Tekstovi sa tagom: poezija

Šimborska

Na ruci manje od šest prstiju, više od četiri

Vašar čuda

Čudo, jer kako ga inače nazvati: sunce danas izišlo u tri i četrnaest, a zaći će u dvadeset nula jedan
Arzze 01 S

Sarajevskim prijateljima

Ja se nadam

Uvijek te pjesme imaju neki zajednički nazivnik, a taj je neravnodušnost, emocionalna otvorenost, sposobnost da na afekt odogovori afektom, potreba da na ranu stavi rimu, uzdah, osmijeh, barem toplu riječ kad ne i blagu ruku. I koliko god se Arsen Dedić glazbeno dresirao i književno profilirao nikada nije oguglao na tihi zvuk autentičnog nemira, nije se oglušio na zov onoga najslabijega, najkrhkijega i najprolaznijega u našoj blizini i nije odolio na izazov ljubavi u svim njezinim manifestacijama i svim mogućim preobrazbama (Tonko Maroević)
Kafasn3

Poezija bunta i otpora

Hajde malo prestani pesniče

Poezija Dragane Mladenović kreće se od upravo takvih jednostavnih pesama o svakodnevici čija je jedina subverzija u tačnom prenosu društvenih situacija, preko jezičkih igranja, sinonimima na primer, kojima se rastaču zacementirana značenja i definišu tipski likovi stvarnosti, katalogizuje zbilja, do direktnog suočenja sa ideološkom prošlošću i birokratizovanom stvarnošću, njenom zločinačkom delatnošću. Možda je ova pesnikinja najjača upravo u obradi naše socijalističke, SFRJ prošlosti koja je ostala u potpunom zaboravu iako je trajala pola veka. Novija krvava istorija koja je samo logični nastavak starih laži takođe je briljantno obrađena kod ove mlade autorke. U tome joj pomaže sposobnost empatije, uživljavanja u likove i progovaranje iz njih, što onda daje izvrsne pesme. O snazi talenta govori i neobičnost da Dragana Mladenović svake godine ima jednu dobru knjigu, kao da želi da uradi, nadomesti, ono što drugi ne umeju ili ne žele, a to je da rasklopi laži kojima nas kljukaju i ubijaju decenijama, da postanemo slobodni građani jednog otvorenog sveta. Dragana Mladenović rođena je u Frankenbergu 1977. godine. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Živi i radi u Pančevu. Objavila je zbirke pesama Nema u tome ni malo poezije (2004), Raspad sistema (2005), Tvornica (2006), Asocijalni program (2007), Omot spisa (2008). (Dragoljub Stanković)
Gavrilo Princip

Zabilješka iz tajne istorije Sarajeva

Noć pred Vidovdan 28. juna 1914.

Latinska ćuprija pred nosom/ prestolonasljednik neki dolazi/ mnogo će svijeta ulicama da plazi/ Nema tu intime/ Bolje u krevetu ostati
Nebb 03 S

Bejah kao konj pod konjanikom smelim

Pismo ženi

Donosimo vam jednu od najpoznatijih Jesenjinovih pjesama, uz recitaciju Zrinka Kapetanića: Vi niste znali/ Da usred tog blata,/ U životu sto biju vetrovi,/ Zato se mučim, što ne shvatam,/ Kuda nas nose sudbine tokovi
Marijj 77 S

Kao dvije tvoje oble dojke

Anđeo smrti

Rastvoriti se / opet se sklupčati/ kao dvije tvoje oble dojke/ što krvlju prskaju tvoje dragulje/ crvene oblake/ na uškama otkinutim sa tvojih ušesa
Radovan10

