Zagajevski je pripadao jakoj grupi mladih poljskih pesnika, onih čija se svest formirala oko 1968. godine, u vreme studentskih nemira. U istupima i manifestima grupe “Sada”, kao i u knjizi polemika napisanoj s Julijanom Kornhauzerom, Zagajevski se zalagao za novu poeziju, koja će “govoriti neposredno”. Videla se njegova sklonost, koja će mu ostati, da pesmom reaguje na politička zbivanja. Ali videlo se i to da neće i ne želi da bude grubo jednoznačan. Već je tada znao da pesnikova pobuna u borbi za novo mora da bude duboko promišljena. Pesniku može služiti na čast što je i u tim pesmama umeo da bude na visini, da se ne spusti do žurnalističkih zaletanja, da izbegne patetiku i krupne reči. Zato je njegov zapis jači, oštriji, zato je njegova osuda uverljivija, a njegov gnev dostojanstveniji. (Petar Vujičić)
Ovako ili onako morao si poginuti Hamlete nisi bio za život, vjerovao si u kristalne pojmove a ne u ljudsku ilovaču, živio si u neprestanim grčevima kao u snu lovio si himere
Najpre proći će naša ljubav,/ potom sto i dvjesta ljeta,/ potom ponovo bićemo zajedno:/ komedijantka i komedijant,/ miljenici publike,/ odigrat će nas u teatru.
Gustav Krklec je bio ozaren, izuzetno vedar i dobar čovek. Upoznao sam ga pre dvadesetak godina. Njegovo već iznureno telo nije se doticalo mladalačkog duha, činilo se da su koreni te ogromne životne energije i radosti negde izvan telesnog i smrtnog, da će se pre ugasiti sunce nego on. Bio je mlad, mlađi od svih, a star jedino zbog običaja i obzirom prema svojim vršnjacima. I kad sam, 1971. godine, pročitao u "Književnim novinama" njegov sumorni "starinski sonet", potresni nagoveštaj da bi možda mogao umreti, ugasiti se kao ogjena ruža, onaj koji je od svih nas bio najdostojniji života, požurio sam i napisao "Sonet na sonet", okrećući muku na šalu, braneći i njega i sebe od takve mogućnosti. Tako je počela naša neobična polemika u stihovima. Izmenjali smo po nekoliko soneta. Bilo nam je obojici žao što se ovaj prijateljski dijalog morao prekinuti, po želji tadašnjeg glavnog urednika "Književnih novina"
Tu taj bol bez smisla sveg mesa, tvojih ruku, glave!/ nikada, o nikada neću izdvojiti košmare od jave!/ nikada! Užas: ako je meni ovakvom apokalipsa poreklo!/ O, hoću da znam koliko je za mnom tad krvi isteklo...
Nakon smrti, mit o Silviji Plat zasenio je njen talenat. Priča o stradanju i depresivnoj ženi nikako nije dovoljna da iskaže njen genij, izvanredni smisao za humor, njenu snagu i herojsku borbu protiv mračnih demona bolesti. Postala je i jedna od ikona feminizma: žrtva nevernog muža i surovog patrijarhalnog društva.
Gospode, ja sam sad u predgrađu sitnih lopova. Skitnica, golja, jataka kradljivaca. Mislim i na ona dva razbojnika koja su sa vama bili pod krstom. Ja znam da ste ih vi hteli udostojiti vašeg osmeha u njihovoj nesreći
U vremenu kada je Avdo došao u Srbiju rađa se i pokret u Bosni za zbližavanje trovjerske braće. I budući da je Avdo bio jedan od prvih nosilaca te ideje – brat je mio ma koje vjere bio – ubrzo steče bezbroj prijatelja, a njegova pojava u uniformi carigradskog licejca i sa visokim carigradskim fesom na glavi svuda je praćena sa neobičnom ljubavlju i simpatijama
Ponekad se nešto desi i ja prestanem da sanjam i kuću mog detinjstva, i borove oko nje. Tada počinjem da tugujem. Čekam i ne mogu da dočekam ovaj san u kome ću ponovo da budem srećno dete, zato što je još sve preda mnom, i sve je još moguće. – Iz filma „Ogledalo“ Andreja Tarkovskog.
Jovan Subotić (Dobrinci, 1817 — Zemun, 1886) je bio doktor filozofije, advokat, srpski pesnik i političar. Pisao je lirske pesme, klasicističke ode i elegije, herojske pesme, romantične epove, sentimentalne pripovetke, kritike, radove iz teorije i istorije književnosti, članke razne sadržine, ogledao se u romanu, napisao opsežnu autobiografiju, uz to je sastavljao antologije, školske udžbenike, dva puta bio urednik Srpskog letopisa. Najviše uspeha je imao sa dramama sa nacionalno-istorijskom tematikom kakve su „Herceg-Vladislav“, „Nemanja“, „Miloš Obilić“ i „Zvonimir“. One su mu donele popularnost kakvu je kod Srba imao još jedino Sterija Popović. Međutim, na osnovu pesme koju donosimo vidimo da je Subotić imao štofa za velikog metafizičkog pesnika. Nažalost, tzv. nacionalni zadaci bili su preči, na štetu književnosti, duha i samog Subotića
Dan Hirošime je ime praznika-komemoracije 6. avgusta kada se obeležava prva atomska bomba bačena na Hirošimu 1945. To je praznik mira i pacifističkih stremljenja. Istovremeno Dan Hirošime je poetska tema haiku pesnika. Pesnik ovde upotrebljava temu na nov način, u kontekstu nuklearne nesreće u Fukušimi koja se dogodila 11. Marta 2011, želeći da skrene pažnju na kompleksnost fenomena atomske energije
"Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti."
Tadeuš Ruževič, pesnik, pripovedač, autor filmskih scenarija, dramski pisac, polemičar, esejist, već svojom prvom zbirkom pesama stekao je ugled jednog od vodećih posleratnih poljskih pesnika. Ruževič se od prve zbirke odlučio za slobodan stih, na šta se tada gledalo sa neodobravanjem; zlobnici su pesniku prigovarali da je pod uticajem Eliota, što je već bilo neka vrsta denuncijacije. Međutim, veći šok je bilo Ruževičevo pevanje o ratu i pokretu otpora. To je bio krik, optužba. Ruževič je jako uticao na sve mlađe poljske pesnike (Petar Vujičić)
Sve je gluho. Potom opet lavež počima./ Psi laju. Laju bijesno, bezumno i suludo,/ psi laju glupo, krvavo i uludo/ na sve što se krene: na svjetiljke, na glasove i sjene
