Tekstovi sa tagom: miroslav antić

Još mi žvrlja neka pisma/ oproštajna,/ puna bola./ Ispadnemo pred njim krivi/ mi i škola./ Traži novac, kuka, moli/ – nema čime stan da plati,/ a ja šašav/ pa ga pustim/ da se mirno kući vrati

Njegove su dubine mudrije/ od svih tvojih aforizama./ More voli ribare koji ga potkradaju puni ljubavi/ i mornare koji koriste opasnosti što im pruža/ dok ne zalutaju i posle...

I bojim se, na kraju,/ kad budu umirali,/ veštački će i vrištati,/ kao da su pre toga/ dugo nameštali usta/ i uvežbavali strah...

Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas. Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim. Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće. I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga, dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.

Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske/ Tvrđave/ On je uskakao u đačke/ čitanke/ Kad me je doktor Savić lečio od alkohola/ On se pravio kao da ima neke veze sa filmom