Tekstovi sa tagom: poezija

Lakoća samoidentifikacije (čitaoca sa ex-YU prostora) u stihovima Tanje Stupar – Trifunović u skoro svakom smislu (ličnom, seksualnom, emotivnom, buntovničkom, porodičnom, društvenom, političkom, ratnom...), jedna je od blagodeti čitanja ove duhovite i surovo realne poezije - nemilosrdna je prema sebi i ima pravo da bude to i prema drugima, jer ne želi da se zavarava, koliko god je to moguće.

Iza gorčine i munja, u pisku sledećeg grada, gde tiho klize točkići kolica, i čaše pevaju u ekstazi... na ćutljivim uglovima ulica, s ekserima u srcu

Princ gricka svoje dugačke nokte./ Princeza spušta zelene kapke./ Oboje puno puše,/ Nikada ne ležu pre zore...

Branko Miljković (1934–1961) nije morao umrijeti da bi postao priznat i slavan; već je to bio za svog kratkog života. Iz pjesničke generacije šezdesetih, Miljković je odmah nazvan “princem poezije” i odmah svrstan u red velikih pjesnika (Mirko Kovač)

Vitomir Vito Nikolić je bio crnogorski pesnik i novinar. Poreklom Nikšićanin, rođen je 1934. godine u Mostaru, gde mu je otac bio u vojnoj službi. U aprilu 1941. sa porodicom je izbegao u Nikšić.

Maša Kaleko je rođena kao Golda Malka Aufen 1907. u zapadnoj Galiciji, na tromeđi Rusije, Austrije i Pruske. Otac Rus i majka Austrijanka se venčavaju prema jevrejskom ritualu. Petnaest godina kasnije, nakon opštinskog venčanja svojih roditelja, već odrasla Golda dobija ima Maša Engel. 1928. se udaje za Saula Kaleka, učitelja hebrejskog, i počinje da se kreće u krugu berlinske umetničke avangarde. 1933., u vreme krajnje nepovoljno za objavljivanje jedne jevrejske pesnikinje, izlazi njena prva knjiga pesama, dve godine kasnije i druga. To su takoreći poslednji časovi Vajmarske Republike u atmosferi između dva svetska rata. Maša Kaleko je u to vreme poetski glas koji je nemoguće ne čuti – bez visokoparnih tonova, ležerna i realistična, duhovita, satirična i melanholična u isti mah. Knjige doživaljavaju veliki uspeh, koji će se na žalost završiti i pre nego što je počeo. Maša Kaleko upoznaje jevrejskog muzikologa i dirigenta Šemja Vinavera, smrtno se zaljubljuje i razvodi se od prvog muža. Sa Šemjom dobija sina i par se venčava 1938. godine. Iste te godine porodica napušta Nemačku i seli se u Njujork. Emigracija je za Mašu Kaleko značila isto što i za mnoge druge pisce pre nje – gubitak tradicije, kulture, korena i pre svega jezika. U Americi, u ratnim godinama nemaštine i melanholije, njena poezija zauvek gubi drskost i lakoću izraza iz berlinskih godina. Maša više ne peva o ljubavi već pre svega o gubitku domovine i nostalgiji za zavičajem. U američkom egzilu objavljuje još jednu knjigu pesama, a 1956. prvi put dolazi u Nemačku nakon emigracije, povodom ponovnog objavljivanja svoje prve knjige pesama.

Plodovima me usijanim tovi/ Točim ih/ Mozak sam rastočio/ Gde mi je mir/ Gvozdenoj jabuci da bude/ Prva rđa i poslednja jesen/ Izgubljena crvena čizmica...

Zli su i debeli./ Tanjire su/ digli iznad glava./ Tupastim prstima/ udaraju bubnjeve/ svojih punih trbuha...

Novosadska lezbejska zajednica (NLO) je ostvarila potrebu da se lezbejke organizuju, imenuju svoj način života i započnu političko angažovanje. Grupu su osnovale, u privatnom prostoru, dugogodišnje feminističke aktivistkinje Biljana Stanković Lori, Veronika Mitro, Čarna Ćosić i njihove prijateljice. Prvi projekat koji je NLO započela 2004. godine bio je Sakupljanje životnih priča lezbejki aktivistkinja. Projekat još uvek traje i podrazumeva kreiranje lezbejskog dokumentacionog centra, a 2008. godine iz ovog projekta nastala je prva knjiga “Lutkice za devojčice“ - životna priča Čarne Ćosić , aktivistkinje NLO- a.

Ali kada pokrov noći crne,/ kao sav svet, i njega ogrne,/ i kad vetar mistični zašumi/ naricaljku u čempresnoj šumi/ tad – oh, tada, budih se s večera...

pretposlednjeg dana stare godine pronašao sam slike s venčanja svojih roditelja. video sam gomilu njihovih fotografija, ali ove su bile drugačije. na njima majka izgleda srećno. to je prva slika gde ne liči na prelepu princezu koju je otac-kralj protiv volje udao za starog viteza. na njoj deluje radosno. kao najmlađa kraljeva ćerka što se usred ponoći krišom ušunjala u staju i pobegla jašući na konju...

nemam se čega ovdje sjetiti. zašto te onda osjećam u želucu?/ nemam se čega ovdje sramiti. pa opet nitko ne zna za tebe./ moja stara je zaljubljena u pekara./ u pedeset i drugoj moja stara voli drugog čovjeka./ on ima kćer i živi na otoku...

Sve dok se kamen ne raščini/ I procveta./ Sve dok mi iz grla ne izađe ptica/ I ne iščezne u tišini...

Od samog početka bio je miljenik poljske kritike i čitalačke publike. U uvodu je bilo reči o katastrofizmu, kao novom elementu međuratne poljske poezije. Katastrofa koju je rat doneo Poljskoj, potpuno uništenje Varšave, smrt znanih i neznanih, tragedija poljskih Jevreja — sve je to bilo neuporedivo tragičnije od onog što su naivni mladići iz Vilna predviđali u svojim katastrofičkim stihovima. Niko u poljskoj poeziji nije tu tragediju ovekovečio takvom pesničkom snagom kao Miloš. Njegova knjiga Spasenje (1945) ujedno je i pesnička osuda rata i fašizma, i spomenik bola podignut na ruševinama voljenog grada, i razgovor s poginulim drugovima, i poruka pokolenjima da ovu pouku ne smeju zaboraviti (Petar Vujičić)

Ne brini za tijelo: dotrajalo bješe,/ Naći će mu lako uspješnija klona./ I srce mu dati novo, ispod preše,/ Posve isto, kao srca miliona