Tekstovi sa tagom: poezija

Uzdigavši se iz siromaštva u rasno podeljenom gradiću u južnoj državi Arkanzas, Maja Angelu postala je jedna od najpoznatijih američkih autorki, pesnikinja i aktivistkinja za građanska prava. Pisala je o svojoj mladosti punoj bola i nepravde u memoarima iz 1969. godine ’Znam zašto ptice u kavezu pevaju’. Kada je imala sedam godina, silovao ju je partner njene majke, koga su potom ubili članovi njene porodice. Zbog traume, pet godina nije progovorila ni reč

Rođen je 1930. Studirao je na Kembridžu. Bio je oženjen pesnikinjom Silvijom Plat sa kojom ima dvoje dece. Od 1965, sa Danijelom Vajsbortom uređuje značajni književni časopis „Modern Poetry in Translation“ („Moderna poezija u prevodu“), koji je prvi put prikazao britanskim čitaocima pesme Amihaja, Pope, Herberta, Holuba i drugih pesnika. Objavio je zbirke: „Soko na kiši“, 1957, „Luperkalije“ 1960, „Wodwo“, 1967, „Gavran“, 1977, „Gaudete“, 1977, „Pećinske ptice“, 1978, „Moortown“, 1979 i „Ostaci Elmeta“, 1979. Adaptirao je Senekinog „Edipa“. Uredio je knjige Šekspirovih soneta, izabranih pesama Emili Dikinson i nekih drugih pesnika. Piše pesme, priče i drame za decu. U „Bagdali“ je 1966. godine objavljen izbor iz prvih knjiga ovog pesnika, pod nazivom „Muzika za gajde“

Kakva je to poruka koju Vitmen kao pjesnik-prorok želi da prenese svojim čitaocima? Možda se do odgovora na ovo pitanje može najjednostavnije doći preko tumačenja njegovog manifesta, "Pjesme o samom sebi". Ona pokušava, prema već poznatim romantičarskim kanonima, da obuhvati što veći prostor, da ostvari veoma razuneni portret i pjesnika i svijeta. Vitmenova originalnost a i osnovna slabost njegove poezije nalaze se u metodu ostvarivanja ove božanske sveobuhvatnosti. On, naime, stavlja jednu pored druge veliki broj slika iz prirode, povezujući ih ili ih menusobno suprotstavljajući, pokušavajući da preko ovih često bizarnih nizova izrazi svoje osnovne ideje o bratstvu i jednakosti ljudi i prirodnom veličanstvu ljudske ličnosti (Zvonimir Radeljković)

Breht je 1937. godine napisao pesmu „U mračna vremena”: „Neće se govoriti: Onda kad se orah povijao na vetru,/Nego: Onda kad je mazalo potlačio radnike./Neće se govoriti: Onda kad je dete pločastim belutkom pravilo na brzaku 'žabice',/Nego: Onda kad su pripremani veliki ratovi./Neće se govoriti: Onda kad je žena ušla u sobu,/Nego: Onda kad su velike sile sklopile savez protiv radnika./A neće se govoriti ni: Vremena su bila mračna,/Nego: Zašto su njihovi pesnici ćutali?” Kad su ovde nastupila mračna vremena, srpska književna scena se podelila na tri dela. Jedan deo pisaca intenzivno je radio na širenju mraka, stavljajući svoja pera u službu Miloševićevog režima. Tako je Dobrica Ćosić postao kreativni direktor, a Matija Bećković vodeći copywriter srpskog nacionalizma. Drugi deo književnika je mudro ćutao, baš kao u Brehtovoj pesmi, kao da ih se ne tiču pustoš i rasap koji su se oko njih širili. Zatvoreni u kulu od slonovače, pretvarali su se da ne osećaju miris baruta i ne čuju jezive krike žrtava. Treći, najmalobrojniji deo pisaca nije zatvarao oči pred užasom koji je nasrnuo sa svih strana. Oni su hrabro pisali o onome što su videli, suprotstavljajući se zlu i spasavajući čast srpske književnosti. Jedan od njih bio je i Miodrag Stanisavljević. U okviru rubrike „Poezija bunta i otpora”, XXZ magazin će vas podsećati na poeziju koju su tokom devedesetih pisale „ruke časnih ljudi i pouzdanih svedoka”

Topografski radnici vrlo ljubljeni, vrlo bliski, da ste bogati ne biste karte gradili, odlazili biste u daljine, prostora gladni; ni da sam moćan ne bih pesme pisao, rđave možda rđave

Izmičeš se, plašna košutko, i dršćeš ko prvi stid;/ zamamna je nevinost i ludilo je njezina jeka;/ mahnit sam, o hartijo, i srdžba mi plamsa u oku.

