Tekstovi sa tagom: poezija

Mostovi će imati drugačija imena/ Živjet ćemo i voljeti se surovo/ I ništa neće promjeniti...

Požar ludila, ludilo požara. Požar čitavih gradova, prašume, knjige, mrtvaca. Požari rata i budućnosti kojima pomaže vjetar. Požar svemira. Požar mogućeg i nemogućeg. Požar jednog čitavog dana koji se malo odigao od tla i gori kao misao

Na osnovu više svedočanstava može se zaključiti da je Bodler ovu pesmu sastavio 1841. za vreme svog putovanja u Indiju, a prepravio i dopunio 1858. ili 1859. Međutim, nije isključeno da je Bodler našao podsticaj za ovu svoju čuvenu pesmu u literaturi. Nemački autor Geres u svojoj „Mistici“, koja se pojavila 1854. u francuskom prevodu piše povodom ljudi koji se izdvajaju: „Više navikli da lete nego da hodaju, oni se uskoro osećaju kao da ih nešto baca tamo-amo, postaju slični pticama u oluji koje nosi razbesnela stihija“

Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Šimborska se ne plaši fabule, priče, opisa, obraćanja prošlosti. Ona vidi čoveka kao nastavak bioloških vrsta, i u njenom razumevanju sveta ovaj tobožnji »kralj života« nema baš mnogo prednosti nad svojom životinjskom sabraćom ili nad varvarskim precima koji su oholo nosili alku u nosu. Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena (Petar Vujičić)

Za jutro u Montevideu, za umetnost prijateljstva, za poslednji dan Sokratov, za reči koje su jednog sutona upućene sa jednog krsta ka drugom krstu, za onaj san Islama koji je obuhvatio hiljadu i jednu noć, za onaj drugi san, o paklu, plamenoj kuli što očišćuje i slavnim sferama, za Svedenborga koji je na londonskim ulicama sa anđelima razgovarao

Žak Prever se prvi put pojavljuje 1925. godine, na samim počecima nadrealističkog pokreta, kada upoznaje Bretona. Međutim, Preverova ideologija i odbojnost prema teoretisanju nadrealista, istog udaljava od ovog pokreta, da bi nešto kasnije iz njega bio i isključen

A kad stigne zora siva,/ Prazno mesto gde uživah/ Mrznuće te lednim dahom./ Kao drugi nežnostima,/ Nad tobom, nad tvojim snima...

Mota se snijeg, vjetar ludi./ I dvanaest ide ljudi./ Puške crni remeni prate,/ Okolo – vatre, vatre, vatre…/ Zgužvan kačket, cigara u zubima,/ Robijaški, valjda, znak na leđima!/ Sloboda, sloboda,/ Bez krsta, eh, brata!

Zatim se ponovno napijem/ i izrugujem svemu što drugi misle o književnosti./ Stvar je, zapravo, izrazito komična./ Netko će kupiti moju iskrenu patnju/ nazvat će me pjesnikom...

U toj svetlosti hladnoj i živoj, podrhtavajućoj i kao nestvarnoj/ Pariz je kao zaleđena slika neke biljke/ Koja se ponovo rađa iz svog pepela, utvara tužna/ Razapeta uzicama i bez doba, sa kućama i ulicama

Kad sam bolestan, moram da mislim suprotno od onog što mislim kad sam zdrav (Inače ne bih ni bio bolestan). Moram da osećam sve suprotno od onog što osećam kad me zdravlje dobro služi, moram da obmanjujem svoju prirodu stvorenja koje oseća na određen način

Rođen je 1930. Studirao je na Kembridžu. Bio je oženjen pesnikinjom Silvijom Plat sa kojom ima dvoje dece. Od 1965, sa Danijelom Vajsbortom uređuje značajni književni časopis „Modern Poetry in Translation“ („Moderna poezija u prevodu“), koji je prvi put prikazao britanskim čitaocima pesme Amihaja, Pope, Herberta, Holuba i drugih pesnika. Objavio je zbirke: „Soko na kiši“, 1957, „Luperkalije“ 1960, „Wodwo“, 1967, „Gavran“, 1977, „Gaudete“, 1977, „Pećinske ptice“, 1978, „Moortown“, 1979 i „Ostaci Elmeta“, 1979. Adaptirao je Senekinog „Edipa“. Uredio je knjige Šekspirovih soneta, izabranih pesama Emili Dikinson i nekih drugih pesnika. Piše pesme, priče i drame za decu. U „Bagdali“ je 1966. godine objavljen izbor iz prvih knjiga ovog pesnika, pod nazivom „Muzika za gajde“

Noseći ovoje, vodu i spužvu ravno i brzo idem svojim ranjenicima, onamo gdje leže na tlu doneseni poslije bitke, gdje njihova neprocjenjiva krv rumeni travu i tlo, ili odlazim k redovima bolničkih šatora ili u bolnicu pod krovom, vraćam se opet dugim redovima kreveta s jedne i s druge strane, pristupam svima i svakomu jednome za drugim, nikoga ne preskačem

Sitosti, sitosti, svuda na hiljade!/ Ta zadovoljenje pohote samo uspe da me načini čudovištem/ što drhće, dahće, zviždi od trbušnosti i zasićenja:/ ne znam (šta me se tiče!) da li priroda onda mora da me prizna,/ ali je prevazilazim

U svojoj najzrelijoj dobi, 2007. godine kada sandinisti ponovo osvajaju vlast u Nikaragvi, Ernesto Cardenal dolazi u sukob sa sandinističkim vodstvom, a prije svega s Danielom Ortegom i njegovom suprugom Rosariom Murillo (koji de facto međusobno dijele vlast). Zbog toga na suptilan način postaje predmetom njihovog političkog progona. Unatoč tome ni u jednom trenutku ne odustaje od svog revolucionarnog opredjeljenja. Za BBC 2007. godine na pitanje o odnosu svećeničkog položaja i nasilja odgovara kako je protiv Somozine diktature “jedni mogući put bila oružana borba”. U tom istom intervjuu kaže: “Takvo kršćanstvo koje smo tada vidjeli u Vatikanu nije bilo ono kršćanstvo koje je Krist htio za Crkvu; ali moja vjera je vjera u Krista, a ne u Vatikan; ukoliko se Vatikan odvojio od Krista ja ostajem uz Krista!” a 2012.godine, kada prima nagradu Premio Iberoamericano de Poesia Reina Sofia izjavljuje: “Moja je poezija socijalno i politički opredjeljenja ili, bolje rečeno, revolucionarna”