Tekstovi sa tagom: poezija

Duško Radović, pesnik za decu i osetljive, pripovedač, scenarista radio i TV emisija, pozorišni pisac, aforističar, novinar, urednik "Poletarca" i još koječega, ukratko - jezički čarobnjak. Ili "primenjeni književnik", kako je sam sebe nazivao. U zaparloženoj književnosti koja je brigu za naciju proglasila vrhunskom estetskom kategorijom, nije nikakvo čudo što se Radović drži za "neozbiljnog" pisca. U smrtno ozbiljnoj kulturi (koja se takvom smatra jer ozbiljno seje smrt), Radovićev humor deluje otrežnjujuće. Kao podsetnik da ljudski život ima apsolutnu vrednost, čak i najmanje stvari u njemu. I da su naši pojmovi o malom i velikom, o važnom i nevažnom, prilično poremećeni

Poeta, mahnito zaljubljen u njezin ukočen pogled,/ smatra, ali i to je sumnjivo, da će ona/ u Vrtu Bestiariuma ipak naći razloge za svoje/ ugroženo postojanje, razlog za održavanje svoje sjete/ i melankolije pustinjske.

I kakav osmeh! Trostruk! Od njega/ Buknuh ko plamen nepoznati;/ Poljubih devicu belju od snega,/ Ona mi trostruk poljubac vrati.

Proučavanje Lucićevog dela moglo bi da bude celoživotni posao za jedan omanji književni institut, da živimo u nekom drugačijem svetu koji drži do onog najvrednijeg što ima. U ovakvom svetu, neizmerno inspirativnom za satiričnu obradu i prilično nepodnošljivom za življenje, ostaje nam da čitamo poeziju Predraga Lucića. Što može da ima i neka blagotvorna i čudotovorna dejstva. Dok čitanje traje, dok se smejemo i divimo njegovim pesmama, ili u sebi ponavljamo stihovi koji su nam se spontano urezali u sećanje – bićemo slobodni, daleko od domašaja neizlečive stvarnosti o kojoj je Lucić pisao

Onoga koji nije ni spreman reći mi da sam zgodna,/ koji, kad izađem kaskajući iz kupaonice,/ kao piskutavo tek izribano prasence,/ to ne voli ništa manje od predanosti...

U to vreme/ niko nije umirao/ dok su tadašnje žene/ postajale bivše/ a nove pristizale/ i sa kopna i sa mora

Malo je noći bila sama./ Tih noći mislila je na more/ Vetrove galebove/ Na magluštinu i na lunu...

Bejah poratni, drugorazredni zet!/ Ne baš Princ iz bajke. Pre Svinjar/ Što krade rodoslovne snove/ O budućnosti, odbegloj ispod paske reflektora

Hoćeš da te mazim po grudima i vratu?,/ otkopčano dugme, tvoje bluze, kotrlja se na parketu/ naše jedine sobe./ Preskočimo doručak u krevetu, neplaćenu kiriju,/ rupe na asfaltu i nervozu u taksimetru...

muškarci što su izašli iz mora/ zamasima bogovskim/ vitlaju hobotnicama-buzdovanima/ ka vrelim površinama stena

Kažeš, „Ljubav sa tim nikakve veze nema“./ Uživaš u cigari i pogledu na Džersi/ Plima nadire preko šljunka/ I ništa na svetu je ne može zaustaviti.

Zime su kao kliješta: vade nam bitno rebro./ Od čega postali smo? U što se tijelo presvlači?/ U procjepe i škarpe kaplje sivkasto srebro./ Gdje drama rastanka traje, jesmo li promatrači?/ I Tanatos i Eros plešu u Freudovu loncu

Leonard Cohen je čovek koji je, uz dosta muke, savladao neke najvažnije životne lekcije. Uspeo je u onome što je verovatno najteže - da ne govori ništa u momentima kada za tim nema potrebe

Jest, svi koji odlaze odjednom će se pitati kao ja,/ da, kažem, svi, sanjajući sjaj hostije i djetinjstva s fotografije,/ i male mrave, koji viču s vrha nebodera,/ sanjajući ugasle vulkane, mjesečinu, koja žudnjom vara...

Šašava rođaka mi poverava/ da je glavna glumica trudna/ i da hita ka zakasneloj kiretaži/ moj nerođeni brat pita/ zašto nam niste plaćali/ privatne poduke o bliskosti/ može li se to naučiti