Tekstovi sa tagom: pisanje

Još do kraja šezdesetih godina prošloga stoljeća, u centru Splita, u Domaldovoj ulici, a to je prva ulica na dnu Pjace s desne strane, nalazila se radiona za punjenje penkala i kemijskih olovaka! Da, i kemijske olovke su se punile! Radionu je držao otac moje prijateljice, danas poznate slikarice Ence Kovačević. Njen otac se zvao Lucijan. Bio je ritual doći kod njega. Napuniti tintom penkalu i nije bilo neko čudo, ali napuniti uložak za kemijsku, za to je trebalo imati mali stroj, izbaciti posebnom iglom kuglicu koja se vrtila dok se pisalo

Bio sam premoren stalnim putovanjima, promocijama prijevoda moje knjige, festivalima, intervjuima; halabukom koja pripada poslu pisca. Aerodrom u Zürichu je bio moj dom. Zaobišao sam Srebrenicu. Kao da se to može ikako zaobići

Mislili smo da o Matiji Bećkoviću znamo sve: da je Srbin, da je veliki Srbin, da nije Crnogorac, da je napisao knjige čiji broj je nemoguće utvrditi, da je opevao sve teme i dileme vaskolikog srpstva, da je vernik, da je isposnik, da je svetosavac, da je pravoslavac do poslednjeg mirotočivog stiha, da je nacionalni bard koji prema celom neprijateljskom svetu drži gard, da voli Rusiju, da mrzi Zapad, da je ekspert za procenu cene pojedinih reči među kojima se posebnom vrednošću na berzi izdvaja Kosovo, da piše portrete u stihu za “Večernje novosti”, da nema tog fašiste koji mu se nije divio, da najviše voli da ćera kera…

Uroš Timić je bibliotekar i pisac koga obožavateljke zovu Mister pisac. Iako ima samo dvadeset šest godina, već je objavio dva romana: “Osmi život” (kojim je pobedio na konkursu Literarni onlajn inkubator) i “Četrdeset dana”. Uroševi trileri graniče se s hororom te mnogi izbegavaju da ih čitaju kad padne mrak. Međutim, nose pozitivnu poruku, što je neobična mešavina