Tekstovi sa tagom: nadrealizam

Slika Weeping Woman, koju je Pablo Picaso naslikao 1937, prikazuje izlomljeno lice žene koja plače. Vraćao joj se i na drugim slikama i crtežima, a tek se kasnije saznalo da je u pitanju umetnica Dora Maar (Henriette Theodora Markovitch). Njen umetnički rad je dugo bio skrajnut zbog odnosa sa slavnim umetnikom, pa su mnogi na nju zaboravili. Niko je se nije setio ni kad je preminula 1997. godine u Parizu. Više od dvadeset godina kasnije mnogi se trude da tu nepravdu isprave i umetnici vrate ono što joj pripada. Dakle, Maar nije bila samo muza, već i slikarka, fotografkinja i pesnikinja. Rođena je 1907. godine, a već je tridesetih godina imala svoj fotografski studio, te je dobijala poslove koji su do tog trenutka pripadali samo muškarcima. Njene komercijalne fotografije graničile su se s eksperimentalnim, te su donele velike promene u svet umetnosti. Nikada nije prestala da stvara, ali su je traume koje je doživela četrdesetih godina prošlog veka zauvek promenile. Kažu da se okrenula religiji, te da su joj stavovi postali tvrđi. To se ipak nije bitno odrazilo na njen rad. Osamdesetih se vratila fotografiji i nije se zaustavila sve do poslednjeg dana.

Nije, uostalom, večito u pitanju ni ta kultura, kao nešto izvan naše bitne, najprisnije, svakodnevne slobode, kao nešto izvan naše sposobnosti za slobodu. U pitanju je, bukvalno je u pitanju sama ta sposobnost, to blaženo osećanje svemoći. Ono što je teško biti to je ovaj majstor diletantizma, to se ne daje svakome, onako kao što se ne daje ekstaza, kad život i smrt ključaju zajedno. Diletantizam je, kao iskaz ovog zanosa, esencijalna egzistencija. Ima li tu onda nekog zaključka? Ali eno kutije od cigareta, ona je stvorena da na njoj ostavite svoje remek-delo. Pevajte, pevajte svakog dana, makar to bio jedan jedini ton, ponavljajte ga do u besvest, sve dok ne uspete, a tad, kad uspete, biće to basnoslovni horovi i opere života, biće to sam život koji je propevao kao što još nikad nije, do dana današnjega

Nadrealizam je bio, i ostao, tamo gde je autentičan na strani noći, s uverenjem da nam se ta noć može da otvori, automatskim pisanjem, tehnikom simulacije, spontanošću o kojoj su nadrealisti uvek sanjali kao o najvećoj, najmoćnijoj sili oslobođenja. Dan, to je svest, društvo sa njegovim prerogativima, sa lestvicama onoga što je dozvoljeno i onoga što je zabranjeno; noć, to je ona noćna, luciferska, demonska strana čoveka, onaj iracionalni prostor koji odbija ma kakvu domestifikaciju, koja je subverzivna, destruktivna uvek

Živeli smo tobož burno, a ustvari to su bile bure u čaši vode. Donžuanizam je aždaja nezasitlјiva i obmana slična inflaciji u ekonomici — sve se vrednosti otrcavaju i valјaju nizbrdicom, u bankrotstvo. Osmeh koji se pretvara u cerekanje žalosniji je i gori od plača. Srećom nije sve bilo tako strašno i beznadežno u našoj dangubi. Humor je bio naš spas. Ipak smo bili naivni, ipak smo, kroz sva iskušenja i izlišna eksperimeitisanja, zadržali netaknutu u nama jednu duboku veru u sve lјude zajedno i u svakog pojedinačno, sačuvali smo jednu moralnu istinu

Poezija, naime lirika, ostala je za mene jedini moguć lјudski čin koji individualnog čoveka može da poveže sa istorijom svemira, da mu nešto došapne od smisla i besmisla njegove neminovno tragične sudbine kojoj nema logične utehe. Lirika, poetsko reagovanje na radost i bol, na uživanje ili na gorčinu telesnih i duševnih patnji nije ni uteha ni objašnjenje. Lirski čin vodi u neizmernost koja je izvan i iznad svega toga. Pošavši od nadrealističkog otkrovenja u svojoj ranoj mladosti, nikad nisam prestao da verujem u moć reči. Ta je moć magijska, kao što je rekao Pol Valeri (Paul Valéry) „između zvuka i smisla“. Još uvek verujem da je za pesnika od presudne važnosti da iz plitkog, puzavog, praktičnog, racionalnog upotreblјavanja prenese reč u čistotu prostora, „između zvuka i smisla“

U svom intimnom ubeđenju mogu da izjavim da sam živeo dva života. Dva? Dve stotine, bezbroj. U meni nema ni senke prekora za one koji nisu lično svesni te mnogostrukosti. Bezazleno ih sažalјevam kad ih slepilo realizma masovno povede u pakao fizičkog bratoubistva i moralnog samoubistva. Zar u ovoj svetlosti nije bilo neizbežno da svaki nadrealista, na umetničkom polјu, bude istovremeno revolucionar na društvenom. Pošto nadrealistička etika teži ka ostvarenju anonimnog nadčoveka, slobodnog i krhkog, ali srećnog, i zaista ga ostvaruje, kako je onda moguće sprečiti da buržoaski red nas nadrealiste sistematski unesrećava

