Ključna stvar - naši pobeđuju, uz minimalne žrtve. Ljudi, nisu za decu ono naricanje Ružice Sokić nad poginulim jedincem, herojska smrt Radničkog bataljona, Božidarke Frajt, hrabre afežejke, ona tuga na licu Žarka Jokanovića koji ne želi bolji život bez pekara Pere… Nije za osnovce Skender, Stojanka majka Knežopoljka, da li su bili normalni sa “gropcem” koji se otvara i sinak “poručuje rodu da se bori za slobodu”. Kapetana Lešija dajte, heroja, ostalo je za punoletne, i to da se potpišu u biblioteci
Priča se da je reditelj Hajrudin Krvavac hteo na kraju da ubije Valtera - o, kakva bi to rediteljska bruka bila - da upropasti ovu briljantnu modifikaciju žanra, te budžet Bosna filma; od svega je, na sreću, na špici ostalo da je reditelj i koscenarista. Ima logike, kao da Krvavac nije savladao baš sve karakteristike žanra, ili ih nije prepisao od Amera - film mora da ima srećan kraj da bismo ga voleli kao što volimo „Valtera“ i ovde apostrofiranog, deset godina starijeg „Sašu“
Saša je pomeo blagajne, valjalo je zaraditi i za crni talas. Dobili smo ideološka usmerenja bez epopeja za nesanicu, poput Šotrinog Igmanskog marša, streljane dece u Krvavoj bajci Branimira Torija Jankovića, mučnih scena zlostavljanja i ubijanja civila. Neopterećujuću partizansku zabavu
