Tekstovi sa tagom: milan živanović

pre tri dana sam/ počeo da vičem/ i sad ne mogu da stanem./ debljam se, težak,/ od sebe ipak lakši./ i nisi i jesi kao ja./ zovem drvoseču...

Novinski naslovi su odavno postali jeftini alati za uništenje ozbiljne komunikacije – neophodno je da novinar smisli nešto što će privući pažnju čitaoca, pa se sve od vesti o poskupljenju kupusa do crne hronike kruniše naslovima koji počinju s „Nećete verovati“, „Šok i neverica“, te raznoraznim najavama za koje se smatra da će korisnika otrgnuti iz mora drugih vesti i motivisati ga da klikne i počne da čita. Vrebaju nas s interneta, streljaju s trafika, a usput unište po neki život, što nije strašno – imaju ti mediji unapred spremljene budžete za tužbe i druge nedaće. Dokumentarni film „Do daske“ novinara i autora brojnih dokumentarnih filmova Aleksandra Reljića se bavi posledicama jedne od tih hajki.

S raspadom Jugoslavije nestao je i jedan praznik – Dan Republike. Kod nas je potrajao najduže, sve do 2002. godine – valjda zbog nostalgije, sigurno i velike ljubavi prema neradnim danima. Sećaju ga se i danas, uglavnom zbog hrane i opravdanih izostanaka iz škole.

Srpski obrazovni sistem sve više liči na onu dobru, staru zagonetku „Puna škola đaka, niotkuda vrata“. Školske zgrade su se preobrazile u lubenice, a s jednim ciljem – da se glave pretvore u bundeve. Zatvorili smo oči i uši, jer semenke kojima pođe za rukom da proklijaju i oslobode se debele kore nataloženih predrasuda vrlo lako mogu da postanu neposlušne. Izgleda da građani koji misle nikome nisu potrebni.

Sasvim je sigurno da dobar deo ljudskih bića veruje da svet počinje s njima i da će se s njima i završiti. Moguće je da će buduće generacije misliti da se ptice rađaju u plastičnoj ambalaži, ili da su istrebljene životinjske vrste deo bujne mašte nekog sakupljača bajki. Jasno je da je nauka tu da im ispriča prave priče, mada postoji opasnost da će enciklopedije zameniti društvene mreže i teorije zavere, ako već nisu.

Prvi vestern je zvanično snimljen još 1903. godine, samo osam godina nakon što su braća Lumière prikazala najstariji film, snimak voza koji ulazi u stanicu (The Arrival of a Train). U pitanju je „The Great Train Robbery“ koji je režirao Edwin S. Porter, a film je imao sličan efekat kao onaj voz – kauboj koji puca u kameru prestravio je publiku, pa su na prvom prikazivanju mnogi strahovali za svoje živote.

onda se čuje cak,/ detinji plač iz klozetske školjke./ posle tražim obale i gledam/ u šljunak –/ u koje more se uliva/ naša kanalizacija?

Kod nekih građana i građanki se strah od vampira vremenom preobražava u nešto drugo. Recimo u želju – zabranjenu želju, želju za savršenstvom, za večnim životom. Čudovišta iz detinjstva tako postaju junaci, čak i kad ih ne krase herojske osobine. Krvopije su posebno mile onima kojima je kretanje iza margine poznato, pa je zbog toga vampir u književnosti i filmu između ostalog služio i za obračunavanje s potisnutom seksualnošću.

živiš ispod kreveta –/ prašnjava,/ mrtva koža./ nebo iznad zgarišta/ je dušek,/ oblaci su/ zamršene vlasi...

Ponekad sretnemo ljubavnike pored kojih se ne bojimo ni gladi ni žeđi. Ne osećamo hladnoću i ne razmišljamo o neplaćenim računima. Jedni kažu da je to ljubav, drugi da je strast. Traje kratko, ili malo duže, a najduže onda kad je više u glavi nego u stvarnosti. Osujećene ljubavi su na kraju krajeva one o kojima se najviše pisalo, jer su bile snažnije od svih koje su se prekinule sporazumno, kad je želja presušila. Britanski film "My Policeman" (2022) priča o jednoj takvoj ljubavi, dok rumunski "Câmp de maci – Poppy Field" (2020) na umu ima nešto sasvim drugo. Zajedničke tačke su im gej policajci, homofobija, autohomofobija i sve što uz to ide.

vidim:/ otvaraš usta,/ crveni se jezik u jami./ danju si mek,/ kao šaka blata./ posle ćutiš./ čekaš da me mrak/ onesvesti,/ da mi na usta pođe voda/ od gladi...

Nada je poput nevidljive ušteđevine koja ne može da se izbroji i izračuna. Niko ne može da nam garantuje da će ta banka opstati, pa su ulaganja u nju uvek nesigurna. Ipak, misli koje su u vezi s njom se obavezno investiraju u nešto što se doživljava kao dobro. Zahvaljujući tome ljubav buja i u najsurovijim uslovima, čak i onda kad se čini da je svetu došao kraj.

Često razmišljamo o drugima, uglavnom pogrešno. Skloni smo predrasudama, idejama koje sebi uvrtimo u glavu ne bi li smo lakše poverovali da smo bolji, ili bar jednaki kao drugi. Tražimo mane, sitne nepravilnosti razloge zbog kojih pojedinac/ka odstupa od pravila. Muškarci ne plaču, žene su brižne – sve između se teško prihvata.

„Lava ne muči nesanica zbog onoga što ovce o njemu misle“ je rečenica koju je prvi izgovorio (ili napisao) pesnik Imam Al-Shafi’I. Više od hiljadu godina kasnije ušla je u pop kulturu, budući da je Lanisteri u seriji "Game of Thrones" često ponavljaju. Tako je stigla i do usana junakinje filma "Corsage" – carice Elisabeth od Austrije (fenomenalna Vicky Krieps), koja ove reči koristi da bi se odbranila od muža koji brine o tome šta podanici o njoj pričaju.

Opasni tipovi, takozvani burazeri, bujaju u konzervativnim društvima. Niko im ništa ne može, pa su često poput malih careva, sitnih sultana koji prave krupne greške. Sve im pripada, njihovo je čak i kad je tuđe. Oni koji im se usprotive često se nađu u nezgodnom položaju – zajednica aplaudira mačo domaćinima, sve drugo se smatra izdajom.