Tekstovi sa tagom: milan živanović

Danas smo odlučili da se pozabavimo sveprisutnom opsesijom zdravim životom. Zdrav život sam po sebi ne bi bio uopšte loš kada ne bi imao toliko škola mišljenja, studija koje jedna drugu pobijaju, pseudonaučnih zaključaka i sledbenika koji nisu videli ni dana dopisnog kursa medicine, a sve znaju o procesima u ljudskom organizmu. Svako je od nas bar na trenutak bio rob poluistina, a sve zbog straha od smrti kojoj uporno pokušavamo da doskočimo

Beogradska publika je premijeru filma pratila u mukloj tišini, dok se razvijao odjek krivice koja raste iz onog pitanja „zašto su oni tamo, a mi ovde.“ Pojedinci i pojedinke koji su umakli od većinske grupe koja poštuje njuejdž prakse koje nas uče da su bolne teme za izbegavanje, uprkos tome što svet i danas broji milione žrtava i izbeglica koje beže od gladi, silovanja, mučenja i rata, dobili su neprocenjivu istorijsku lekciju o hrabrosti, humanosti i rođenju građanskog aktivizma, u vreme kada se to plaćalo glavom

Televizor u dnevnoj sobi nije dobro radio. Ipak ga je uključio i nekoliko trenutaka zurio u mutnu sliku. Naslonio je obraz na toplu staklenu površinu i sklopio oči. “Nezaustavljivi progres čovečanstva i razvoj velike tehnološke revolucije…” čulo se iz zvučnika. Mogli su samo da kažu “jebem ti život,” pomislio je

Običan posmatrač bi mogao da ostane zbunjen, možda čak i da se zapita „čemu sve ovo?“ Tako bi mogao da reaguje bilo koji pojedinac/ka, obično cisrodna osoba, koji je svoje privilegije dobio/la odmah po rođenju, a možda i pre. Oni čije su privilegije izostale znaju da društvo sve svoje pripadnike po pravilu smatra heteroseksualnim, pa ih nakon samo nekoliko minuta pošto dođu na svet pakuje u fioke, a mnogi u njima ostanu do kraja života, i od njih naprave ormare. Za one koji nisu heteroseksualni i cisrodni ovo iskustvo je bolno i destruktivno, a LGBTIQ+ osobe obično vrlo rano znaju da je kod njih nešto drugačije, ali nisu u stanju da odmah objasne šta

Dok su individualna iskustva ono što nas razlikuje, zajedničke tačke, koje bismo mogli da smestimo pod termin "srpska glupost," čine da se menjamo u smeru vulgarne mase koja odavno ne vidi zajednički cilj, već se fokusira na niz sitnih postignuća koja se svode na preživljavanje u duhu "šta će da se jede, šta će da se pije, koga da zajebem." Ovoga puta bavimo se (lažnom) zauzetošću naših naroda i narodnosti, večitim haosom i nemanjem vremena za bilo šta

Obespravljeni su uništeni zato što ih je položaj u kome se nalaze sveo na stvari. Mi dobrovoljno pristajemo da budemo stvari, i time šaljemo užasnu poruku učenicima. Da bismo povratili svoju ljudskost, moramo prestati da budemo stvari i treba da krenemo da se borimo kao ljudi

Ja sam loše progamirana lutka/ juče sam dobio treći bubreg/ sada šljakam kao kamen/ i srce je bubreg/ tako ću dobro da se ispišam/ po zidu/ jadne gospođe Uljanov.

Dok su individualna iskustva ono što nas razlikuje, zajedničke tačke, koje bismo mogli da smestimo pod termin "srpska glupost," čine da se menjamo u smeru vulgarne mase koja odavno ne vidi zajednički cilj, već se fokusira na niz sitnih postignuća koja se svode na preživljavanje u duhu "šta će da se jede, šta će da se pije, koga da zajebem." Kako je XXZ magazin sve suprotno od toga, ove srede smo odlučili da se bavimo sobom, odnosno svim onim što rad u slobodnom mediju nosi

Dok su individualna iskustva ono što nas razlikuje, zajedničke tačke, koje bismo mogli da smestimo pod termin "srpska glupost," čine da se menjamo u smeru vulgarne mase koja odavno ne vidi zajednički cilj, već se fokusira na niz sitnih postignuća koja se svode na preživljavanje u duhu "šta će da se jede, šta će da se pije, koga da zajebem." Frustracije koje svi žitelji i posetioci Beograda dele poslednjih nekoliko meseci (i godina) tiču se saobraćaja, a naročito javnog gradskog prevoza. Kako preživljavaju putujući na posao, šta vide, čuju i šta im se događa pišu XXZ putnici i sapatnici Milan Živanović i Sandra Dančetović

Podigao je pogled u želji da proceni koliko mu je još vremena ostalo. Iz magle je izašla prvo jedna, a za njom druga i treća pseća glava. Kao na jednom lancu, sve su piljile u njega, u sam centar grudi, kao da mere koliko mu kuca srce

Xavier Dolan zapravo igra ono što se zaista dogodilo 7. jula 1984. godine, kada je ubijen Charles O. Howard, a samo zbog toga što je bio gej. Howard je, baš kao i Dolan u filmu, veče provodio sa svojim partnerom, što je isprovociralo trojicu šesnaestogodišnjaka koji su ih prvo verbalno zlostavljali, da bi ih potom pretukli, i na kraju ubili jednog od njih

Dr Marko Lens na kraju nije samo „junak, heroj, kralj i Srbin,“ već i pojedinac koji je ustao protiv homofobije, što verovatno zahteva još veću hrabrost, budući da iza gejeva i lezbijki obično ne stoje čitavi narodi, već samo oni pripadnici zajednice koji ne žele da i dalje trpe diskriminaciju. Sistem stereotipa je ništa drugo do pokušaj pojedinca/pojedinke da sačuva svoj položaj u društvu, a problem je u tome što nikada nije neutralan, već je obično osnažen emocijama i željama da se sačuva bezbednost u okviru pozicije koja se zauzima. Upravo zbog toga niko nije imun na generalizaciju i diskriminaciju, pa najveći broj građana druge definiše još pre nego što ih vidi i upozna, a jedini lek protiv te anomalije jeste obrazovanje i zanimanje za ono što je drugo i drugačije

„Je l plačeš?“ prikrala mu se s leđa. „Plače.“ "Plače.“ "Plače,“ prenelo se preko usana ostalih što su se skupili po ćoškovima kao živina kad preko dvorišta preleti neka senka. „Ne,“ odgovorio je i pružio joj još jednu čašicu kao da zida bedem od rakije i ruku

Filmu „Poljubac žene pauka“ se svojevremeno zameralo to što kvir junaka još jednom stavlja u poziciju u kojoj mu njegov heteroseksualni objekat želje iz sažaljenja nudi mrvicu naklonosti, ali se uprkos tome radi o ostvarenju koje zauzima značajno mesto u kvir istoriji. To svakako važi i za predstavu koja, pored priče o slobodi i različitosti, te žrtvama koje se za slobodu prinose, gledaoca tera i na to da kaže ili pomisli: „Merlin Lives Forever!“

Parada ponosa jeste prošla bez incidenata, ali dok je Sonja Sajzor, jedna od najpoznatijih trans aktivistkinja u zemlji, u Manježu govorila o tome da iako radi od 18. godine ipak nema ni dana radnog staža, neki se građanin žalio što se kasnije vraća s posla i što ne može da prošeta omiljenim parkom, ne razmišljajući o tome da su LGBTIQ osobama sva vrata zatvorena tokom cele godine – pet radnih dana + vikend