Poezija bunta i otpora

Pesma ratnih zločinaca

Breht je 1937. godine napisao pesmu „U mračna vremena”: „Neće se govoriti: Onda kad se orah povijao na vetru,/Nego: Onda kad je mazalo potlačio radnike./Neće se govoriti: Onda kad je dete pločastim belutkom pravilo na brzaku 'žabice',/Nego: Onda kad su pripremani veliki ratovi./Neće se govoriti: Onda kad je žena ušla u sobu,/Nego: Onda kad su velike sile sklopile savez protiv radnika./A neće se govoriti ni: Vremena su bila mračna,/Nego: Zašto su njihovi pesnici ćutali?” Kad su ovde nastupila mračna vremena, srpska književna scena se podelila na tri dela. Jedan deo pisaca intenzivno je radio na širenju mraka, stavljajući svoja pera u službu Miloševićevog režima. Tako je Dobrica Ćosić postao kreativni direktor, a Matija Bećković vodeći copywriter srpskog nacionalizma. Drugi deo književnika je mudro ćutao, baš kao u Brehtovoj pesmi, kao da ih se ne tiču pustoš i rasap koji su se oko njih širili. Zatvoreni u kulu od slonovače, pretvarali su se da ne osećaju miris baruta i ne čuju jezive krike žrtava. Treći, najmalobrojniji deo pisaca nije zatvarao oči pred užasom koji je nasrnuo sa svih strana. Oni su hrabro pisali o onome što su videli, suprotstavljajući se zlu i spasavajući čast srpske književnosti. Jedan od njih bio je i Miodrag Stanisavljević. U okviru rubrike „Poezija bunta i otpora”, XXZ magazin će vas podsećati na poeziju koju su tokom devedesetih pisale „ruke časnih ljudi i pouzdanih svedoka”
Dradovic 03 S

To nije slovo

Vukova azbuka

Duško Radović, pesnik za decu i osetljive, pripovedač, scenarista radio i TV emisija, pozorišni pisac, aforističar, novinar, urednik "Poletarca" i još koječega, ukratko - jezički čarobnjak. Ili "primenjeni književnik", kako je sam sebe nazivao. U zaparloženoj književnosti koja je brigu za naciju proglasila vrhunskom estetskom kategorijom, nije nikakvo čudo što se Radović drži za "neozbiljnog" pisca. U smrtno ozbiljnoj kulturi (koja se takvom smatra jer ozbiljno seje smrt), Radovićev humor deluje otrežnjujuće. Kao podsetnik da ljudski život ima apsolutnu vrednost, čak i najmanje stvari u njemu. I da su naši pojmovi o malom i velikom, o važnom i nevažnom, prilično poremećeni
Simborr 01 S

Prekasno za raskid ugovora

Ništa poklonjeno

Szymborska je bila pjesnikinja topline i naivnosti, ali i pjesnikinja koja otvara etičke i egzistencijalne teme. Ironična i bespoštedna, ali i plaha, delikatna i duhovita, u svom pjesničkom iskazu istodobno mudro i infantilno tematizira život, ljubav, istinu… sve te velike pjesničke teme, koje se čine potrošene i izraubane od pretjerane upotrebe, ali ona se njima bavi na način kako je to prije nje malo tko činio - s ljubavlju, humorom i s velikom odgovornošću (Đurđica Čilić)
Rajner Marija Rilke

R. M. Rilke: Pisma jednom mladom pesniku

Ljubav je među teškim stvarima ovoga života najteža

Deset Rilkeovih pisama jesu u poetski oblik zaodevena velika lekcija o životu čovečjem, o unutrašnjoj samostalnosti čoveka. Čovek može i mora biti utruđen i bolan od života i sveta, ali mora biti nezavisan od toga. Svaki čovek treba, a tvorac mora biti svet za sebe, nezavisan od svega spoljašnjeg, dobrog i zlog. Kroz svoj rast i razviće mora se čovek proneti samostalan i sam. Niko nikom ne može savetovati ni pomoći u najvažnijim stvarima. Među uslovima za unutrašnju samostalnost, od nekoliko poznatih Rilkeovih ideala i energija: samoća, siromaštvo, čistoća, strpljenje — samoća je u ovim tekstovima dobila najviše mesta i najsnažniji izraz
Tin Ujević

Potpuni zaborav je stanje sreće

Amnezije

Zaborav... Kliješta popuštaju. Iza zaborava nije mir... Iz zaborava se izvija nemir, kao što biva sa stanarom iza zaključanih vrata koji ne može da iziđe. Zaborav je odnio ključe. U sobi osamljenik je nemiran, on se trza, traži izlaz, traži ključeve i u zidove, u vrata lupa, lupa
Djava 05 S

