Tekstovi sa tagom: poezija

Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Šimborska se ne plaši fabule, priče, opisa, obraćanja prošlosti. Ona vidi čoveka kao nastavak bioloških vrsta, i u njenom razumevanju sveta ovaj tobožnji "kralj života" nema baš mnogo prednosti nad svojom životinjskom sabraćom ili nad varvarskim precima koji su oholo nosili alku u nosu. Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena. (Petar Vujičić)

Ja koji sam rekama kosmat.../ Gledajte! Dunav mi po ramenima teče/ I - pramen nepokorni - Dnjepar se/ brzacima plavi.

Poezija pisana na srpskom jeziku nakon Prvog svetskog rata uključuje pesme Miloša Crnjanskog, Dušana Vasiljeva, Rastka Petrovića, Krleže, te drugih, a služi nam da se podsetimo da vojnički pokliči i oficirske naredbe nisu jedini glasovi koji su se ovde čuli, i da postoje još neke boje na ovom svetu osim sivomaslinaste.

Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Šimborska se ne plaši fabule, priče, opisa, obraćanja prošlosti. Ona vidi čoveka kao nastavak bioloških vrsta, i u njenom razumevanju sveta ovaj tobožnji »kralj života« nema baš mnogo prednosti nad svojom životinjskom sabraćom ili nad varvarskim precima koji su oholo nosili alku u nosu. Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena. (Petar Vujičić)

Slika aviona/ propeler su režnjevi slanine/ krila su od stvrdnute masti/ rep je načinjen od papirnih isečaka/ pilot je osa

Nećemo piti iz te iste čaše/ ni vodu, a ni slatko vino, niti/ ljubiti se u rano jutro naše,/ ni navečer kroz prozor motriti./ Ti dišeš suncem, mene luna plavi,/ ali u jednoj živimo ljubavi.

Tomaž Šalamun (Zagreb, 1941 – Ljubljana, 2014) autor je preko pedeset knjiga poezije. Od 2010. objavio je sledeće knjige: "Mrzle pravljice" (Hladne bajke, 2010), "Ko vdre senca" (Kad nadre senka, 2010), "Letni čas" (Godišnje doba, 2010), "Opera buffa" (2011), "Kdaj" (Kada, izabrane pesme, 2011), "Dih" (Dah, 2013), "Molusk" (2013), "Dojenčki" (Bebe, 2014). Na srpskohrvatskom su izašle knjige: "Godišnje doba" (Zagreb i Beograd, 2013) i "Poker" (Beograd, 2014). Posthumno je objavljena zbirka "Orgije" (2015), a u pripremi je "Ta, ki dviga tačko, spi" (Ko diže tačku, spava).

Povorka brojeva, koji ulaze u broj Pi/ ne zaustavlja se na ivici stranice,/ kadra je da se vuče po stolu, kroz vazduh,/ preko zida, lišća, ptičjeg gnezda, oblaka, pravo u nebo,/ preko celokupne naduvenosti i bezdanosti neba

Poezija pisana na srpskom jeziku nakon Prvog svetskog rata uključuje pesme Miloša Crnjanskog, Dušana Vasiljeva, Rastka Petrovića, Krleže, te drugih, a služi nam da se podsetimo da vojnički pokliči i oficirske naredbe nisu jedini glasovi koji su se ovde čuli, i da postoje još neke boje na ovom svetu osim sivomaslinaste.

Tišinom? Ne. Pesmom srce moje vrije./ Ljubav je kćer čiji je sin imao sina/ da odagna stravu iz zemlje Srbije/ i ljubi devojke u kucaj malina

Počeo objavljivati u krilu međuratne vilnanske avangarde. Od samog početka bio je miljenik poljske kritike i čitalačke publike. U uvodu je bilo reči o »katastrofizmu«, kao novom elementu međuratne poljske poezije. Katastrofa koju je rat doneo Poljskoj, potpuno uništenje Varšave, smrt znanih i neznanih, tragedija poljskih Jevreja — sve je to bilo neuporedivo tragičnije od onog što su naivni mladići iz Vilna predviđali u svojim katastrofičkim stihovima. Niko u poljskoj poeziji nije tu tragediju ovekovečio takvom pesničkom snagom kao Miloš. Njegova knjiga Spasenje (1945) ujedno je i pesnička osuda rata i fašizma, i spomenik bola podignut na ruševinama voljenog grada, i razgovor s poginulim drugovima, i poruka pokolenjima da ovu pouku ne smeju zaboraviti. (Petar Vujičić)

Poezija pisana na srpskom jeziku nakon Prvog svetskog rata uključuje pesme Miloša Crnjanskog, Dušana Vasiljeva, Rastka Petrovića, Krleže, te drugih, a služi nam da se podsetimo da vojnički pokliči i oficirske naredbe nisu jedini glasovi koji su se ovde čuli, i da postoje još neke boje na ovom svetu osim sivomaslinaste.

I kad išle su niz muke žive/ Već kolone osuđenika,/ Kad su pištale lokomotive/ Onu kratku pesmu rastanka.

Tadeuš Ruževič pripada tragičnoj generaciji koja je svoje prve stihove pisala u mraku okupacije i nosila ih u partizanskoj torbi.Ti pesnici nisu imali vremena za estetiziranja, daleka od borbe i života. Istorija se stvarala pred njihovim očima. Ruževič je preživeo. Ali čitava njegova poezija i poetika razvile su se i izrasle iz vizije rata i umiranja.Ruževič je na oko mračan pesnik. Ali nigde valjda nema takve želje za smirenjem i skladom, očišćenjem od svega ružnog što nas okružuje. Ruževič razbija stih, lomi ga, odbacuje sve što mu se čini suvišnim, hoće samo čistu, elementarnu reč. Želi da od elemenata forme stvori novu celinu. Time pesnik teži da dođe do tišine i razjašnjenja. (Petar Vujičić)

Osećam u sebi toliko neispoljenog zla da ne isključujem svoj odlazak u Pakao. Bio bi to sigurno Pakao umetnika