Tekstovi sa tagom: pisma

Za mene je književnost – izraz pristojnosti, savesti, slobode i duševnog bola. Ne znam zašto pišem. Ako se već tako postavi pitanje, onda radi novca

Poslednje pismo pesnika Branka Miljkovića, upućeno beogradskom književnom kritičaru Petru Džadžiću, napisano neposredno pred pesnikovu misterioznu smrt, februara 1961.

I nemojte tražiti iskrenost od mene, Milena. Niko je od mene ne može više tražiti nego što je ja sam tražim, a ipak mi izmakne, da, možda mi izmakne u potpunosti. Ali me u tom lovu ne ohrabruje ohrabrivanje, nego naprotiv, onda ne mogu ni koraka dalje, odjednom sve postaje laž i progonjeni dave lovca. Ja sam na tako opasnom putu, Milena...

Život nije ni potpuno rđav, ni potpuno ružan, ni potpuno lep; on je život, život, život... On je divlji, svirep, blag, plemenit, strastan...

Jedan poljubac, na tvoje drage usne, te nevine usne koje još nemaju uspomena biće skoro amajlija za ljubavne želje, kad bude sadržavao sve nežnosti ljubavi. Naš siroti poljubac, još lišen svih naših radosti, ide samo tvom srcu, a ja bih hteo da on obuhvati celo tvoje biće…

Kad se posle dugog premišljanja i, ispostavilo se, nepotrebnog strahovanja, odlučio da prekine život u emigraciji, gde je proveo 24 godine i vrati u Beograd, Miloš Crnjanski se u svojoj 72. godini najpre zadržao u Opatiji, kod prijatelja ambasadora Srđana Price i njegove supruge Vukice. Čim se smestio početkom avgusta 1965. poslao je pismo svojoj Vidi, koja je ostala u Londonu. Sticajem okolnosti, to pismo puno ljubavi i odanosti do skoro nikome nije bilo poznato.

Da bih, kako Vi kažete, stekao kapital i isplivao iz vrtloga novčanih briga i malih strahova, imam samo jedan put — nemoralan.

Nismo mi izmislili ljubav, a posebno je važno da homofobe podsetimo da su se osobe istog pola volele i pre nekoliko stotina, čak hiljada godina – oduvek. Tome svedoče i redovi iz pisma koje je Herman Melville pisao Nathanielu Hawthornu: „Tvoje srce bije ispod mojih rebara, moje ispod tvojih, a oba su u božjim grudima… Božanski magnet je u tebi, a moj magnet reaguje na njega…“

Odjednom sam osjetila da nisam sama u sobi, okrenula sam se i ugledala čoveka koji me je voleo, a kog ja nisam želela sresti, a kamoli s njim razgovarati. Rekao je: "Ljiljana, taj čovek ne zaslužuje tvoje suze." Ja sam vrisnula i rekla: Napolje, neću da te vidim! Otišao je kod strine, napio se i sve polupao šta mu je bilo pri ruci.

Nedavno sam imala priliku čitati članak u kojem se govori o ljubavnim partnerima, Hugh Nini i Neal Treadwell, koji su, za trideset godina, prikupili više od tri hiljade fotografija iz razdoblja od 1850. do 1950. i objedinili ih u knjigu koja svjedoči o istospolnim ljubavima iz svih krajeva svijeta. Tu knjigu ljubavi iz svih dijelova svijeta, nedavno su objavili, uz riječi da je to njihovo – ljubavno pismo svijetu. I to zaista jeste jedno od najljepših ljubavnih pisama napisanih i poklonjenih svijetu, a možda ponajprije ljubavno pismo istospolnim ljubavima koje su decenijama morale biti skrivene i nevidljive.

Pre svega, ja ne znam ni Vašu adresu, baš tako: Vi ste za mene nestvarna, neka vrsta apstrakcije. Tu je predamnom samo mali otisak Vašeg lika i Vaših misli, a nije li i to jedna prisutnost.

I koje to reči govore sebi kad im usne s naporom pokušavaju da se pokrenu? Artikulišu li one istinske reči? Da li su to još rečenice koje izgovaraju ili iz njih izlazi nešto zbrda-zdola, kao što iz zapaljenog pozorišta izlaze svi oni koji su u njemu bili gledaoci i glumci,slušaoci i junaci?

Na kraju još nešto: danas ne kotiraš visoko kod najvećeg dela zagrebačkih artista i artistoida. Ja sam odavno na nuli „popularnosti“ i „ugleda“ u beogradskoj litčaršiji, koju, nema iluzija, čine najvećim delom kominformovci i građanski nacionalisti. Meni nikad nije bilo stalo do ugleda i popularnosti. Ne zato što sam skroman nego zato što nisam tašt

Osećam da ne smem da tiho dozvolim da ostane zabeleženo kako je Virdžinija Vulf izvršila samoubistvo zato što nije mogla da se suoči sa užasnim vremenima kroz koje svi prolazimo. Jer to nije istina… Osim toga, novine su joj pripisuju reči poput: “Osećam da ne mogu da nastavim u ovim strašnim vremenima.” To nije ono što je napisala: reči koje je ona pisala glase: “Osećam da ću opet da poludim. Osećam da ne možemo da još jednom proživimo ona strašna vremena.”

Tri godine i četiri mjeseca provela je Rosa Luxemburg, za vijeme prvoga svjetskog rata, u zatvoru. Godinu dana, od veljače 1915. do veljače 1916., ležala je u ženskom zatvoru u Berlinu, a poslije toga dve godine i četiri mjeseca, sve do 10. studenog 1918., u kaznionici u Berlinu, Wronkeu i Breslauu. Zatvorski režim bio je usmjeren na to, da opasnu zatvorenicu potpuno odsiječe od vanjskog svijeta. Jedan put mjesečno bilo joj je dopušteno da primi posjet, ali pod strogim nadzorom. Pisma, što ih je mogla legalno slati i primati, bila su podvrgnuta temeljitoj cenzuri. Ovdje objavljena pisma bila su upućena mladoj ženi Karla Liebknechta, suborca i prijatelja Rose Luxemburg, koji je bio 1916. osuđeni na dvije godine robije, zbog „veleizdaje“