Tekstovi sa tagom: nasilje

U srcu tradicionalnog Balkana, događaji za LGBTI zajednicu su sve češći – usprkos sigurnosnim problemima. Kada govorimo o sigurnosti, uglavnom mislimo na napade na LGBTI zajednicu ili na pojedinačne osobe. Međutim ovdje ćemo se fokusirati na problem osiguravanja LGBTI događaja poput Povorke, Kvirhane, ali i najobičnijih druženja, ako se uopšte i ‘dopuste’.

Erich Fromm piše da „može izgledati kontradiktorna tvrdnja da je sadist pokorna osoba, no to ne samo da nije kontradikcija — to je, dinamički govoreći — nužnost. Neka osoba je sadist jer se oseća nemoćnom, neživom i bespomoćnom. Ona taj nedostatak pokušava kompenzovati moći nad drugima, transformisanjem gusenice kakvom se oseća, u boga“. Zbog takvih komšija, rođaka, sugrađana, političara , policajaca i ostalih javnih službenika je Parada ponosa nužnost, protest.

Moj najveći strah kroz sve ovo jeste da će se nasilje povećati. Da će nedostatak reakcije institucija u slučaju iz Gradačca biti vjetar u leđa za druge nasilnike. Jedina svijetla tačka u ovoj beskrajnoj tami jesu protesti i žene koje ustaju i glasno govore da je dosta

Dakle, i u Norveškoj je moguće, ali Norveška ima SISTEM u koji njeni građani veruju i koji ne može ni tako stravični zločin da uzdrma. Mi imamo „sistem” u koji veruju samo članovi naše Vlade, i predsednik, i mediji bliski vlastima. Ne bih o norveškom sistemu, jer još uvek ne živim tamo, ali bih o našem

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, odgovaraju formatu našeg portala

Potreba za mržnjom se često lomi na leđima LGBTIQ+ građana, a najveći broj incidenata ostaje neprijavljen. Surova stvarnost se dakle dešava mnogo češće nego što znamo. Psihološkinja Ana Mirković u intervjuu za televiziju N1 podseća da živimo u atmosferi koja apsolutno toleriše nasilje. Mržnja se, kaže, pothranjuje, a ono što se na taj način neguje, jača i razvija se. Deca se vaspitavaju da vrate istom merom, da udare još jače, da mrze sve što je drugačije, a neretko im se poručuje da je to jedini način da ostalima dokažu da se ne razlikuju, da pripadaju čoporu i da su mu odani. U tim njihovim inicijacijama stradaju oni koji s pretnjama žive oduvek

Tog 18. marta 2023. svjedočile smo i svjedočili novom nasilju nad LGBT+ zajednicom, ovaj put u Banjoj Luci. Godine naizgled uzlazne putanje navele su nas da se ponadamo laganijem jedrenju ka punoj slobodi i poštivanju prava na teritoriji cijele Bosne i Hercegovine. Tako je ovaj napad razumljivo došao kao šok, i mnoge među nama naveo da to stave u širi kontekst radikalizacije, beogradskih litija, desničarenja. Percepcija je rastuće netrpeljivosti, kao da nikad nije bilo gore. Ja ću se ovdje usuditi reći da to nije tako.

Počinioci su osumnjičeni za pokušaj ubistva, pa policija traga za njima. Odgovorni su i drugi – političari koji su nekim čudom stigli do poslaničkih klupa, pa odatle šire mržnju i homofobiju, oni koji bi da menjaju udžbenike iz biologije, ali ništa drugo osim toga, svi koji su bar jednom rekli da imaju „gej prijatelja koji nije za Prajd, već sedi u svoja četiri zida i ne sme da pisne“. Krivi smo i mi, jer ne znamo šta da radimo – s novinskih štandova nas bombarduju svakojakim vestima, pa smo otupeli – šokantni naslovi više nikoga ne šokiraju. Koža nam je toliko odebljala da od nje možemo da pravimo martinke za neke nove Skinse (cipele i čizme naravno nisu samo njihove - pripadaju svima)

U ponedjeljak, 13. veljače u Kući ljudskih prava predstavljeno je treće izdanje Rozog megafona – izvještaja o stanju ljudskih prava LGBTIQ osoba u Republici Hrvatskoj koji periodički izrađuje i objavljuje Zagreb Pride.

Roditelji i javno mnenje su sablažnjeni i začuđeni nasiljem koje se „desilo” (pošto se kod nas sve nešto „dešava” – rat, sankcije, bombardovanje), pa tako nesnađeni i oni traže „glavu” i postavljaju pitanje odgovornosti. Možemo primetiti – zadivljujuća sabornost nastavnika, roditelja i zajednice. Ideal je skoro pa ostvaren, samo fali jedna sitnica kako bismo do konačne utopije dobacili, a ta „sitnica” su učenici.

U detinjstvu se najviše bojimo mraka, jer je tamo sve ono što ne možemo da vidimo. Uglavnom babaroge, duhovi, vampiri i drugi nekrsti. Nikada ljudi. Od utvara se branimo lako – dovoljna je obična lampa i puf, sva se čudovišta sele pod neki drugi krevet. Šteta što ne postoji neko noćno svetlo za teranje homofoba.

U današnjoj epizodi razgovaramo o aktuelnim dešavanjima i zlu koje nas okružuje - počev od osuđenog silovatelja na ulicama i u tabloidima, preko litijašenja, terora takozvanih "porodičnih vrednosti", do maltretiranja pripadnika i pripadnica LGBTIQ zajednice, te zaokreta ka Rusiji i potencijalnog odlaska u večiti ćorsokak

Naš Gilead moć ne demonstrira eksplicitnim zabranama i opresijom. On posredno osnažuje one koji zločin neće učiniti u ime države ili Boga, već „iz strasti“, „ljubomore“, zato što „im se može“, zato što se zna „gde je ženi mesto“. Naš Gilead će nas ponižavati preko tabloida koji prave ekskluzivni intervju sa silovateljem, sve pod krilaticom da je to za naše dobro

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo uoči svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama

Tzv. "zločeste djece" bilo je podosta i srazmjerno se ukazivala potreba za discipliniranjem, kako u obiteljima tako u školi. A to je bar bilo lako. Uvijek je lakše šibom ili šamarom uvesti disciplinu i poslušnost nego pokušati kroz pozitivni autoritet i dijalog riješiti problem. Često su roditelji linijom manjeg otpora i u nemoći da izađu na kraj s neposlušnom djecom tražili od učitelja da ih kazne, dakako, i batinama (samo ga dajte)