Postajem sve prisniji sa miševima koji na šapicama od velveta plešu po hladnoj terasi noći, u potrazi za širinom, baš kao i ljudi koji godinama tonu u bratski krčag plemena
Skeptičan a sujeveran, monarhista sa anarhoidnim idejama, hrišćanin i gnostik sklon okultizmu i mistici, ironični sanjar, sentimentalni cinik koji je na samrti tražio da mu se dodaju naočari, kao da se svakim svojim postupkom i stavom rugao „nezajažljivoj banalnosti“ života. Smatrajući književnost najprijatnijim načinom da se ignoriše stvarnost, Pesoa, iako ubeđen u proročku i mesijansku ulogu pesnika, sa gorkom ohološću poriče mogućnost svoje ovozemaljske slave. „Samo osrednji genije postiže slavu; veliki genije ostaje nepoznat, još veći genije osuđen je na beznađe, a Bog biva razapet“. I upravo zbog ove svesti o vlastitoj veličini, pesnik se, posle nekoliko godina aktivnog učešća u književnom životu svoje zemlje, koje će mu obezbediti mesto korifeja portugalskog modernizma, povlači u samoću (Jasmina Nešković)
Naravno, sudbina takvih pesnika, kao što su Milan Milišić i Miša Stanisavljević, nikad neće previše zanimati našu kulturnu javnost niti naše takozvane književne poslenike, jer nije sudbina poezije da svako njom ispira usta, već da postoji negde uprkos svim drangulijama tekućeg života, pa i književnog, jer ona mora biti uvek otkriće, uvek nova i uvek joj se moramo vraćati kao spasenju za naše tako uspavane duše (Predrag Čudić)
Rosemary Menzies, novozelandska pjesnikinja koja je iza sebe ostavila nekoliko poetskih knjiga koje dokumentuju godine stradanja Bosne i njenih ljudi, preminula je 28. januara 2014. Pred vama je nekoliko pesma pjesnikinje koja je pisala “srcem Bosne”, kako je u jednom članku o Rosemary napisao knjževni kritičar Jack Leigh.
To su glatke uzane desni i vesla u petrolskoj vodi/ To su crni paradni konji dužinom vatraljskih ruda/ To su laktovi i kolena pitka sredinom raščešljanog smeha/ To su tek zgnječeni snovi i providni leševi pčela
Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Šimborska se ne plaši fabule, priče, opisa, obraćanja prošlosti. Ona vidi čoveka kao nastavak bioloških vrsta, i u njenom razumevanju sveta ovaj tobožnji "kralj života" nema baš mnogo prednosti nad svojom životinjskom sabraćom ili nad varvarskim precima koji su oholo nosili alku u nosu. Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena. (Petar Vujičić)
"Poema Nemenikuće je davljenje Vuča u živom glibu amorfnosti: sve otiče zaboravom, koji je zaborav »arhitekture«, zaborav sveobjedinjavajućih principa oblika, putem iščezavanja svega »u mekinji smolaste mase«. Ako ima dozivanja, to je samo zato da bi se otkrivalo. Neprestano, kako je odazivanje nemogućno, onako kako je nemogućno uobličavanje ove amorfnosti, kako je nemogućan trijumf ljubavi nad ovim naturalističkim materijalizmom sveta Nemenikuće, kako na tome đubrištu nema i ne može biti ljubavi onako kako nema i ne može biti metafore, i kako tu, u nezadrživome bujanju, u tom basnoslovno-užasnom bogatstvu ovog đubrišta ne može biti nikakvog kretanja..." (Radomir Konstantinović)
