Tekstovi sa tagom: poezija

Ja čujem glas tvoj, tvoj čujem sad ja glas./ To glupa neka pest oborila je nas,/ ti pao si i s tobom razdrti su pali/ djetinjstva našeg bijeli stjegovi...

Pastir je bezbrižno spavao / među ovcama različitog runa./ Da sam tada živeo, Valgije, / ne bih znao za strašno oružje,/ niti bih strepeći u srcu/ slušao zvuk trube

Hladnokrvni ubica, vlasnik kafane koji je ubio gosta jer je hteo da jede roštilj na crtu i da svlači konobaricu; ljudi koji se krste kad prođu pored crkve jer se boje smrti; radnici koji istovaruju šlepere u Luci Beograd – samo su neki od junaka poezije Predraga Milojevića koja nas vodi ravno do dna

Ima jedna plava ptica u mom srcu koja/ želi da izađe van/ ali ja je nalivam viskijem i uvlačim/ dim od cigareta/ tako da kurve, barmeni i sitni trgovci/ nikad ne saznaju/ da je/ unutra

mesi, češi, ljuljaj, klati! (javi mi se, javi!)/ prvi pol, drugi pol, treći pol, četvrti pol … (hej ti, 'ajde prvo prohodaj!)/ obrve kao crne senke, konjski rep, naoštreni laktovi/ i ispovesti (oh, ispovesti!)

U ediciji Nostra vita Službenog glasnika objavljen je “Dnevnik: 1953-1969” velikog poljskog pisca Vitolda Gombroviča. U odnosu na izdanje beogradske Prosvete iz 1985. u tri dela, Glasnikovo u jednom tomu preuzima prevod i predgovor Petra Vujičića, ali sadrži i nove beleške od sredine 1967. do 1969. godine koje je, uz pogovor Vojćeha Karpinjskog, prevela Biserka Rajčić. Kao što piše prevodilac ovog dela Petar Vujičić, “svoj Dnevnik (1953–1969) Gombrovič je u celini objavio na poljskom jeziku, u poljskom emigrantskom izdavačkom preduzeću u Parizu. Na druge jezike, Dnevnik su tek bili počeli da prevode, dok je u autorovoj zemlji, u Poljskoj, Dnevnik bio zabranjen”. U pogovoru ovog izdanja Vojćeh Karpinjski piše da je Gombrovičev “Dnevnik” najvažnije delo poljske proze u celoj njenoj istoriji. Iz ovog kapitalnog dela poljske i svetske proze prenosimo nekoliko odabranih delova

Njegove su dubine mudrije/ od svih tvojih aforizama./ More voli ribare koji ga potkradaju puni ljubavi/ i mornare koji koriste opasnosti što im pruža/ dok ne zalutaju i posle...

Nije imao oči (ili ih je obrnuo unutra, u sebe, sagledavajući u zadnjim trenucima život puža) to je sreća jer ne bih podneo njegov pogled, pogled nevinog koji strada usput, strada usput, da, na putu biznisa, usput na putu ispijanja kafe, usput dok neko otvara oči motajući GV

Zemlja je teška u prostorima,/ Vrteći se, dubinu zavrće u ciklon:/ Pepeo i slama sležu se na dnu kroz toliko boja,/ Drhće u Zodijaku Orion (oriona bez broja);/ Toliko je teška, teška, i to od skora!

I bojim se, na kraju,/ kad budu umirali,/ veštački će i vrištati,/ kao da su pre toga/ dugo nameštali usta/ i uvežbavali strah...

U zrelom kad su dobu, ja znam za jednu sličnost/ Ljubavnika vatrenih i strogih učenjaka:/ Jednako vole mačke, bića blaga i jaka,/ Što poput njih su zimljiva i vole nepomičnost...

Gde je moja P., raspituje se na Olimpijadi./ Duboko tone Neptun od tona njegova krika,/ ja sam P., šapuće Kirka./ Nanjušite mi P., vjerni mornari,/ falusno mi se srce vrti oko P., jer P. je centar/ svijeta

Pesnik i prevodilac Vojo Šindolić pre nekoliko godina preveo je širok izbor iz američke poezije o ratu, represiji, ropstvu i sličnim temama za antologiju Tomice Bajsića “Urezi” (toplo preporučujemo). U antologiju je ušao manji deo prevedenih pesama, a veći deo je ostao neobjavljen. Ovo je jedna od tih pesama

Zaboravljam i zaboravljam sam/ Između zidova sjena je potpuna/ I ja silazim u svoje ogledalo/ Kao mrtvac u svoj otvoreni grob

Mislim da zbog mog oca odlučih/ postati skitnica./ Shvatih da ako takav čovjek želi postati bogat/ onda ja želim biti siromašan.