Tekstovi sa tagom: poezija

Ako jesi i na prvoj stepenici/ ponosan i srećan morao bi biti./ Stići dotle nije mala stvar./ Učiniti to slava je velika./ Jer i ova prva stepenica/ daleko je od običnoga svijeta.

“Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Piše zadivljujuće malo. A ipak u tom pisanju postoji neverovatno bogatstvo, čak rasipništvo, jer u klici pojedinih pesama (kako piše kritičar Ježi Kvjatkovski) — ima materijala dovoljno za čitavu pesničku zbirku” (Petar Vujičić, Savremena poljska poezija)

Niko nije ni sanjao da će takmičenje u recitovanju, koje je održano 6. aprila u Lebanu, privući toliku pažnju javnosti, te palanku ponukati da krene u hajku kako na učenika koji je pesmu recitovao, tako i na njegovog mentora. Kao mali prilog borbi protiv palanačke malodušnosti prenosimo pesmu u celini, „skaradnu i skandaloznu“.

Plašimo se da će nam automehaničari / Pokrasti dijelove / Da će nam susjedi provaliti u stan / Da će nam blagajnica u samoposluzi / krivotvoriti račun / Da će nam spremačice pronaći nakit / U ormaru / Da će nas ubiti razbojnici

Nama, dakle, Jugoslovenima, nama homo politicus, ostalima sve ostalo, sve ostale dimenzije tog čudesnog kristala sa stotinu površina, tog kristala što se zove homo poeticus, te poetične životinje koja pati jednako od ljubavi koliko i sa svoje smrtnosti, od metafizike koliko i od politike…

Tvoje ime po stadionima skandiraju, mada se tvoji podvizi maskiraju, pripisuju zavisti dušmana, spletkama niščih, bezbožnika i nesoja

Nimalo nije slučajno da su najvećega hrvatskog pjesnika srpskih stradanja pod ustašama, Ivana Gorana Kovačića, zaklali četnici. Ivan Goran unio je "nepotrebne" rafinmane i duhovne potencijale u jednu sferu najizopačenijeg Thanatosa, koji se predstavljao kao "biološka borba za život". Kao da je slijepa biologija nanjušila prevazilaženje sebe, našla pjesnika i zaklala ga! (Slobodan Blagojević)

bili smo nikakvi ljudi/ prevaranti/ prodali se za male pare/ sve pokrali/ upropastili/ ološ od ljudi/ gomila leševa/ što je prelistavala novine/ u mrtvačnici

Dobro te čujem, saputniče stari, svjedoče tihih samotnih minuta,/ Kada sam sâm sa sobom, a ti se u meni mičeš./ Ti često iz mene iza glasa vičeš/ Na tužnom putu našeg križnog puta

Dok sam se opraštao,/ ti si se, jer drugima nisi htio/ pokazati da se zaljubljuješ,/ sakrio pod stol i/ razvezao mi pertle.

Ista nas zvezda u istom radijusu drži./ Na osnovu istih zakona bacamo senke./ Pokušavamo nešto da znamo, svako na svoj način,/ a i ono što ne znamo slično je

Hladno razmišljam, svirajte samo, samo vozite čun vaš./ Pljujem ja na to, dalje me se ne tiče ništa baš./ Već nekoliko godina posmatram ja to nijemo/ I sasvim jasno vidim kamo to idemo

Ali, on je jeo, i jeo, i jeo, i jeo, i jeo, dokle god/ nije osetio negde u želucu/ smrtonosnu težinu/ Tada, odmahnuvši podmuklu hranu,/ zadrhtao je i zaplakao...

Reči su tvoje nekad bile: "Katul je mio", / jer tada sam jedini ja za tebe bio!/ I više sam ti onda bio u volji/ i od Jupitera samog bio sam ti bolji.

U rubrici "Podržavamo poeziju naših čitalaca" objavljujemo tri pesme Saše Skaluševića koje, smatramo, prave pun krug, te kreću od života koji je uspinjanje, da bi skliznule u podzemlje, upozoravajući na zveri koje dolaze i nose smrt.