je mesto za vas, a zbog toga što smo i sami spremni da sopstveno neznanje i životne nevolje podelimo sa onima koji su voljni da čitaju

Kao da smo u međuvremenu zaboravili da homoseksualnost nije od juče, pa se i danas diže prašina oko običnih ljubavnih stvari. Patrijarhalna kuka i motika se diže kad god je većina nervozna. Niko se na primer nije bunio zbog homoerotičnog odnosa anđela i đavola u filmu Mi nismo anđeli, valjda zato što đavo anđela tera rečenicom „Ma beži, bre, pederu!“ Đavo k’o đavo, ljudi ko ljudi

Parlić može da kao „žena, majka i sve ostalo“ negoduje u svoja četiri zida. Kao poslanica je u obavezi da poštuje građane koji je plaćaju. Homofobija i transfobija su ozbiljne stvari, pa bi svako ko kao javna ličnost propagira govor mržnje trebalo da bude najstrože sankcionisan