Tekstovi sa tagom: poezija

Nepovjerljiv i lijen i zadovoljan na kraju./ Prijazan sam s ljudima. Stavljam na glavu/ Krut šešir po njihovu običaju./ Kažem: to su životinje koje sasvim posebno mirišu/ I kažem: ne mari, ja sam takva životinja.

Konačno je i sneg shvatio da je došla zima i počeo da pada na naše do juče nezavejane krajeve. Lep povod da se podsetimo pesme Vojislava Despotova

Načiniše od nje majku mirnih/ Parki što sudbinu pletu i žrtvovahu/ joj crne ovce i petla što predvidaše njen kraj./ Dvanaest kuća joj dadoše Haldejci;/ beskrajne svetove, Galeriju sa stubovima

Ne daju im da spavaju/ ni danju, ni noću./ Mladima kažu: ovde ozdravi se/ od stradanja/ Već navire postelja niz svaku ulicu. / meso se poravnava sa zemljom, žar se rasplamsava, / sok se sprema da poleti. Nebo zove.

Niko ne bira muku. Mi je nismo izabrali./ Ona nas je usput izabrala. Sada smo ovde./ Vi koji niste izabrani! Mi znamo koliko sloboda teži!/ Pomozite nam da nosimo težinu slobode!

Dijete maženo po trbuhu zaspi, gleda te, a onda sklapa oči... daj ti to zamisli.

Poezija pisana na srpskom jeziku, te na drugim jezicima, nakon Prvog svetskog rata uključuje pesme Miloša Crnjanskog, Dušana Vasiljeva, Rastka Petrovića, Krleže, i drugih, a služi nam da se podsetimo da vojnički pokliči i oficirske naredbe nisu jedini glasovi koji su se ovde čuli, i da postoje još neke boje na ovom svetu osim sivomaslinaste.

Milišić je, naime, bio osamljena ptica, koja nije imala svoje jato toliko neophodno onima što nisu u stanju da sami izdrže nevrijeme, da se nose sa olujom. Kao neka golema sjena moćnih krila, on je nad ovom sirotom zemljom lebdio sam. Šta je to što "Muficu" u potpunosti razlikuje i dijeli od tzv. duha vremena, od vladajućeg kanona, od norme ove epohe? Prije svega, rekao bih, odsustvo svake patetike, apsolutno izbjegavanje prenemaganja i one vrste djetinjarenja, koje s normalnim djetetom zapravo nema nikakve veze budući da djetetu najčešće prilazi kao kretenu te se tako prema njemu i odnosi. "Mufica" je ozbiljan rukopis o odrastanju djevojčice, koja mora da se, bez majčine pomoći i brige, suoči sa svijetom i njegovim čudesima. Nadalje, pisac svoju junakinju ne crta veselim, ružičastim bojama, praveći od nje bezgrešnog anđelčića u ružnom i okrutnom vremenu. Naprotiv, njegova Mufica je živo biće sa svim ljudskim manama i slabostima, sa strastima i strahovima (iz pogovora Gorana Babića)

Bože, oslobodio sam se svih veza, svih morala:/ Gušim se, zar, u plazmi dosade;/ da je jedna kap bar supe ostala/ Kroz pobedu se ovu smešnu da prikrade

Kamo god da okrenem se, kamo god da gledam vidim tek ruine crne mog života u ovome gradu gdje provedoh tako mnogo dana, traćeći ih i ništeći

Poezija pisana na srpskom jeziku, te na drugim jezicima, nakon Prvog svetskog rata uključuje pesme Miloša Crnjanskog, Dušana Vasiljeva, Rastka Petrovića, Krleže, i drugih, a služi nam da se podsetimo da vojnički pokliči i oficirske naredbe nisu jedini glasovi koji su se ovde čuli, i da postoje još neke boje na ovom svetu osim sivomaslinaste.

A iz zemlje, iz brda, iz stena, oblaka,/ Po kamenu, vodi, po čukama/ Iskrsavaju ćiftice sa dva prljava kraka/ U prljavim rukama

Dotičem najzad bistru vodu i divlji smeh postojanja/ Odjekuje kao grom nad otvorenim krevetima / Ženo-grobe, neka te trava uguši

Jedan na sto, na dvesta drveta, pravi je omer ljudi i stvorenja. (Kovin je naše pristanište, lebensraum i konačno stanište)

Ovaj pisac "veselih pozorija" i veliki zabavljač srpske publike nije bio veseo duh. Jednom prilikom je kazao kako je "glavna čerta moga temperamenta melanholija". U stvari, on je bio pesimist, i gotovo sva njegova zbirka je ispevana u tom duhu. Njegov pesimizam nije bio onaj pomodni romantičarski "svetski bol", jedno nakalemljeno i tuđe osećanje, razvijanje jedne konvencionalne književne teme. Život ga je načinio pesimistom, i svojim dubokim unutrašnjim životom došao je do zaključka o ništavilu sveta i o veličini bola. Nesrećan u očinskom domu, nesrećan u bračnom životu, rđavo prošavši u činovničkoj karijeri, odbačen u jedno malo mesto gde ga niko nije razumevao, u teškom dobu posle ugušene bune, u poslednjim godinama i u materijalnoj nevolji, naročito bolestan — on nije mogao gledati ružičasto na život. On je bio izgubio veru u ideje, u ljude, u život, i rad, i svuda je video: "ništa, ništa, ništa". U Davor on će dati izraza tim svojim osećanjima: u ozbiljnim, hladnim stihovima on će pevati prolaznost svega na zemlji i večitost ljudskog bola, plitkoću ljudskih strasti i dubinu ljudske nesreće, taštinu svega ljudskoga, urođenu i neizlečivu rđavštinu ljudi, prazninu reči, obmane ideja, izlišnost nade, pobedu zla nad dobrim kod čoveka, koji je sin blata, i u ljudskoj istoriji, gde mržnja i nasilje uvek imaju poslednju reč. Čovek je zla životinja koja se ne daje ukrotiti i popraviti; život je prljava reka u kojoj se čovek poji bedom i jadom. Sve je "sujeta, senka i dim". Najbolje je i ne doći na ovaj svet, koji je "dolina suza", a kada se čoveku već desi nesreća da bude rođen, najbolje je umrtviti svoja čula, ništa ne videti i ne osećati, čekati grob u koji leže sve i koji jedini daje odmor i mir. Te crne ideje, nalik na posmrtne psalme i molitve, kazivane prosto i neposredno, nisu se dopale suvremenicima koji su se okretali frenetičnom i sjajnom romantizmu, i Davor nije imalo onaj uspeh koji je po svojoj intelektualnoj dubini trebalo imati (Ljubo Trivić o Sterijinoj poeziji)