Tekstovi sa tagom: poezija

Veliki nemački pesnik Hans Magnus Enscensberger proslavio je juče, 11. novembra - 90. rođendan. Povodom ovog jubileja objavljujemo jednu njegovu “blažu pesmu”

Dilan Tomas je ona retkost, onaj pesnik koji je sposoban da nam dozvoli, posebno onima od nas koji se sa poezijom susrećemo po prvi put, da poverujemo da poezija nije važna samo samoj sebi, već da ima vrednosti koje se prenose i u naše svakodnevne živote. Sigurno nije slučajnost što je Tomasova pesma „Ne odlazi tiho u tu blagu noć” pesma koja se čita na dve od svake tri sahrane. Kao i u mnogim drugim, i u toj pesmi reagujemo na slutnju da su stihovni motori pod punim gasom, a da je gorivo tako kalorično da je osećaj pri čitanju najbliži doživljaju uzletanja rakete. Pesme Dilana Tomasa nam dozvoljavaju da poverujemo u promene, a samo to poverenje i jesu promene (Pol Maldun)

Tvoja duga kosa riđana-/ odblesak leta-/ sa žestinom blagom treperi/ na plećima noći/ Uobičajena tama sna/ što izvire iz ruina/ i pravi te od ničega.

Danijel Dragojević, pjesnik i esejist (Vela Luka, 28. 1. 1934). Podjednako drži i do stihova i do pjesme u prozi, a u esejistici proširuje tematski krug i nenapadno, u maniri postmodernističkog pjesnika, u svoj diskurs uključuje lektiru. Umjetnički tumačeći svijet kao veliki tekst u kojemu su svi odnosi, tj. zamjene, mogući (Razdoblje karbona), Dragojevićevo pjesništvo zauzima jedno od najistaknutijih mjesta u suvremenoj hrvatskoj književnosti

Pesnik i prevodilac Vojo Šindolić pre nekoliko godina preveo je širok izbor iz američke poezije o ratu, represiji, ropstvu i sličnim temama za antologiju Tomice Bajsića “Urezi” (toplo preporučujemo). U antologiju je ušao manji deo prevedenih pesama, a veći deo je ostao neobjavljen. Ovo je jedna od tih pesama

Nameštaj onda ustupa mesto životinjama iste/ veličine koje me braski posmatraju/ Lavovi u čijim grivama dogorevaju stolice/ Ajkule sa čijim se belim trbusima stapa posljednji drhtaj čaršava

Topografski radnici vrlo ljubljeni, vrlo bliski,/ Da ste bogati ne biste karte gradili,/ Odlazili biste u daljine, prostora gladni;/ Ni da sam moćan ne bih pesme pisao,/ Rđave možda rđave. Gde bismo bili?/ Lenjivi i topli o svakako da ne bismo bili radni,/ Lenjivi i topli na obalama čije bismo reke ležali,/ Koji bi nas narodi prijateljima zvali,/ O koji bi za nas bili žali?

Pored tanjura s jagodama/ Pronosi me/ Ispred solitera/ Pjevaju da zna zora da zna zora/ Nema nikoga da mojoj majci kaže/ Da me spusti/ Da odmori

Leonard Cohen je čovek koji je, uz dosta muke, savladao neke najvažnije životne lekcije. Uspeo je u onome što je verovatno najteže - da ne govori ništa u momentima kada za tim nema potrebe

Prije nekoliko godina, još u začetku svoje karijere, Kaur je napisala pjesmu o genocidu koji je izvršen u Indiji, gdje naročitu pažnju posvećuje silovanim ženama, mučenju i ubistvima njihovih muževa i djece, te piše o tome kako su te žene, iz traumatičnih iskustava, izašle nježne poput mlijeka i meda; upravo je po njima nazvala svoju prvu zbirku

Nisam slijep pred vrijednošću čudesnog poklona Vlati trave. Mislim da je to najneobičniji iskaz duha i mudrosti do sada nastao u Americi. Tu nalazim neuporedive stvari rečene neuporedivo dobro, kako i treba. Nalazim hrabrost obrade koja nas toliko oduševljava i koju samo može nadahnuti velika snaga zapažanja. Pozdravljam Vas na početku velike karijere. (Ralf Valdo Emerson)

Niko mi nije reko tvoje ime,/ ni tvoju tugu preko parka pusta,/ al neizbrisiv pečat Hjeronime/ bilježi tvoja idealna usta,/ i ne znam ime, i ne znam prezime

Dobra poezija je uvek iskaz nekakvog bunta. U to se možemo uveriti čitajući pesnikinju Mirjanu Stefanović koja svojom zbirkom "Pomračenje" samo dostiže još jedan vrhunac u nepristajanju na sliku sveta koja joj se nasilno nameće. U ranijim knjigama taj otpor video se i u pevanju o sreći i životnoj punoći, u otvorenosti jednog bića koje se raduje i voli. Već sama otvorenost uma i nalaženje pravih reči za svoja osećanja i misli opasna je igra na rubu i izazov za palanački duh sivila i rutine, za njegove propovednike smrti

Ko krčma plaši me vaš strašni sud!/ Mene će jedinog kroz goruće zdanje/ prostitutke poneti ko svetinju svud/ i Bogu pokazati kao opravdanje.

Žena se stidi; dršće u ruci platno gruboga ručnika, od muke se znoji za bijedu sobe, prnje traljave. U očima toga stranca sve su stvari kaljave