Ako pokušate da pobegnete, životinja će vas pojuriti. Ako ostanete pribrani i ne pomerite se s mesta, moguće je da vas neće primetiti i da će vam poći za rukom da se sakrijete među ostale pripadnike krda. Tako ćete preživeti, ali samo ako neko drugi postane plen.
Zahvaljujući sijalici, zalazak sunca odavno ne znači završetak društvenog života. Osvetljeni, građani do duboko u noć gledaju fotografije i snimke iz prirode, kao da je šuma preko sveta. Drveće je doduše ustupilo mesto asfaltu, ali je zelenilo tu, tek malo dalje od centra grada.
Čekanje ubija. Dok sedi i pilji u jednu tački, ili se vrti po krevetu, građanin se polako udaljava od okruženja, od društva i od smisla života. Ništa ne traje kao vreme provedeno u čekaonici, ništa nas ne uverava da smo nesposobni za sreću kao mozak koji nešto čeka.
„Lekar, poput svih drugih koji imaju posla s ljudskim bićima od kojih je svako jedinstveno, ne može da bude naučnik – ili je zanatlija kao hirurg, ili umetnik kao psiholog i lekar opšte prakse“. (W.H. Auden)
Mnogi (čitaj mnoge) su stradali zarad porodičnih svetinja, kao da nikome nije jasno da bi svet bio daleko bolje mesto ukoliko bismo pod roditeljskim krovom učili o poštovanju i poštenju, o ljubavi i podršci, a ne o tome da je život večito nezadovoljstvo. „Ako već postojiš, probaj da uživaš u tome“, rekao je neko (ne mogu da se setim ko), a uživanje je jedino moguće ako u blizini nema nikoga ko bi ti posekao krila tupim makazama.
Bacanje hrane je pored društvenog i ekološki problem – za proizvodnju, preradu, pakovanje i distribuciju te hrane utroši se ogromna količina vode i energije, a namirnice potom završe na deponiji, gde postaju otpad i u procesu raspadanja ispuštaju štetne gasove koji utiču na klimatske promene. Tako bi se regulisanjem viškova ublažio problem gladi, ali i smanjio negativan uticaj na planetu koja već posustaje.
„Ja se ne kajem što sam imala deset hiljada muškaraca. Mogu samo da se kajem što ih nisam imala dvadeset hiljada, ali bila sam glupa i nisam racionalno trošila svoje vreme“. (Merlinka)
Zoo vrtovi postoje da bi se zadovoljila ljudska želja za ograničavanjem slobode – slon, koji u prirodi pređe i po 50 kilometara dnevno, zatvoren u izložbeni prostor od nekoliko desetina kvadratnih metara nije ništa drugo do vulgarna manifestacija (ne)moći.
Ljudi su bogovi samo dok ih ne upoznamo. Strancima je lako – prolaze kroz naše živote, šepure se na ekranima različitih uređaja, daleki i tajnoviti, gospodare snovima slatki kao fantazije. Da stvar bude gora, među njih se ponekad umeša i neka poznata ličnost, na primer Grace Jones.
Kad je Dušan otišao, prešao sam u malu sobu. Taman je tolika da mačka može da se okrene oko sebe, ali mi je tu bolje. Veliki prozor gleda na dvorište. Ne otvaram ga ni kad je zagušljivo – iz podruma izbija sladunjavi smrad tela u raspadanju. "Kao da ceo Dorćol dolazi ovde da crkne", kaže komšija.
Pesnik je i tu neustrašiv, autovani gej muškarac na početku XX veka. Njegove su ljubavi gole, neukroćene, dakle patološke. Najzanimljivija je romansa s glumcem Ivorom Novellom, koji liči na sve one okrutne duše koje veruju da je grubost najbolja odbrana od neprijateljskog sveta. Njihov odnos nam otkriva kako radi ljudska priroda, te kako misle oni koje je društvo ubedilo da ljubav nije za njih. Novello je odličan primer, muškarac koji ljubavnike menja čim strast popusti, kao da ne zna da lepota ne traje večno.
Mokumentarci (mockumentary) su filmovi (ili serije) koji preteruju, ismevaju stereotipe, dok pokušavaju da nas ubede da je jaz između fikcije i stvarnosti mnogo manji nego što mislimo. Sve u njima podseća na dokumentarni film, a mogu da obuhvataju širok raspon tema – od običnih prevara, preko fenomena popularne kulture, do političkih afera.
Ne žudi Jesmark za luksuzom, već za običnim stvarima koje ljude održavaju u životu. Istina, riba se jede, ali ne plaća struju i lekove, bar ne dok se za nju ne dobije pravi novac od papira. Ima rok trajanja, pa mrtva vredi tek neko vreme – ko je ne proda pre nego što se usmrdi, protraćio je i nju i sebe.
Otkad je neko prvi put potegao oružje, bilo je i onih koji u ratove nisu hteli. Zbog toga što im se nije ginulo, što im se nije ubijalo, ili iz oba razloga, građani su ustajali protiv agresije – nekad tiše, drugi put glasnije. Bilo da se protestovalo u malim ili velikim grupama, u vreme ratova su nastajale snažne pesme, moćne priče, poezija pred kojom niko nije stajao mirno.
Iako nam moderni eksperti za savladavanje života preporučuju da ostanemo u sadašnjem trenutku, malo-malo pa se vratimo u prošlost. Tamo nas čekaju igračke kojima je vreme pojelo uši, crtani filmovi, serije s lošim specijalnim efektima, heroji koji su uprkos vremenu ostali isti. He-Man je jeda od njih, iako je već napunio četrdeset godina – mačem i dalje vitla kao da ga leđa uopšte ne bole.
