Tekstovi sa tagom: poezija

Laku noć male noćne posude i korito tamo gdje je nekad bila gostiona/ (urna skršenog ponosa),/ šta radite pored ovih malih kolica/ pored nekoliko pečenih kokoški?

Ovaj majstor gotičkog horora, te kreator detektivskog žanra, pripada grupi onih koji se od pisanja nisu obogatili. „Gavran“ je, na primer, postao popularan brzo pošto je objavljen, a Poe je od njega zaradio čitavih devet dolara. Poe je jedan od prvih američkih autora koji su pokušali da žive samo od pisanja, ali mu to često nije polazilo za rukom, pa je bio prinuđen da obavlja i druge poslove. Najveća nepravda je u tome što je biograf, koji je nakon smrti pisca odlučio da se na pogrešan način pozabavi njegovim životom, te ga prikazao kao mračnu i nezdravu figuru, zaradio više novca nego što je Poe uspeo za čitav život

Danas sam možda najsrećniji čovek na svetu/ Jer meni pripada sve što ne želim/ A jedinoj stvari do koje mi je stalo u životu/ Svaki zaokret elise približava me

Poziv na čitanje Štulićevih stihova nije samo omaž autoru, koji se pod teretom sopstvenog prezira prema otpacima raspale zemlje povukao u anonimnost već i omaž svima koji su te pesme znali napamet jer im je Džoni ulivao hrabrost da odrastu. Onima koje je Džoni naučio da govore, o ljubavi, o besu, o ulici – ili o čemu god da su želeli da govore, a nisu smeli da priznaju da ih nerazumevanje plaši. Bez njih, Džoni bi ostao nepročitan

Majko, kada umrem, odmah/ obavesti znance moje./ Šalji plave telegrame/ što s Juga na Sever plove./ Sedam krika, sedam krvi,/ sedam dvojnih bulki lome/ neprozirna ogledala/ kroz sumorne te salone

A iznad glava kiša nam se sliva,/ i žuto, uvelo vlažno snoplje/ sva nam je prespektiva./ Iza grma ako padnemo kad otvor smrti zasjaji, ─/ to su svi važni događaji.

Alvaro de Kampoš, najkontroverzniji od svih heteronima Fernanda Pesoe, rođen je u znaku Vage, 15. oktobra 1890. godine na jugu Portugala, u gradiću Tavira, čije su bele kuće nalik na mnoga slična primorska mesta na Siciliji ili u Grčkoj. Kao tipičan južnjak i Mediteranac, voleo je more i prekomorska putovanja, te ih je slavio u svojim odama. Opsesivna upućenost i sudbinska vezanost za okean, koji je Portugalce oduvek i spajao i odvajao od ostalog sveta, kod Kamposa je naglašena i njegovim zanimanjem pomorskog inženjera, koji je stekao diplomu pomorske akademije u Glazgovu, da bi se, posle jednog putovanja na Orijent, opisanog u poemi „Opijarijum", trajno nastanio u Lisabonu i prepustio dokonom životu pomalo ekscentričnog dendija. Ovaj ekstrovertni dvojnikFernanda Pesoe, kome je bilo dozvoljeno sve što je Pesoa sam sebi uskraćivao, opsednut žudnjom da oseti sve na sve moguće načine, proživeo je svoj fiktivni život ispitujući krajnje granice i mogućnosti ljudskog čulnog i duhovnog iskustva (Jasmina Nešković)

Život mu je bio dosuđen dug, bogat i dramatičan. Ovjenčan slavom, ali i težak; uvijek je išao vlastitim putovima. I tako je išao, išao, sve dok nije stigao do Nobelove nagrade (Michnik). Bio je štedro obasut darovima, ali cijena je bila visoka. Iskusio je mnoge jade i drame, osobne i opće, sve one dobro nam poznate političke i društvene ka­ tastrofe jednoga burnog stoljeća. Miloszeva voljena žena Janina, koju je držao "glavnim pitanjem u svojoj biografiji", majka njegove dvojice sinova, Antoni Oskara, starijeg, i Piotra, mlađeg, bolovala je deset godina bez nade u izlječenje, o čemu opširnije čitamo u Godini lovca. Njoj je posvetio najljepše i najpotresnije stranice, kao i onu prelijepu ispovjednu pjesmu: "Opraštajući se od moje žene Janinę" (Marina Trumić)