Peti broj „La Révolution surréaliste" iziđe iz štampe sa mojim prilozima. Bio sam opijen, ponosit i tvrdoglavo rešen da se što pre presadim u Pariz. U istom broju izašla je mojim posredovanjem i jedna pesma Marka Ristića. Antikonvencionalan, antiracionalan, antimilitaristički, antipatriotski, antireligiozan, uvek pripravan da skandalizuje buržoaski mentalitet i da se protivi građanskom poretku, nadrealizam je za mene bio najzamašniji ideal poetske i lјudske slobode

Ne mogu ovdje naširoko komentirati vrlo važne vidove te himne, kao na primjer da je za Ristića Crvena armija »vojska Slovena« (gdje je revolucionarni internacionalizam?) i kako on u njoj tretira »polusvesne i dobronamerne« sanjalice, pacifiste i utopiste (gdje je stari nadrealistički krik: Raspustite armiju -Licenciez l'armee -?). Glavna je razlika između svih ostalih kadilaca i njega što je on znao gdje je problem, a da su gotovo svima drugima nedostajale ključne informacije da se na vrijeme snađu. Jer tko je u Jugoslaviji osim Ristića (i dakako Krleže) znao prije rata kako zaista stoje stvari? Tko je znao, na primjer, da su Breton i nadrealisti najoštrije osudili 1936. godine moskovske procese? Tko je drugi imao mogućnosti da prati sve ostale peripetije sukoba sa staljinizmom? U ovoj, nebeski vedroj, Ristićevoj himni Crvenoj armiji nema ni jednog tamnijeg oblačka iza kojega bi i najpažljiviji čitaoci mogli naslutiti da u vezi s tom Armijom i u vezi sa Staljinom ima možda ipak nekih problema

Nikada nisam bio prilježan upražnjivač humora, ili što nisam uspeo da se uverim u njegovu efikasnost ili, možda što nisam imao »čulo« za humor; nikada humor nije intimno obuzimao moju misao, nije mi bio »problem« — ako cenim one ljude koji ga upotrebe, to je tek pošto se ubiju: pre njihovog samoubistva veoma sam nepoverljiv. Jacques Vache je jedan od onih kojima dugujem sve — ali se ovi dugovi ne vraćaju. Jacques Vache, humor, samoubistvo, pamfletiranje svakog pesimizma, sve to u meni obrazuje jedan pojam koji nazivam Zemlja bez Jacquesa Vachea

Aragonov gest povukao je za sobom izvesna pojedinačna odobravanja, ali je izazvao i violentan protest svih francuskih nadrealista koji su, u znak solidarnosti sa Bretonom, izdali brošuru Paillasse! (Fin de «l'Affaire Aragon»), u kojoj su istakli nedoslednosti i protivurečnosti koje postoje između različitih uzastopnih stavova i iskaza Aragonovih u toku poslednje dve godine (pre polaska u Harkov, za vreme harkovskog kongresa, pri povratku i posle povratka)

Objavljujući 1931. godine ‘Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog”, posvećenu Milanu Dedincu i u kojoj se raspravlja o idejama Crnjanskog, Koča Popović i Marko Ristić, dali su primjer u kojem se nadrealistički izričaj značajno utemeljio u filozofskom kontekstu tadašnje Evrope. Danas to zaboravljeno i marginalizirano štivo dijeli sudbinu njihovih autora, odnosno kapitalnog ali prešućenog i potisnutog povijesnog nasljeđa. Zanimljivo je to i stoga što je upravo Koča Popović, nedralista i pisac, bio zapovjednikom Prve proleterske brigade koja je osmog svibnja oslobodila Zagreb, a što narodna pjesma spominje stihom: “Kočini su proleteri zauzeli Zagreb beli’.

Skoro svaka veća radnja, od knjižare do kobasičarnice, ima u svom izlogu trobojkom ovenčano Blago cara Radovana. Ono stoji pored šunki ali nije šunka. Šunka je nekad bila živo meso, a ova knjiga nikada. Sve ovo govori mnogo rečitije od onoga što sam u stanju da napišem povodom ovak­vog pesništva, dostojnog da ga piše kakva precvetala uspijuša.

Lirski zapis iz rane nadrealističke zbirke "Anatomija" objavljene 1930. godine.

Linije brzine, perspektive, linije mora, jedini i nužni putevi kojima se najbrže mogu preći fantazije ubrzanja života. Li­nije perspektive, geometriske tačke per­spektive u beskraju Giorgio de Chirico-a, Vermeer-a iz Delfta, najbržih duhova u istoriji, slikara brzine, brzine uostalom nepo­znate, neprimećene osobito zbog onog što Gala naziva »potisnutom brzinom«, poti­skivanje koje, u ovom slučaju, sačinjava samostid pred banalno dinamičnim uobli­čenjima svojih sopstvenih zanosa.

Vane Bor, jedan od najznačajnijih pripadnika nadrealizma u Srbiji, autor je brojnih kolaža, fotograma, fotografija, teoretskih tekstova i pjesama. Na početku tridesetih sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“, te s Markom Ristićem objavio knjigu "Anti-zid", 1932. godine. Prenosimo njegov tekst iz drugog broja časopisa „Nadrealizam danas i ovde“, povodom božićnog posta koji teče