Tekstovi sa tagom: poezija

Neka od tijela ne ostane praha, / neka od duše ne preteče plama; / neka u požar nestane mog daha, / a povrh lijesa bude vječna tama

Ova pesma možda liči na dolinu/ U kojoj se bolno skamenio vuk./ Ova pesma sporo ulazi u tminu:/ Ja ne vidim više od nje pomrčinu

Izgubio sam pojam vremena na plavom krugu neba,/ na dlanu bore ocrtavaju pređene puteve./ na ogledalu spazih jesen i lišće u jezeru očiju./ Ne plačem

U uvodnom delu svoje knjige „Rajska lopata” Senadin Musabegović eksplicitno objašnjava njenu nameru. On kaže: Tek u miru rat počinje da kreira našu unutrašnjost, da nam iznutra kožu steže i da nas kroz tišinu pritišće i u sebe umotava. Rječju: tek u miru počinjemo odista biti svjesni koliko je rat u nama ucrtan, iako mi više nismo neposredno u njemu. Odakle, međutim, vreba smrt u miru, pita se Musabegović i odgovara: Smrt sada dolazi iz nas samih, iz naših nevezanih misli, preplašenih pokreta. Kako onda uopšte da u miru, u kakvom sada živimo, artikulišemo i izrazimo sva unutrašnja rasula kroz koja smo prošli i koja su u nama? Jer: ako ih ne artikulišemo, onda će ona nastaviti da nas, kao potisnuti krik, iznutra razjedaju i rastaču. (...) Ova je poezija samo jedan napor da se ispusti krik koji će probiti opnu tišine što nas pritišće i steže (Dragoljub Stanković)

Da l' će novo cvijeće koje duša sniva,/ U tlu što isprano ko pijesak počiva,/ Naći tajnu hranu, da do snage dođe?

Bukovski staje na stranu običnog, malog čoveka prikazujući ga na „ulicama strave i agonije“ kao simpatičnog gubitnika, nekoga siromašnog u materijalnom, ali izuzetno bogatog u duhovnom smislu... na margini ostavljenoj za sve one misleće i neprilagođene pojedince koji su na vreme shvatili čudesna pravila igre gde se svaki rad isplati – ali samo za privilegovane pojedince u čije se džepove i bankovne račune preliva sva zarada i profit, dok svima ostalima preostaje uglavnom ništa... (Tanja i Dragan Uzelac )

Kojigod kamen. Baci. I ne misli/ na to da kamen kad napusti ruku/ luduje svojim životom. Da snaga/ nije više tvoja:/ da tako sa kamenjem odlaziš odavde...

U uvodnom delu svoje knjige „Rajska lopata” Senadin Musabegović eksplicitno objašnjava njenu nameru. On kaže: Tek u miru rat počinje da kreira našu unutrašnjost, da nam iznutra kožu steže i da nas kroz tišinu pritišće i u sebe umotava. Rječju: tek u miru počinjemo odista biti svjesni koliko je rat u nama ucrtan, iako mi više nismo neposredno u njemu. Odakle, međutim, vreba smrt u miru, pita se Musabegović i odgovara: Smrt sada dolazi iz nas samih, iz naših nevezanih misli, preplašenih pokreta. Kako onda uopšte da u miru, u kakvom sada živimo, artikulišemo i izrazimo sva unutrašnja rasula kroz koja smo prošli i koja su u nama? Jer: ako ih ne artikulišemo, onda će ona nastaviti da nas, kao potisnuti krik, iznutra razjedaju i rastaču. (...) Ova je poezija samo jedan napor da se ispusti krik koji će probiti opnu tišine što nas pritišće i steže (Dragoljub Stanković)

Tog 10. decembra 1996. poljska pesnikinja Vislava Šimborska dobila je Nobelovu nagradu za književnost. Jasno je koliko je važna, ali sam u tom trenutku bio siguran da nikada nisam čuo za nju. Kada sam počeo da čitam njenu poeziju otkrio sam ovu simpatičnu pesmu: "Četiri ujutru"

Tako potpunog anarhističkog pesnika, kao što je Crnjanski, mi nismo imali. Anarhizam njegov je totalan, sve do sopstvene svoje negacije. Taj anarhizam nije samo ideološki, u anti-tradicionalizmu Crnjanskog, u njegovom anti-nacionalizmu iz Lirike Itake; on je mentalni, u odbijanju svakog ostvarenja, svake sreće pre svega. Ljubav za nesreću, koju je Crnjanski uveo u našu liriku, nije literarna laž, već izraz dubokog odbijanja ma kakvoga ostvarenja, odbijanja koje ovoga pesnika nije uputilo dadaizmu, ali koje ga je, jedno vreme, duhovno sasvim približilo izvorima njegovim, onima koji inspirišu na odbacivanje svake večnosti, svakoga akademizma, svake opsesije ostvarenjem i posedovanjem (Radomir Konstantinović)

Desmond Pacey je tekst napisao 1967. godine, a ogled je ujedno predstavlja suštinu predavanja koje je iste godine održao na Univerzitetu Ser Džordž Vilijams u Montrealu

I bolesno je more i vazduh što ga dišem,/ Bušan je plašt planete. Svejedno, pevam lepotu/ Po sećanju i možda po nekoj inerciji, što je/ Sećanju sestra blizanka...

“Nekakva (može biti izmišljena) trava za koju se misli da se od nje (kad se njome dohvati) svaka brava i svaki drugi zaklon otvori sam od sebe.“ (Vuk St. Karadžić)

Herbertov moderni, suptilni i veoma intelektualni poetski jezik svedoči ne samo o izvanredno talentovanom pesniku i misliocu, nego, takođe, i o čoveku izvanredne kulture i obrazovanja. Izuzetnog senzibiliteta i nadahnuća, Herbert sjajno u svojoj poeziji spaja vekovna iskustva ljudske istorije i kulture sa svojim vlastitim poimanjem čoveka i sveta svog vremena. Uostalom, o njegovoj poeziji napisane su već čitave biblioteke studija, eseja, kritika i analiza, koje bez rezerve i bez ostatka Herbertovu poeziju uzdižu kao pojam modernog evropskog i svetskog pesništva

Bjaloševski je jedini istinski boem u poljskoj literaturi. Njegova poezija je vrlo realistična, ovozemaljska. Ništa nije izmislio. Zatvoren u sebe, u svoj svet, u četiri zida svoje tesne studentske negrejane sobe, pevao je o stvarima koje ga okružuju, o onim najobičnijim: o satu, o ključu, o peći, o kišobranu, pisao je „liriku pred spavanje“, balade (o odlasku u dućan!) – i sve to nije ličilo ni na šta što je pre njega pisano