Tekstovi sa tagom: momo kapor

Kada su, ubrzo po raspadu Jugoslavije, do mene počele da stižu vesti kako se Momo svrstao na stranu nekih gnusnih predstavnika srpskog nacionalizma, bilo mi je, naravno, žao, ali, ponovo, nisam bio iznenađen. Sve što sam ikada znao i mislio o Momi činilo se da ukazuje na to kako će on postati šlag-demagog. Lepršava proza mogla se sada pretvoriti u lepršavu propagandu o “njima” i “nama”. Da li je mogao da se izdigne iznad nacionalističke magle i da pokuša da sagleda stvari malo jasnije? Naravno da nije, jer to bi ga obavezalo da pliva uz struju i ugrozilo njegov status miljenika kafanskog društva. Čak pretpostavljam da je, u dubini duše, znao da ono što čini nije ispravno, ali previše hvale kojom su ga nekritički obožavaoci obasipali prethodnih tridesetak godina bilo je uništilo ono malo preostalog kritičkog smisla koji je možda još uvek posedovao

Vukovar je definitivno bio tačka na kojoj smo se on i ja nepomirljivo razilazili. Količina razaranja i sva ona tragedija koja se četiri godine ranije sručila na taj grad bila je gotovo nepojmljivih razmera. Naše suočavanje s posledicama onoga što su tamo učinile razularene trupe pijanih rezervista iz Srbije puštenih s lanca, i oni tenkovi koji su cvećem ispraćani u rat, bilo je izuzetno potresno. Mene lično je iz osnova izmenilo, a o svemu tome sam na najneposredniji način pisao i u knjizi „U potpalublju". Svi oni prizori koje smo tada užasnuti gledali po prvi put: masovne grobnice pune civila, leševi po razrušenim ulicama jednog utučenog grada, deca čije su kose posedele nakon stotinak dana provedenih u podrumima - Vukovar je ukratko bio tadašnja mera naše okrutnosti i našeg ludila, krajnji domet nakaznog projekta koji je zarazio tolike među nama i doveo nas ovde gde se danas nalazimo