Tekstovi sa tagom: nostalgija

Činjenica da se Felicity na kraju prve sezone ošišala na kratko, čime je gledanost serije znatno opala, bila je dovoljna da shvatim da je autor J.J. Abrams odlučio napraviti nešto više od obične teen trakavice. Mislim da je u tome i uspio

Neustrašivi plavokosi junak obilježio je mnoga djetinjstva, a crtani film He-Man na naše ekrane došao je iz Amerike i u sinkroniziranom obliku postao jedan od mojih omiljenih animiranih filmova osamdesetih godina

Peti element spoj je holivudske estetike i europskoga senzibiliteta koji zasluženo uživa kultni status

Moj otac bi, kada je bio posebno nadahnut, znao da uzme gitaru i da drnda po njoj iz sve snage dok zapevava stihove kaubojske pesme. Mislim da ne treba napomenuti da nije znao da svira gitaru, ali to mu nije smetalo. Kako je bilo gitari, i nama ostalima koji smo to slušali, može se zamisliti. Ali neobični talenat, da ne zna da peva, vešto je kompenzovao tako što bi se trudio da pesmu otpeva što nežnije

Gramofon nisam imao nikada. Mi, deca osamdesetih, rodjeni smo suviše kasno da bismo se sećali svih dobrih stvari iz "onih vremena" o kojima i danas pričaju mnogi stariji. A opet, rodjeni smo dovoljno rano da dobro pamtimo sve ove loše stvari koje su počele kad su se te osamdesete završile i koje, čini mi se, i dalje nikako da prođu. Nisam imao ni jednu ploču iako njih ne možeš da presnimiš i ne propadaju tako lako kao bugarski diskovi rezanci... do skoro...

A moje je djetinjstvo, dopustit ću si pravo na subjektivan dojam, po mnogočemu jedna takova priča dostojna romana. Kad se samo sjetim svih tih zbivanja u "orahovoj ljusci", tih sjajnih starih ljudi kojih više nema i iskustava koja su me obogatila za cijeli život… Sve ono bitno o životu, moralnim i etičkim načelima, ljubavi, dobru i zlu iskusio sam u toj fazi, ono što je slijedilo tek je nadgradnja, cizeliranje ili ponavljanje gradiva u raznim varijacijama

Zanimljivo da ta moja, uvjetno rečeno, nostalgija, obuhvaća baš vrijeme crno-bijelog tv-doba. S tim u vezi možda nije loše pitanje, ima li onda cb-slika kakve prednosti pred onom u boji? Mnogi će zasigurno reći, ne. Ili baš obratno. Ili možda utoliko koliko su npr. crno-bijeli film i umjetnička fotografija u najmanju ruku ravnopravni a često i superiorni onoj u boji, zato što odražavaju bit stvar i ne proizvode suvišne, opterečujuće i kičaste efekte. To je možda razlog što ponekad osjetim poriv prigušiti bezrazložno napadnu boju što curi s ekrana, što nekako sve rjeđe pregledavam brojne albume nagomilane šarenim (u novije vrijeme, digitalnim) slikama, a pažljivije zagledam one stare, požutjele, crno-bijele...

Novi kulturni nostalgičari nisu komunisti, nisu čak ni socijalisti, premda ih se prema našim političkim stereotipovima trpa u tor „lijevih“. Riječ je o urbanoj srednjoj klasi koja se natprosječno često dobro snašla u kapitalizmu, koja zna jezike, funkcionalno je integrirana u novu tržišnu ekonomiju i zarađuje više od nacionalnog prosjeka. Ta nova urbana srednja klasa je u suštini liberalna. Ona fantazira o inkluzivnom, sekularnom i otvorenom društvu. U memoriji SFRJ ona ne traži komunizam, nego „kapitalizam bolji od kapitalizma“, doba hedonističke ugode, dostupnih konzumnih dobara, omasovljene proizvodnje, socijalne sigurnosti i otvaranja prema Zapadu. U memoriji SFRJ ona traži neka ideološka uporišta koja su lijeva, ali jednako i liberalna - primjerice, antifašizam i sekularizam

Predali smo se. Priznali – nepripremljeni smo, izgubljeni. Bivši, ovde ili bilo gde u svetu. Neki od nas su se vezali za sada prastaru pesmu „Hodam kao zombi“. Mnogi su za sitnu nadoknadu sami sebe prodali melanholiji, dok ona neočekivano, umesto opijumske utrnulosti progovara strašću bunta, glasnim bolom, koji nije ništa drugo do posledica ljubavi

Visoki jedan džentlmen, poznat, već star (“mada izgleda mlad”), a world star, i slova naslova, u Avazu: “John Cleese ručao u restoranu Kod Kibeta”. Ovo, jebote, ko da ste vi pisali, kažem Elvisu kad ste (se) prije trideset godina igrali koševskih Pajtona

Ne jedem ja baš te fore o ljubavi na prvi mig, al' on je iznimka jer se volimo jednako snažno od devedesdruge. Pamtim ga još iz ere bočice. Onako skroz na rijetko dok mu čokoladni sluzavi listići jedva prolaze kroz dudu

Za Arsena sam se doslovce borila i izborila: da ga smijem slušati u podstanarskoj sobi na mom nespretnom magnetofonu , kupljenom od tankih Žikinih honorara u “Međimurju”; da ga nosim na more, da ga ne dajem u razmjenu za tada aktualnije ploče talijanskih i francuskih šansonjera; da ne raspravljam o njemu s ljudima koji ne razumiju poeziju

Šaljem ti sliku da vidiš da nisam smrš'o već pravi momak. Pare ti ne smijem staviti u kovertu već ću poslati po nekom ko prvi krene. Ne vjerujem ja onom našem poštaru to ako napipa da nešto sem pisma ima dobit će noge i ko zna gdje će završiti. Poslat ću ti i kahve sirove da je ispečeš u bašči u šišu. I zovni kone pa ih onako sa merakom počasti od Ahme

Ovaj tekst sadrži „spojlere“. Ako niste pratili „Mad Men“, vratite mu se kad pogledate sve od prve do poslednje epizode. Nije teško, nema ih ni sto. Kad za gotovo deset godina niste čuli ili pročitali nešto što bi predstavljalo „spojler“, nemojte ni sad i – svaka vam čast. Ako ste pak od onih kojima je bitnije na koji način se nešto dešava, a ne samo šta se dešava, možete da čitate tekst bez problema. Nije teško, u seriji se ionako „ne dešava ništa“.