Tekstovi sa tagom: muzika

Suočen sa pošastima nepismenog, petparačkog, tabloidnog novinarstva i neretko iste takve stvarnosti, XXZ magazin beži u prošlost, onu bolju prošlost, neka lepša vremena i tekstove o događajima i ljudima koji nisu zaslužili da budu zaboravljeni. Međutim, valja se setiti toga da neprijatelj nikada ne spava, da teška vremena mogu postati još teža, te da u svakakvom vremenu i sredini postoje ljudi koji se trude, stvaraju i teže boljem. Zato smo odlučili da vam svake sedmice preporučimo dela savremenika iz sveta (pop) kulture koji su zaokupili našu i zavređuju vašu pažnju. Uz pokoje nedelo, odnosno *kontrapreporuke, razume se

kao što video nije ubio radiozvijezdu, tako i nove tehnologije nisu bile fatalne za autorstvo u pojedinim žanrovima. Štoviše, danas više nego ikad ima, na primjer, sjajne rock-glazbe, a na nama je samo da dobro ugodimo osobni glazbeni kompas koji će nam omogućiti da od šume ugledamo upravo naše stablo

Budući da je glazbena produkcija nikad veća, odlučio sam se za ovu ekspresnu formu u kojoj ukratko prelazim recentna ostvarenja. Dojmovi su stoga brži i manje promišljeni od onih u standardnim recenzijama, ali dovoljno jasni da vas upute na slušanje ili odvrate od njega

Suočen sa pošastima nepismenog, petparačkog, tabloidnog novinarstva i neretko iste takve stvarnosti, XXZ magazin beži u prošlost, onu bolju prošlost, neka lepša vremena i tekstove o događajima i ljudima koji nisu zaslužili da budu zaboravljeni. Međutim, valja se setiti toga da neprijatelj nikada ne spava, da teška vremena mogu postati još teža, te da u svakakvom vremenu i sredini postoje ljudi koji se trude, stvaraju i teže boljem. Zato smo odlučili da vam svake sedmice preporučimo dela savremenika iz sveta (pop) kulture koji su zaokupili našu i zavređuju vašu pažnju. Uz pokoje nedelo, odnosno *kontrapreporuke, razume se

U Americi vole pobednike i pokajnike, a Čet Bejker to nije bio. Zato je od Evrope, u kojoj umeju s naklonošću da gledaju na dekadente i “nedovršene” ljude, Čet Bejker načinio vlastitu teritoriju. Razvijao je i usavršavao svoj zvuk i ton do samog kraja na amsterdamskoj kaldrmi pre tačno 25 godina, ton na koji je njegova matična kultura ostala gluva, ali koji je zato na neočekivanim geografijama poput naše u pamćenje upisao lepotu i čaroliju muzike stopljene u neobičnoj ljubavi

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo uoči svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama

Budući da je glazbena produkcija nikad veća, odlučio sam se za ovu ekspresnu formu u kojoj ukratko prelazim recentna ostvarenja. Dojmovi su stoga brži i manje promišljeni od onih u standardnim recenzijama, ali dovoljno jasni da vas upute na slušanje ili odvrate od njega

Te ’69 se desio i Woodstock. Hipijevska kontrakultura i seksualno oslobođenje bili su na vrhuncu. Neka Linda i neki John vodili su ljubav na livadi, prepustili su se čulnim senzacijama i romantičnim predodžbama. Puteno i osjećajno harmonizirano je na Woodstocku. Poljem se širio miris marihuane, LSD je otvarao vrata percepcije, tako barem vele Aldous Huxley i ljubitelji njegovih poznijih radova

Iz današnje perspektive teško je zamisliti koliko je Travolta krajem sedamdesetih bio slavan – ne postoji niko ko bi se danas mogao uporediti s njim. Naravno da je bilo nezadovoljnih tinejdžera koji su probadali nos zihernadlama i ložili se na subverzivni rock, ali disco zvuk bio je senzacija dana na obe strane Atlantika, a John Travolta, kao Tony Manero, bio je njegov junak i simbol – vitez u belom poliesteru

Sarajevo dočekuje veliki rock'n'roll bend s radošću i uzbuđenjem kakvi se retko sreću. Koncert U2 je udarna vest na svim lokalnim TV stanicama, dnevnoj štampi, radiju... Glavni organizator manifestacije je Alija Izetbegović lično koji dan ranije saziva sednicu Predsedništva na kojoj se utanačuju detalji u vezi sa obezbeđenjem

Oslikavajući prevratničke mjesece iz 1969, neposredno uoči zloglasnih Mansonovih ubojstava, njegov briljantan novi film, Bilo jednom... u Hollywoodu, nakrcan je glazbom i ona većinom dolazi s radijskih losanđeleskih postaja, zajedno s džinglovima i reklamama – dakako, iz automobila dvojice junaka, Leonarda DiCapria i Brada Pitta. Njih su dvojica svojevrsne žrtve zvučnog sudara između holivudske zlatne ere i novopridošle hipijevske kontrakulture

Kada sam 2010. godine na Vox Feminae festivalu u Medici prvi put čula U pol’ 9 kod Sabe osjećala sam da svjedočim nečemu što će u godinama koje slijede biti važno za hrvatsku LGBT zajednicu, ali i pop scenu

Budući da je glazbena produkcija nikad veća, odlučio sam se za ovu ekspresnu formu u kojoj ukratko prelazim recentna ostvarenja. Dojmovi su stoga brži i manje promišljeni od onih u standardnim recenzijama, ali dovoljno jasni da vas upute na slušanje ili odvrate od njega

Normalnost i izuzetnost zajedno su retka biljka. Naročito ako uzmemo u obzir da ni jedno ni drugo bendu kao što je Texas i ženi kao što je Sharleen nije neophodno. Niko im ništa ne bi rekao ni da su bahati, nadobudni, da otaljavaju tezge. Može im se. To jest, moglo bi im se. Ali oni su izabrali da dok su tu i dok mogu pružaju sve od sebe i budu toliko normalni da to postaje ekscentrično

Njegove melodije su toliko blještave da je posramio i zasjenio devedeset posto današnje (dance) pop produkcije, a aranžmani u kojima našpanane gitare i napucanu ritam-sekciju dodatno uzdižu zategnuti gudači doista su briljantni. “Why Me? Why Not” je najjače izdanje na kojem je Liam zapjevao još od “Be Here Now”, ako ne i od “Morning Glory”, te jedan od rijetkih punokrvnih britanskih rock albuma ove dekade. Ne možda, nego definitivno