Tekstovi sa tagom: poezija

Dan krvopadan radan raščupan i zagoreo/ suludo sabijen u bescenje sirove noći/ licemeran gladan osuđen u istom pravcu/ da žvaće strele busole

A doista je čudno - i mudriji su se čudili tome -/ Šta sve život donosi sobom iz nepovrata./ S tehnikom smo daleko doterali, dabome,/ Te iz tog drveta još odzvanja njena Travijata

Crni čovječe!/ Ti goste prokleti./ Taj glas se odavno/ o tebi rodi. / Ja sam lud i bijesan/ i palica moja leti/ ravno u njušku/ i nos da ga zgodi.

Ili kad je vođen ozeblom majčinom rukom/ išao uveče jesenjim grobljem Svetog Petra,/ kada je nežan leš tiho u tmini sobička ležao,/ i onaj nad njim dizao hladne kapke

Od prvoga svog dana ovaj pesnik nije prestajao da svedoči o nemogućem kao jedino mogućem životu. Svakako, to dozivanje nemogućeg jeste nadrealističko osporavanje datog oblika sveta, koje će pamtiti Remboovu misao, kao munju bačenu u susret modernome duhu, a ne samo modernoj poeziji: “Mi živimo u nemogućem svetu”, ali nemogućnost Matićeva ima i jednu drugu osnovu, onu koja je u njegovome pragmatizmu, sa samih početaka njegove duhovne pustolovine (...) Postojim, ali mogao sam i da ne postojim. Nije zato u smrti izvor užasavanja za ovaj duh: već je užas od ove mogućnosti našeg nepostojanja, ono “belo ćutanje dece što se neće nikad roditi”,s a što se produžava kroz nas, ovom svešću o našoj nenužnosti, ovom neubeđenošću u sopstvenu stvarnost, koja čini sumnjivim svaku našu tvrdnju i svaku našu rečenicu (Radomir Konstantinović: Biće i jezik)

Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Šimborska se ne plaši fabule, priče, opisa, obraćanja prošlosti. Ona vidi čoveka kao nastavak bioloških vrsta, i u njenom razumevanju sveta ovaj tobožnji »kralj života« nema baš mnogo prednosti nad svojom životinjskom sabraćom ili nad varvarskim precima koji su oholo nosili alku u nosu. Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena (Petar Vujičić)

Zbog ljudi ništa ne uspeva./ Sa njima ne možeš da napraviš nikakvu državu./ Ma, džak buva je ništa u poređenju sa njima

Za života nije objavio nijednu knjigu pesama; pojedinačne pesme je štampao na odvojenim listovima u malom broju primeraka, koje je zatim spajao u cikluse i delio prijateljima ili svakom onom ko bi mu pisao i tražio ih. Izvestan broj ih je rasut po časopisima onog vremena. Nekih pesama se javno odrekao, dok druge nije stigao da objavi (Angra Maina)

Ne plašimo se rasprava, konflikata i problema sa samim sobom i sa drugima, jer čak se i zvijezde ponekad sudare pa nastaju novi svjetovi...

Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Šimborska se ne plaši fabule, priče, opisa, obraćanja prošlosti. Ona vidi čoveka kao nastavak bioloških vrsta, i u njenom razumevanju sveta ovaj tobožnji “kralj života” nema baš mnogo prednosti nad svojom životinjskom sabraćom ili nad varvarskim precima koji su oholo nosili alku u nosu. Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena. (Petar Vujičić)

Kad poput bezazlenog trubadura/ nudimo samo ljubav/ u molitvi da bismo ublažili/ zemaljske nedaće

Ono što znam je da zločinci koji odleže zemaljsku kaznu/ Danas slobodno žive i čekaju civilnu smrt/ Šetaju omiljenim supermarketima/ Ne sreću sjene svojih žrtava, jer oni, arhizločinci, nemaju srce ni dušu/ Niko ih ne progoni

Ova pjesma objavljena je 1929. godine i najduža je Kavafijeva objavljena pjesma. Protagonist i događaj su imaginarni. Datum označava vrijeme velikih političkih i vjerskih pobuna: civilna borba između sinova cara Konstantina Velikog koja je rezultirala Konstantijevom pobjedom i vjerskim sukobima pristalica Arija i Atanasija u Aleksandriji. Serapion je bio aleksandrijski hram posvećen egipatskom božanstvu Serapisu

Zatvoren u mozak zarobljen u srce/ U toj tamnoj jami vječno zoveš sunce/ Sanjaš da se nebo približi i vrati/ Tijelo se kroz vlati u pijanstvu klati

Jer posumnjao si u sve ne samo u kipove i biste, posumnjao u Um u Srce u Oplođajni Ud, posumnjao u ruke prljave a još više u ruke čiste, više u velike ljubavi nego u mali blud