Tekstovi sa tagom: poezija

danas je subota/ niko ne pravi decu/ samo se leži i vrti ista ploča / tetovirao sam dušu da me slušaš/ kada mračna strana meseca/ pređe ti preko kose...

Ne orkan, ne revoluciju, ne sobu/ gde razboriti naučnik/ mozga o nerazboritosti što stvori...

Strah da dan ne ode u priviđenja jeste strah od sopstvenoga svog prestanka, od svog pada u muk nekog zamrlog sveta, strah koji se razgoni pesmom ili buđenjem svetlosti u sebi, i u svetu, svetlosti kojoj će on ispevati himnu, stihovima ove iste pesme, i koja je sama ovo pevanje, to pevanje protiv smrti, ali to je, jednovremeno, i strah od gubljenja bića, strah da se ono nikada neće nigde naći: ni u kakvom obliku, simbolu ili reči, da će ostati samo ovaj grč, i drhtavica, u napuštenosti, produžena ona “immemorial-noć”, iz Pariza, iz 1925, koja nikada nije ni prestala, noć kiše i vetra, i od svega, posle svega, samo neka “nepotpuna reč”. (Radomir Konstantinović: Biće i jezik)

Sutradan stiglo pismo iz Požarevca / Putovalo pismo preko snežne zemlje / lepa krčmarica suzu pustila / čitajući pismo iz Požarevca / Spazio džambas suzu u očima / zaigralo njegovo srce lopovsko

Sve će to polako/ da pojedu trave/ i kost i kožu/ trave su najproždrljivije/ na groblju...

Čeka deda, čeka tamo/ sve dok nije danak svano,/ ali ribe nema više,/ dedu nade napustiše./ On umoran poñe kući/ kraj obale posrćući...

Katkad su ove misli/ vlaga što jedva pada, od koje/ nema ničeg nežnijeg:/ katkad štropotava kiša...

Već od naslova, preko karakterističnih motiva i pjesničkih postupaka koje u njoj nalazimo, zbirka pjesama Danijela Dragojevića "Negdje" sugerira kretanje unutar koordinata koje su ocrtale prethodne autorove knjige. Još jednom, lirski je subjekt promatrač prostora i stvari, a oni i ovaj put povratno skiciraju njegov portret, dramatiziraju stanja u kojima se nalazi. Ali dok je u ranijim knjigama Dragojevićevo negdje bilo izvjesno, u ovoj, koja se otvara motivima umora i gubitka - ono je "negdje najdalje, negdje bilo gdje, negdje nigdje"- i takvima označuje kako prostor tako i lirsko ja koje ga čita. Možda je baš to približavanje bitka i gubitka u ovim pjesmama i urodilo novinom. Nemir lirskoga subjekta - zaljuljanog mišlju o napuštanju i smrti - svoj će izraz pronaći u njegovu to mirnijem pogledu, u skladu pjevanja/pripovijedanja, u nadrealističkoj igri, koja strah svojom magijom umiruje. To što se Dragojević baš u “Negdje” - još jasnije - ukazuje kao pjesnik vedrine, svjetla i ravnovjesja bilo bi paradoks, da nas na paradokse već nije naučio

na front me poziva sam stvoritelj / odlazim s rosom u očima / i košavom u plućima / bez trunke straha / bez nagoveštaja budućeg kajanja

Pesnik, prozaik i filmski scenarista. U književnosti se javio šezdesetih godina, pesmama i prozom, u generaciji mladih književnika koju često nazivaju ”šezdesetosmaškom”.

Zatim sam usnio oca. Izgledalo je da smo obojica/ na vrhu nekog brega i posmatrali smo oštro preda se/ u neku sivu, kamenu kuću./ Neku novu kuću...

Poetski demonizam Oskara Daviča tradicionalizam nije uspeo da savlada. Davičo nije pisao da bi unapredio književnost. Pre bih, ne bez osećanja zadovoljstva i izvesne podsmešljivosti, ustvrdio da je on, značajno, oštetio našu književnost. Čerečio je, do besvesti, tu malograđanski mrcinu dostojnu prezira. I najveći među našim, i ne samo našim piscima - Miroslav Krleža, Marko Ristić - recimo, ipak su bili samo književnici, pripadali su književnosti, evocirali njene mitove. Mislim da je Davičo književnost odavno napustio, ako joj je ikada i pripadao. On se samo kretao prostorima književnosti, razarajući je, raskidajući jezičke lance, urnišući je do neprepoznatljivosti - i u tome je sva muka književne kritike sa njegovim delom ( Vujica Rešin Tucić )

Naravno, sudbina takvih pesnika, kao što su Milan Milišić i Miša Stanisavljević, nikad neće previše zanimati našu kulturnu javnost niti naše takozvane književne poslenike, jer nije sudbina poezije da svako njom ispira usta, već da postoji negde uprkos svim drangulijama tekućeg života, pa i književnog, jer ona mora biti uvek otkriće, uvek nova i uvek joj se moramo vraćati kao spasenju za naše tako uspavane duše (Predrag Čudić)

Duško Radović, pesnik za decu i osetljive, pripovedač, scenarista radio i TV emisija, pozorišni pisac, aforističar, novinar, urednik "Poletarca" i još koječega, ukratko - jezički čarobnjak. Ili "primenjeni književnik", kako je sam sebe nazivao. U zaparloženoj književnosti koja je brigu za naciju proglasila vrhunskom estetskom kategorijom, nije nikakvo čudo što se Radović drži za "neozbiljnog" pisca. U smrtno ozbiljnoj kulturi (koja se takvom smatra jer ozbiljno seje smrt), Radovićev humor deluje otrežnjujuće. Kao podsetnik da ljudski život ima apsolutnu vrednost, čak i najmanje stvari u njemu. I da su naši pojmovi o malom i velikom, o važnom i nevažnom, prilično poremećeni

Pa ipak upoznah bolje vas no ikad što sam poznao ljude. Tišinu sam etera razumeo, ljudske reči ne razumeh nikad