Tekstovi sa tagom: nacionalizam

Da, nacionalizam je uvijek negacija čovjekovih prava jer čovjeka svodi isključivo na pripadnika nacije...

Predsednik Srbije će, kaže, da razgovara sa Kristijanom Šmitom; kakva kretenoidna igra dobrog i lošeg policajca. Onda će, šatro, da ubedi Dodika, biće uspešan, a znaće to i da predstavi kao razumnu odluku, samo dok prođu izbori, uoči kojih će, poput Slobodana Miloševića, postati “faktor mira na Balkanu”. Dodik mora da posluša, da koji put podigne ruku na sednicama Predsedništva BiH u Sarajevu, uprkos izlivu srpstva u lobanju, budući da mu preti sudbina Biljane Plavšić A kad se završe izbori u Srbiji, Dodik, ako se pokaže nerentabilnim, može biti ubačen u mašinu srbijanskih tabloida koji će početi o njemu da pišu i tačne stvari, da je opasni ekstremista koji gura narod u rat

Nespremnost da se suoči s prošlošću učinila je od Srbije društvo koje zaostaje, nesposobno da se okrene sadašnjosti, a još manje da se uhvati u koštac s teškim problemima današnjice. To je malo kao obitelj koja svaku večer sjedi zajedno oko stola praveći se da nitko ne zna da je baka zaklala poštara škarama, a tata pokušao silovati jednu od svojih malih kćeri u kupaoni

Bakirova misao trebala je biti umirujuća. Ali je zastrašujuća. Jer Jevrejima, kako je rekao, „nigdje nije bilo dobro“. Vratiće se i građani Bosne i Hercegovine. Nigdje im neće biti dobro par hiljada godina, pa će se vratiti. A onda će Bosna procvjetati

Kada su davnih devedesetih čuveni Boško i Stanko sa Pinka u još čuvenijoj emisiji „City“ govorili da je nešto must, a Snežana Dakić pitala sagovornike kako brinu o svom wellnessu, svi smo se zgražavali. Pa, zar nemamo mi u ovom prelepom jeziku svoje rođene reči kojima možemo da se služimo?!

Kada ugledni kritičari, doktori nauka književnih, profesori koji godinama predaju studentima književnost na fakultetima, stručno obrazlažu zašto su književna dela nekih autora vredna, zašto ih treba čitati i uvrstiti u kanon, tu najmanje ima reči o estetskim kategorijama, a sve vrvi od bizarnih pojmova koji ukazuju na ideološku podobnost autora. Na primer, kritičari smatraju da su neka dela vredna jer sadrže „arhetipske slojeve srpskog nacionalnog bića”, “ideju nebeskog naroda”, „duh nacionalne kulture” ili „srpsko saborno samosaznanje”

Pošto nije baš društveno prihvatljivo priželjkivati smrt drugim ljudima iz čista mira, prosto zato što ne znaš šta bi od sebe, od svoje praznine i jada, onda ljubav prema naciji dođe kao kakvo-takvo opravdanje za primitivizam i beslovesnost. Sličan mehanizam deluje i u najstrašnijim manifestacijama takozvanog nacionalizma. Nisu Ratko Mladić, Milan Lukić, Radovan Karadžić ili Radislav Krstić obični kriminalci i ubice. Da su ubijali samostalno, solo, po ličnom nahođenju – onda bi ih svi prezirali. Pošto su granatirali, snajperisali, trpali u logore, streljali i mučili u ime velike ideje zvane Nacija – oni su heroji, idoli, ugledni građani, prave zvezde sluđenog naciona

Nacionalizam nema ništa, ni svete knjige, ni ozbiljnu književnost, ni umetnost, ni filozofiju, ni mišljenje, to je jedno beskrajno siromaštvo koje se svodi na formulu "Mi pa mi", da navedem naslov polemičke knjige filozofa Milorada Belančića. I to nije slučajno, jer je nacionalizam, kao što reče Danilo Kiš, “ideologija banalnosti”, a banalnost je nespojiva sa stvaranjem. Dovoljno je pogledati svete knjige nacionalizma koje uživaju kultni status među poklonicima boginje Nacije, pa videti koliko je nacionalizam jadna pojava u intelektualnom i svakom drugom smislu. Smešno je čak i uporediti “Knjigu o Jovu” i “Knjigu o Milutinu”, “Psalme Davidove” i poemu “Ćeraćemo se još”, Avgustinove “Ispovesti” i “Vreme smrti”, poeziju Dželaludina Rumija i stihove Rajka Petrova Noga, Pakalove “Misli” i teorijice Šarla Moreasa. To su dva sveta, dva stepena ljudskog uma i postojanja, sasvim nespojiva

