Tekstovi sa tagom: poezija

Bbo 01 S

I ja sam takva životinja

O ubogom B. B.

Nepovjerljiv i lijen i zadovoljan na kraju./ Prijazan sam s ljudima. Stavljam na glavu/ Krut šešir po njihovu običaju./ Kažem: to su životinje koje sasvim posebno mirišu/ I kažem: ne mari, ja sam takva životinja.
Snowa 01 S

Miš mišljenja

Pada dubok sneg

Konačno je i sneg shvatio da je došla zima i počeo da pada na naše do juče nezavejane krajeve. Lep povod da se podsetimo pesme Vojislava Despotova
Nocna1

Sada osećamo da je neiscrpna

Istorija noći

Načiniše od nje majku mirnih/ Parki što sudbinu pletu i žrtvovahu/ joj crne ovce i petla što predvidaše njen kraj./ Dvanaest kuća joj dadoše Haldejci;/ beskrajne svetove, Galeriju sa stubovima
Fntm 14 S

Varijacije na Benovu temu: Gej peva u Putinovoj Rusiji

Čovek i čovek idu niz ulicu

Ne daju im da spavaju/ ni danju, ni noću./ Mladima kažu: ovde ozdravi se/ od stradanja/ Već navire postelja niz svaku ulicu. / meso se poravnava sa zemljom, žar se rasplamsava, / sok se sprema da poleti. Nebo zove.
Refugee 01 S

Mi znamo koliko košta sloboda

Bežanje je izabralo nas

Niko ne bira muku. Mi je nismo izabrali./ Ona nas je usput izabrala. Sada smo ovde./ Vi koji niste izabrani! Mi znamo koliko sloboda teži!/ Pomozite nam da nosimo težinu slobode!
Deti 01 S

Pričam ti priču

Ja sam majka

Dijete maženo po trbuhu zaspi, gleda te, a onda sklapa oči... daj ti to zamisli.
Marijj 20 S

Antiratna akcija (20)

Senegalskim strijelcima poginulima za Francusku

Poezija pisana na srpskom jeziku, te na drugim jezicima, nakon Prvog svetskog rata uključuje pesme Miloša Crnjanskog, Dušana Vasiljeva, Rastka Petrovića, Krleže, i drugih, a služi nam da se podsetimo da vojnički pokliči i oficirske naredbe nisu jedini glasovi koji su se ovde čuli, i da postoje još neke boje na ovom svetu osim sivomaslinaste.
Ainst3

Zavrnem antenu u osmicu

Domovina je upropastila moje zimske cipele

Milišić je, naime, bio osamljena ptica, koja nije imala svoje jato toliko neophodno onima što nisu u stanju da sami izdrže nevrijeme, da se nose sa olujom. Kao neka golema sjena moćnih krila, on je nad ovom sirotom zemljom lebdio sam. Šta je to što "Muficu" u potpunosti razlikuje i dijeli od tzv. duha vremena, od vladajućeg kanona, od norme ove epohe? Prije svega, rekao bih, odsustvo svake patetike, apsolutno izbjegavanje prenemaganja i one vrste djetinjarenja, koje s normalnim djetetom zapravo nema nikakve veze budući da djetetu najčešće prilazi kao kretenu te se tako prema njemu i odnosi. "Mufica" je ozbiljan rukopis o odrastanju djevojčice, koja mora da se, bez majčine pomoći i brige, suoči sa svijetom i njegovim čudesima. Nadalje, pisac svoju junakinju ne crta veselim, ružičastim bojama, praveći od nje bezgrešnog anđelčića u ružnom i okrutnom vremenu. Naprotiv, njegova Mufica je živo biće sa svim ljudskim manama i slabostima, sa strastima i strahovima (iz pogovora Gorana Babića)
Dagg 02 S

Tek jutro nađe kosti raznesene

Svi su čanci prazni

Bože, oslobodio sam se svih veza, svih morala:/ Gušim se, zar, u plazmi dosade;/ da je jedna kap bar supe ostala/ Kroz pobedu se ovu smešnu da prikrade
Konstantin Kavafi