Poezija bunta i otpora

Svakog se jutra svađao sa đavlom

Breht je 1937. godine napisao pesmu „U mračna vremena”: „Neće se govoriti: Onda kad se orah povijao na vetru,/Nego: Onda kad je mazalo potlačio radnike./Neće se govoriti: Onda kad je dete pločastim belutkom pravilo na brzaku 'žabice',/Nego: Onda kad su pripremani veliki ratovi./Neće se govoriti: Onda kad je žena ušla u sobu,/Nego: Onda kad su velike sile sklopile savez protiv radnika./A neće se govoriti ni: Vremena su bila mračna,/Nego: Zašto su njihovi pesnici ćutali?” Kad su ovde nastupila mračna vremena, srpska književna scena se podelila na tri dela. Jedan deo pisaca intenzivno je radio na širenju mraka, stavljajući svoja pera u službu Miloševićevog režima. Tako je Dobrica Ćosić postao kreativni direktor, a Matija Bećković vodeći copywriter srpskog nacionalizma. Drugi deo književnika je mudro ćutao, baš kao u Brehtovoj pesmi, kao da ih se ne tiču pustoš i rasap koji su se oko njih širili. Zatvoreni u kulu od slonovače, pretvarali su se da ne osećaju miris baruta i ne čuju jezive krike žrtava. Treći, najmalobrojniji deo pisaca nije zatvarao oči pred užasom koji je nasrnuo sa svih strana. Oni su hrabro pisali o onome što su videli, suprotstavljajući se zlu i spasavajući čast srpske književnosti. Jedan od njih bio je i Miodrag Stanisavljević. U okviru rubrike „Poezija bunta i otpora”, XXZ magazin će vas podsećati na poeziju koju su tokom devedesetih pisale „ruke časnih ljudi i pouzdanih svedoka”
Miroslav Krleža

Trube poraza

Pjesma umora, tuge i nesposobnosti

Sjedimo po krčmama i gledamo sami u sebe, pijemo i govorimo advokatski u obranu svojih vlastitih nesposobnosti i o sredini, o glupim malograđanima u malenom provincijalnom gradu, o odvratnosti spram piskaranja kao produciranja robe, o jalovosti svakog napora, o nekoj divnoj mjesečarskoj gesti što ruši čovjeka sa vrha tornja, o zrakoplovstvu i o spasu u formulama, o pomanjkanju volje za obnovom, i tako sjedimo po krčmama i govorimo, a naš je govor pjesma umora, pjesma tuge i pjesma nesposobnosti. Htjeli bismo biti plivači protiv struje i htjeli bismo da porastemo, kao hrast na ravnici
Tin Ujević

Govorio je istinu, ali ga nisu slušali

Sat kasnih spoznaja

Stariji naraštaj i potomstvo moći će opet da beskorisno i sasvim ututanj kažu: Bio je jedan glas, jedan čovjek koji je na vrijeme govorio istinu, ali ga nisu slušali
fernando pessoa

Alvaro de Kampoš: Sklonite mi s očiju metafiziku!

Lisbon revisited (1923)

Alvaro de Kampoš, najkontroverzniji od svih heteronima Fernanda Pesoe, rođen je u znaku Vage, 15. oktobra 1890. godine na jugu Portugala, u gradiću Tavira, čije su bele kuće nalik na mnoga slična primorska mesta na Siciliji ili u Grčkoj. Kao tipičan južnjak i Mediteranac, voleo je more i prekomorska putovanja, te ih je slavio u svojim odama. Opsesivna upućenost i sudbinska vezanost za okean, koji je Portugalce oduvek i spajao i odvajao od ostalog sveta, kod Kamposa je naglašena i njegovim zanimanjem pomorskog inženjera, koji je stekao diplomu pomorske akademije u Glazgovu, da bi se, posle jednog putovanja na Orijent, opisanog u poemi „Opijarijum", trajno nastanio u Lisabonu i prepustio dokonom životu pomalo ekscentričnog dendija. Ovaj ekstrovertni dvojnikFernanda Pesoe, kome je bilo dozvoljeno sve što je Pesoa sam sebi uskraćivao, opsednut žudnjom da oseti sve na sve moguće načine, proživeo je svoj fiktivni život ispitujući krajnje granice i mogućnosti ljudskog čulnog i duhovnog iskustva (Jasmina Nešković)