Naivan kao i svaki paseista, Amfilohije je živeo u uverenju da se vreme može poništiti, da se vekovi civilizacije jednostavno mogu precrtati olovkom, te da je moguć povratak u prošlost i izgradnja neke savremene verzije srednjovekovnog društva. Zato je u studiji “Svetosavsko prosvetno predanje i prosvećenost Dositeja Obradovića” iz 1994. godine tvrdio da “temelj naše budućnosti niti može niti sme biti Dositej, nego Sveti Sava i svetosavsko Predanje”. Koliko su tužne i promašene ove reči, kako odišu potpunim nerazumevanjem sveta i vremena, pogotovo kad se uporede sa onim što je o Dositeju pisao Radomir Konstantinović: "On je Srbija koja je, jednom, imala da pođe na put, da se uputi u Evropu i da u Evropi pronađe sebe, svoju pravu dimenziju i sudbinu"

Retorička namjera Dritana Abazovića da zakopa nacionalmne podjele u Crnoj Gori tako što će da pravi vlast sa klerofašizmom, svetosavskim nacizmom i teokratijom je toliko budalasta da će se pretvoriti u svoju nepomirljivu suprotnost. Teokratska SAO Budva i još mnogo toga što nas čeka je odličan način da Dritan Abazović dovede Crnu Goru na rub otvorenih sukoba

Ne radi se u Crnoj Gori o podjeli na potomke četnika i partizana, ili, kako kažu, „sinove“, već na podjelu na modernu, evropsku Crnu Goru i na sljedbenike velikosrpskog, pravoslavnog narodnjaštva i četničke ideologije, bez obzira ko su im bili đedovi, očevi ili kogod u Drugom svjetskom ratu. Koliko god se URA i Demokrate trudili da to zatrpaju iz oportunih razloga, jer su najvjerniji saradnici ovih drugih, to se ne može sakriti u svakodnevici

Crna Gora je pod udarom mnogo širim i jačim nego što je to bilo 2006. Ogroman novac i logistika spolja su se upregli sa domaćim političkim faktorima, od kojih su se neki, poput DF-a, otvoreno stavili na stranu stranih interesa u rušenje ustavnog poretka i nezavisnosti Crne Gore sa pozicija velikosrpskog nacionalizma i ruskih interesa, dok su drugi, poput Demokrata, koji svoj prosrpski karakter maskiraju naivnim i glupavim parolama o nacionalnom pomirenju, koje treba nekoga da zavaraju, dok u sredinama đe su dio vlasti protežiraju pripadnike srpske nacije i prosrpske manifestacije, ili URA-e koja svojim osvojenim mandatima svuda daje podršku velikosrpskim nacionalistima, čime svaki glas dat njoj čini glas za DF i politiku koju protežira

Friška cipelarenja mrtvog Tita samo još jednom pokazuju da naši patuljci nisu u stanju da podnesu da i mi imamo neku značajnu istorijsku ličnost, već bi da ga svrgnu u svoju kaljugu i skrate na svoju mizernu meru. Oni bi najradije da ovde nikad ničeg značajnog nije bilo, da nikad nismo bili deo sveta, da se ništa bitno nije desilo, da nismo nikad izašli iz vekovne zaostalosti, nego da smo uvek bili jedna te ista ropska, nacionalistička, provincijalna močvara, jer se u takvoj sredini oni najbolje osećaju. Tek kad zarone u blato, parohijalni nacionalisti plivaju kao riba u vodi

Prošle su decenije otkad se u glavama akademika i ostalih umnika „dogodio narod“, izvođači radova koji su nastali iz njihovih zamisli počinili su najstravičnije zločine, uključujući i genocid, ali to nacionalne intelektualce nimalo nije pokolebalo u njihovoj odanosti krvoločnoj ideologiji. U međuvremenu su dobili i silne naslednike, propast i rasulo imaju i svoj podmladak, sveža krv se toči u mešine stare, nove generacije se napajaju na istom zatrovanom izvoru i šire svuda oko sebe omrazu, pretnje, šovinizam i nestabilnost

Jakov Ignjatović je, međutim, bio ipak slučaj za sebe. Optuživali su ga, istina, za dvojnu pripadnost, tvrdeći da kod njega prevagu ima čas mađarsko “domoljublje“ čas srpsko “rodoljublje“. No, da je samo do toga, Ignjatović bi bio jednostavno jedan od mnogih u vlastitome narodu. Još manje bi se Jakov Ignjatović mogao izdvojiti po istrajnom nastojanju da, kao pisac, bude na korist “nacionalnoj stvari“, tek ponekad primećujući da je i sam, nehotično, postao žrtva egzekucije pomenutih mitova. Ono što ga izdvaja, zapravo je redak zapis u prozi o rođenju, životu i umoru jedne takve žrtve. Pri tome, potpuno je nevažno što Ignjatovićev “Vasa Rešpekt“ misli ozbiljno ili što, eventualno, Ignjatović ozbiljno misli o svome junaku – posledice su iste: setni osmeh, pun razumevanja, na licima piščevih poštovalaca s kraja ovoga stoleća