A ja sam u tom veselju upravo ove godine,/ tako mi se čini, malo mimo, malo više mimo/ nego do sada, manje s nekim i nečim, više u zraku

Bijeda svira glazbalom i nosi crvene frakove, servira divljač, gljive, skupocjene morske rakove i žedna rastače pivo i ogromne vinske akove

Eva Lipska rođena je 1945. u Krakovu. Završila je Likovnu akademiju, ali se opredelila za poeziju. Pored poezije piše prozu, drame, tekstove za krakovski kabare „Podrum kod ovnona“ i za rok grupe. Nije pripadala nijednoj književnoj grupi ni pravcu, iako je kritičari svrstavaju u Novi talas. Dobitnik je najprestižnijih poljskih i svetskih književnih nagrada. Poslednjih godina ozbiljan je kandidat za Nobelovu nagradu. Prevođena je na četrdesetak jezika. Čest je gost najpoznatijih festivala u svetu

Alvaro de Kampoš, ekstrovertni dvojnik Fernanda Pesoe, kome je bilo dozvoljeno sve što je Pesoa sam sebi uskraćivao, opsednut žudnjom da oseti sve na sve moguće načine, proživeo je svoj fiktivni život ispitujući krajnje granice i mogućnosti ljudskog čulnog i duhovnog iskustva. Za razliku od Alberta Kaeira i Rikarda Reisa, koji bi mogli pripadati bilo kojoj drugoj epohi i čiji je se život odvijao u jednom metafizičkom prostoru, izvan vremena, Kampos je potpuno ukorenjen u svoje doba i, po svom temperamentu, pogledu na svet i senzibilitetu, predstavlja paradigmu čoveka i pesnika XX veka. Kao kosmopolita i pustolov neutoljive radoznalosti, kome ništa ljudsko nije bilo strano, Kampos je putovao, „oplovio sva mora i otkrio sve Indije“, voleo i mrzeo na svim meridijanima, učestvovao u javnom životu Lisabona, vodio polemike, osnivao časopise, potpisivao provokativne avangardne manifeste zbog kojih je bio žestoko napadan, formulisao nove avangardne pravce, stvarajući jednu biografiju koja ima uverljivost stvarnog života (Jasmina Nešković)

Uvijek te pjesme imaju neki zajednički nazivnik, a taj je neravnodušnost, emocionalna otvorenost, sposobnost da na afekt odogovori afektom, potreba da na ranu stavi rimu, uzdah, osmijeh, barem toplu riječ kad ne i blagu ruku. I koliko god se Arsen Dedić glazbeno dresirao i književno profilirao nikada nije oguglao na tihi zvuk autentičnog nemira, nije se oglušio na zov onoga najslabijega, najkrhkijega i najprolaznijega u našoj blizini i nije odolio na izazov ljubavi u svim njezinim manifestacijama i svim mogućim preobrazbama (Tonko Maroević)

On priniče uz moje usne i jezika mi grehe gnusne, svu brbljivost i podlost smrvi

Ljudska fiziologija, uživanje u hrani, erotika, seksualnost, čovekove zablude koje ga često vode u propast, što važi i za čitavo društvo, sve to obrađeno kroz humor i neusiljenu rimu, ili drugim rečima, opevanje niskog, odvratnog, propadljivog, s jakom vizurom smrti, popis i satirična kritika društvenih fenomena, dovođenje do krajnjih, neprijatnih i nemogućih konsekvenci ljudskog života i poznatih mitova, razobličavanje represivnih ideologija nacionalizma i samoupravnog socijalizma, kroz ironiju i igranje jezikom tih ideologija, bile bi, grubo rečeno, nekakve osobine, uslovno govoreći, tamne strane univerzuma knjiga Predraga Čudića (Dragoljub Stanković)

Prvu knjigu poezije pod odličnim nazivom Betonska koma Siniša Tucić objavio je u 18. godini života, 1996. godine. Svako bi očekivao tipičan rani prvenac, pun dozvoljene patetike i prvih bolesti pisanja, grešaka koje će se kasnije prevazići, od eventualno dobrog očekivao bi jedino iskrenost, što je i dovoljno za prvu knjigu, pored mogućih nezgrapnosti i plaćanja danka lektiri. Međutim, ova knjiga u podnaslovu za sebe kaže i da je patetično — histerična filozofska poezija i zapanjuje svojom zrelošću, poetskom osvešćenošću (Dragoljub Stanković)

Gavril Stefanović Venclović bio je sveštenik, propovednik, iluminator, ikonopisac, prevodilac i pesnik koji je živeo u XVII i XVIII veku (1680 — 1749). Njegovo delo otrgao je od zaborava Milorad Pavić (dok je bio normalan), objavivši izbor iz Venclovićevih rukopisa pod naslovom “Crni bivo u srcu”. Pavić je odabrao samo mali deo od 20.000 stranica koliko je Venclović napisao (od toga 9.000 stranica na narodnom jeziku). Ostatak Venclovićevog dela ostao je do dana današnjeg nedostupan, toliko o nadaleko čuvenom čuvanju tradicije o kojem nacionalistički intelektualci grme na sav glas