Drugu zemlju, drugo more ti pronaći nećeš

Grad

Kamo god da okrenem se, kamo god da gledam vidim tek ruine crne mog života u ovome gradu gdje provedoh tako mnogo dana, traćeći ih i ništeći
Aapokrl 12 S

Antiratna akcija (19)

Juče i danas

Poezija pisana na srpskom jeziku, te na drugim jezicima, nakon Prvog svetskog rata uključuje pesme Miloša Crnjanskog, Dušana Vasiljeva, Rastka Petrovića, Krleže, i drugih, a služi nam da se podsetimo da vojnički pokliči i oficirske naredbe nisu jedini glasovi koji su se ovde čuli, i da postoje još neke boje na ovom svetu osim sivomaslinaste.
Aaacce 01 S

Vojnici Velike Gvatemale

Drugi dan na putu kroz haos

A iz zemlje, iz brda, iz stena, oblaka,/ Po kamenu, vodi, po čukama/ Iskrsavaju ćiftice sa dva prljava kraka/ U prljavim rukama
Dlvil 01 S

Vrati se u srce mraka i blata

U paklu je puna kuća

Dotičem najzad bistru vodu i divlji smeh postojanja/ Odjekuje kao grom nad otvorenim krevetima / Ženo-grobe, neka te trava uguši
Put

Jol: Sveta periferija

Početak i kraj nedoklanog sveta

Jedan na sto, na dvesta drveta, pravi je omer ljudi i stvorenja. (Kovin je naše pristanište, lebensraum i konačno stanište)
Aagro 01 S

Senka i ništa

Nadgrobije samome sebi

Ovaj pisac "veselih pozorija" i veliki zabavljač srpske publike nije bio veseo duh. Jednom prilikom je kazao kako je "glavna čerta moga temperamenta melanholija". U stvari, on je bio pesimist, i gotovo sva njegova zbirka je ispevana u tom duhu. Njegov pesimizam nije bio onaj pomodni romantičarski "svetski bol", jedno nakalemljeno i tuđe osećanje, razvijanje jedne konvencionalne književne teme. Život ga je načinio pesimistom, i svojim dubokim unutrašnjim životom došao je do zaključka o ništavilu sveta i o veličini bola. Nesrećan u očinskom domu, nesrećan u bračnom životu, rđavo prošavši u činovničkoj karijeri, odbačen u jedno malo mesto gde ga niko nije razumevao, u teškom dobu posle ugušene bune, u poslednjim godinama i u materijalnoj nevolji, naročito bolestan — on nije mogao gledati ružičasto na život. On je bio izgubio veru u ideje, u ljude, u život, i rad, i svuda je video: "ništa, ništa, ništa". U Davor on će dati izraza tim svojim osećanjima: u ozbiljnim, hladnim stihovima on će pevati prolaznost svega na zemlji i večitost ljudskog bola, plitkoću ljudskih strasti i dubinu ljudske nesreće, taštinu svega ljudskoga, urođenu i neizlečivu rđavštinu ljudi, prazninu reči, obmane ideja, izlišnost nade, pobedu zla nad dobrim kod čoveka, koji je sin blata, i u ljudskoj istoriji, gde mržnja i nasilje uvek imaju poslednju reč. Čovek je zla životinja koja se ne daje ukrotiti i popraviti; život je prljava reka u kojoj se čovek poji bedom i jadom. Sve je "sujeta, senka i dim". Najbolje je i ne doći na ovaj svet, koji je "dolina suza", a kada se čoveku već desi nesreća da bude rođen, najbolje je umrtviti svoja čula, ništa ne videti i ne osećati, čekati grob u koji leže sve i koji jedini daje odmor i mir. Te crne ideje, nalik na posmrtne psalme i molitve, kazivane prosto i neposredno, nisu se dopale suvremenicima koji su se okretali frenetičnom i sjajnom romantizmu, i Davor nije imalo onaj uspeh koji je po svojoj intelektualnoj dubini trebalo imati (Ljubo Trivić o Sterijinoj poeziji)