Govoreći neposredno stihom, Nelly Sachs je sve neposredno rekla. Nije potrebno ništa drugo no pažljivo je pročitati. Čitajući možemo zapažati kako je to pjesništvo pjesništvo holokausta, Izraela biblijskog i novostvorenog, izgona i progona, židovske i univerzalne mistike, religiozno i ljubavno i nećemo pogriješiti ni iscrpsti to pjesništvo, nego samo otkrivati neku od razina koje se nadvisuju. Prevoditeljicu je međutim fasciniralo ono što u svemu ostaje ili svemu izmiče, a to je intenzivno nepostojanje u smislu neprebivanja, odnosno nemogućnosti prebivanja u životu i pjesništvu Nelly Sachs. Ili nešto točnije: kruženje, isprva bučno a onda sve tiše ali jednako intenzivno, oko nepostojećega, odsutnoga, skritoga, praznoga. To kruženje simbolički omeđuje grob, prazno mjesto koje je, međutim, prolaz za svjetlo. A svjetlo (svijest je u krajnjem očitovanju - prema kabali - svjetlo) čini vid mogućim (Truda Stamać)

Poziv na čitanje Štulićevih stihova nije samo omaž autoru, koji se pod teretom sopstvenog prezira prema otpacima raspale zemlje povukao u anonimnost već i omaž svima koji su te pesme znali napamet jer im je Džoni ulivao hrabrost da odrastu. Onima koje je Džoni naučio da govore, o ljubavi, o besu, o ulici – ili o čemu god da su želeli da govore, a nisu smeli da priznaju da ih nerazumevanje plaši. Bez njih, Džoni bi ostao nepročitan

Iz Srpske knjige mrtvih/ Tavni nam Krojač mere uzima,/ za sužnje odelca od “đavolje kože”,/ šnitove sprema od bajki i mitova,/ Memoranduma, Politike, Pečata, Kurira

„Među Apolinerovim prvim delima pojavila se jedna antologija erotike pod naslovom Majstori ljubavi, u desetak tomova, i pod pseudonimom sastavljača. Ta je antologija snabdevena opširnim predgovorom, koji se smatra nekom vrstom ponovnog otkrića večne teme, i temeljem modernog erotskog pokreta u poeziji... Pored danas već klasičnih Pisama za Lu, u kojima ima više erotike nego u bilo kojem erotskom romanu naših dana, zanimljiv je i njegov avanturistički roman Doživljaji mladog Don Žuana kao i njegov eroski roman Jedanaest hiljada budža.“ (Danilo Kiš)

''U Čakarevićevoj poeziji nema tragova jeftinih osećanja. Nema odurne sentimentalnosti. Nema ni neumesne gorčine. Ni lažne oporosti. Postoji, ili mu se teži, „čisto stanje“. Ono koje isijava iz Maljevičevih kvadrata, belog ili crnog. Ili iz Kniferovih Meandara. Ili iz gramatičkih lavirinata Miodraga Vukovića. Ili iz Formi Nine Pops. ('Kao da smejač je beskarakterna osoba… ne poseduje telo, već da je njegova inkarnacija smeh sâm. Nema u tome samilosti…')'' (iz pogovora Žarka Radakovića knjizi "Jezik" Marjana Čakarevića, Kulturni centar Novog Sada, 2014)

Ja sam onda još bio mlad,/ i bilo mi je žao/ mirisne pupoljke brati./ Ja sam onda još ozbiljno mislio/ na svakom pragu stati,/ i svugde naći veselje lako

Odljubila sam se od tamne boje mora i vrha nervozna čempresa što bode nisko nebo. Od djeteta u sebi koje pljuje na rijeku s mosta po kojem hodaju anđeli