Tekstovi sa tagom: niš

Kada krenem da razmišljam šta se sve promenilo, nekako mi u mislima ispliva ono što je najviše ostalo isto. Ljudska priroda. Svi su u nekom konstantnom sukobu. Pandemija postoji. Pandemija ne postoji. Vakciniši se. Nemoj da se vakcinišeš. Stavi masku! Neću da nosim brnjicu! I tako u krug. Fascinira me ta životinjska potreba da se borimo za nešto i krvnički se držimo toga, u ovom slučaju stava, koji najčešće nema veze sa naukom, mozgom, a ni zdravim razumom

Dođite, sve pošasti sveta! Dođite, ja ću samo urliknuti: koji će biti uslovi za ulazak u Grčku jula meseca? Mada, ni Golubac nije loš. Iz perspektive instagram fotografija. Pa eto, nosim se sa ovom pandemijom, dostojanstveno i smerno

“Radnički” je bio određeni katalizator ovih negativnih pojava, uspevajući da poništi društvene razlike. Nerazumevanje i sukobi sa radničkih saveta, nejednakost i sve veća ekonomska diferencijacija rukovodilaca i radnika nestajali su na tribinama stadiona “Čair”. U jednom društvu koje već ozbiljno posrće, radnički fudbalski klub čuvao je poslednje plamičke revolucionarne vatre. Osamdesetih klub uzima plavu boju radničkih i inženjerskih bluza, koje su bile više od kolorita gradske svakodnevice. Simbol radničkog Niša i industrijskog napretka ovog grada, „Radnički” je svojim evropskim uspesima preneo vest o uspesima i snazi radničkog samoupravljanja

Stižem kod svojih srpsko-hrvatskih domaćina u Murskom Središću. Svi nasmejani i gostoljubivi. Pitaju me kako sam putovao. Problemi? Iako želim da mi brada zadrhti, da se požalim na hudu sudbinu i da ispričam kako su mi radnici na pumpi ili ljudi na ulicama pokazali mržnju, samo sležem ramenima i pomalo me sramota da se ništa loše nije dogodilo

Beogradski duh, to je bez sumnje bio marketinški proizvod koji je sa uspehom prodavao posebno skrojenu mitomaniju i koji je nama provincijalcima mogao da izgleda jedino kao zloduh koji će mrak provincije pojačavati dotle dok ona ne postane sasvim nevidljiva. U toj provinciji, po definiciji okrenutoj sebi samoj, udaljenoj od glavnih tokova života, politički poniznoj, industrijski napuštenoj, kulturno prezrenoj, formirao se jedan privid duha, lokalni pandan onom velikom „gospodskom“ beogradskom

Za pisanje ovog teksta neophodno je biti umoran. Taj uslov ispunjavam, jer pravi student mora da bude hronično neispavan od učenja i pokušaja da zadovolji svoja široka interesovanja. Časovi dokolice za one koji nameravaju da stignu do diplome zapravo su samo trenuci „obnavljanja resursa" za nastavak permanentnog obrazovanja – lifelong learning, mislim da je već godinama ovaj termin u opticaju na engleskom govornom području kome i mi pripadamo

Kad je revolucionarna oštrica otupavila, brzo kao i svako sečivo koje se mnogo upotrebljava, niška omladina dobila je novine filozofskijeg imena: "Zbivanja". Hajdegeru bi se to ime dopalo, jer po njemu, Biće je nesaznatljivo, ali u životu, kao bivanju, povremeno uspevamo da sagledamo smisao. Ti trenuci su retki i nisu svakome dati, a po rečima jednog od saradnika iz sedamdesetih godina, studenta ekonomije Milorada Doderovića, tih sagledavanja u "Zbivanjima" nije bilo nikada! U rubrikama koje je ovo "samoupravno, idejno i klasno glasilo mladih Niša" negovalo, blistale su rubrike "Borci kazuju, pioniri beleže", "Putevima stabilizacije" i tome slične, koje bi i samom Hajdegeru ogadile koketiranje s nacizmom

Da se u Niš počnu doseljavati, recimo, neki Belgijanci, zamisli neki par Belgijanaca, neki Grk... znaš neki odlaze neki dolaze, odlaze − da se to miješa. Znaš da nije ni meni, kao ni tebi, interesantnije da tu siđe neki iz kakvog obližnjeg sela nego da nam bane neki Indijac, recimo. Prići ćeš mu sa mnogo više interesa i tu će se neka potpuno življa razmena dogoditi…

Ako se Srbija i dalje bude ovako neravnomerno razvijala, onda ona neće biti uređeno društvo moderne države, već najobičnija majmunara. Onda će naši životi biti donkihotski melanholični i smešni, a pobuna uzaludna poput Samijeve. Ipak, jedno se mora priznati: Sami je bio naturalizovani Beograđanin, ali palančanin ni jednog trenutka. Ako bih mogao da se ičemu nadam, voleo bih da budem otvorenog duha, svetski čovek, na način na koji je on bio svetska šimpanza

Oni su bar znali šta ih je dovelo na brod i imali su jasnu računicu, s obzirom na lične mogućnosti i (ne)prilike u njihovim zemljama. Meni kao da nešto nije bilo jasno. Šta ja radim ovde? Zar ne bi trebalo da sam u Srbiji i da radim u školi kao profesor istorije, ili da bar kao novinar pišem tekstove i snimam emisije, a u slobodno vreme sedim sa drugarima po kafanama i bistrim dnevnu politiku?

Knjiga izabranih tekstova poezije niškog rokenrola (1980-2013) „Orden za olovnog vojnika“ koju je priredio pesnik i prevodilac Željko Mitić, ima veliku važnost. Nije to samo važno za nas koji smo svedoci nekadašnje urbane istorije i kulture srpskih gradova, kao što su to bili i Jagodina (Svetozarevo) i Niš, da se podsetimo svoje adolescencije, nego neka se zna da su ovi gradovi „nekada bacali svetla daleko“, da nisu bili zagledani samo u svoj pupak