Tekstovi sa tagom: milan živanović

Pesnikinja Barbara Sadowska je otišla već 1986. godine. Znala je da će pravda doći tek mnogo godina kasnije i nije mogla da čeka. Ipak nije došla, ali je i pamćenje neki oblik pravednosti.

Za razliku od specijalizovanih magazina ili web-sajtova koji pomno prate svaku od nekoliko stotina ovogodišnjih TV serija, naš tročlani tim recenzenata mogao je da se bavi samo onim što je stigao da vidi tokom poslednjih 12 meseci. Svako od nas imao je prava da izabere pet (ili malo više) voljenih naslova, te su ove preporuke naš izbor, naša odgovornost i naš mali ekran...

Dokumentarni film „The Celluloid Closet“ iz 1995. godine objasnio je vezu između filma i identiteta, ali i vidljivosti bez koje pojedinac/ka lako može da poveruje u to da ne postoji. Brojni spiskovi sa LGBTIQ+ filmovima opsedaju internet, ali su vrlo često identični, budući da okupljaju kultne i popularne filmove sa manje ili više vidljivim kvir junacima. Na mnoge se zaboravilo, a filmske liste su ipak bogatije – od Kennetha Angera do Pier Paola Pasolinija, od Gus Van Santa do Bruce LaBrucea i mnogih drugih. Tom temom ćemo se pozabaviti u potpunoj slobodi, bez hronološkog reda

Pornografija nije od juče. Otkad je naučio da snima, čovek beleži sve. Erotski prizori su prirodno među omiljenim temama, a iz mekane erotike se razvila i tvrda pornografija. U umetnosti je prisutna oduvek, pa se stidljivo pomaljala još iz prvih pećinskih crteža. Razvijala se paralelno s različitim umetničkim formama, klijala po marginama ljudskog iskustva. Tek je u prvoj polovina XX veka postala javna, ali je do danas ostala nešto zbog čega se crveni – običan čovek je još uvek zarobljen u sebi, pa rumeni zbog sadržaja za koje su mu jednom rekli da nisu za pristojan narod.

Reditelj Philippe Lacôte je halucinogenu priču napravio po ugledu na uspomene iz sopstvenog detinjstva i vreme kada je posećivao majku u zatvoru La Maca. Tada se, kako kaže, osećao kao da dolazi u neko magično kraljevstvo iz prastarih vremena.

Od serije „It’s a Sin“, preko animiranog dokumentarnog filma „Flee“, pa sve do filmskih priča koje prate odrastanja onih koji su drugačiji, 2021. je obezbedila dovoljno prostora za kvir kinematografiju, TV serije, ali i rijaliti programe. Čini se da je vremenu tišine došao kraj, i da, uprkos tome što se i dalje bore sa teretom auto i internalizovane homofobije, filmski kvir junaci brže rastu i dobijaju jače okvire u kojima se lica jasno vide, a imena dobro čuju. Pored filmova i serija iz ove godine, pomenuli smo i one koji su snimljeni 2020, ali smo ih gledali u proteklih dvanaest meseci.

Život je jednom bio jednostavan poput kutijice s konfetama, koja je šarene kružiće oslobađala nakon jednostavnog povlačenja konca. Tako je bilo i s Novom godinom – jelka, ukrasi i lampice koje su se nasleđivale od prethodnih generacija. I čokoladni Deda Mraz.

Mnogo bismo mogli da naučimo od porodice Mehdipour. Na primer o tome šta je u roditeljstvu važno. Nije to krov i parče hleba, to mnogima pođe za rukom, uglavnom uz pomoć porodičnog nasleđa. Najvažniji je onaj glas koji se ostavi deci, unutrašnji glas koji počinje kao roditeljski, a onda ostaje unutra, da šapuće do kraja života. Jedno od najvećih blaga na svetu je kad je taj glas radostan i podržavajući.

Tri celine pripovedaju o jednoj stvari – u šumi je Muma, Muma ima kuću, u kući nešto smrdi, s Mumom je mačka, Jadran je na pogrešnom mestu u pravo vreme.

Tamnoplavi oblaci su se vukli po nebu kao prazni džakovi. Hodao sam ka parku, tamo popodne obično nema ljudi. Onda mi se učinilo da usred ućutanog grada čujem grcanje. Požurio sam nazad.

Dokumentarni film „The Celluloid Closet“ iz 1995. godine objasnio je vezu između filma i identiteta, ali i vidljivosti bez koje pojedinac/ka lako može da poveruje u to da ne postoji. Brojni spiskovi sa LGBTIQ+ filmovima opsedaju internet, ali su vrlo često identični, budući da okupljaju kultne i popularne filmove sa manje ili više vidljivim kvir junacima. Na mnoge se zaboravilo, a filmske liste su ipak bogatije – od Kennetha Angera do Pier Paola Pasolinija, od Gus Van Santa do Bruce LaBrucea i mnogih drugih. Tom temom ćemo se pozabaviti u potpunoj slobodi, bez hronološkog reda

Vremena jedva da nam je ostalo, pa nam je i pet poruka na Viberu previše. Radost i tugu danas nesebično delimo – na društvenim mrežama, uglavnom s neznancima. Stara strpljivost je stvar prošlosti i s razlogom je tako – vreme je za glasovne poruke, ne duže od dvadeset sekundi.

Svako autovanje je posebna priča, ali se uvek radi o hrabrosti koja LGBTIQ+ osobama vraća odavno oteto dostojanstvo. Veoma je važno da se ne pristaje na homofobičnu stvarnost, jer život ne traje večno. LGBTIQ+ osobe su deo društva i mesto im je svuda – na ulici, u opštini, na venčanju, na porodičnim ručkovima, u umetnosti, na filmu, u roditeljstvu, na plaži, u klubu, u školi, na poslu, u svim zemljama sveta i svim profesijama, pa i u fudbalu

Da biste razumeli problem s poljupcem u spotu za pesmu "Šta je stid?", neophodno je da pre toga razumete šta je odbacivanje, ili šta je nasilje, po mogućstvu i šta je homofobija.

Katarina se dobar deo nove sezone sprema da postane majka, što kulminira javnim porođajem. Rođenje kao pozorišna predstava je još jedan detalj – kad se rodiš na pozornici jasno je da u tvom životu privatnog skoro da neće biti. Glavna junakinja se između te dve vremenske tačke pretvara u katastrofu koja je opsednuta hranom, budući da joj smrt preti sa svih strana – Petar bi mogao da je ubije kada se dete rodi, mogla bi da umre na porođaju, mogli bi da ih ubiju oboje, uzmu im dete i iskoriste ga kao kartu do trona