Tekstovi sa tagom: poezija

Aaajo2

Klonula od trotoara

Marizibil

Osudila se na put zao/ Radi makroa/ rumenoga/ Što uvek mirisaše kao/ Beli luk On iz šangajskoga/ Bordela/ nju je izvukao
Dusko 01 S

Jubilej: Devedeset pet godina od rođenja Duška Radovića

Letite, kao što se letelo nekad

Na današnji dan, 29. novembra 1922, rođen je Duško Radović, pesnik za decu i osetljive, pripovedač, scenarista radio i TV emisija, pozorišni pisac, aforističar, novinar, urednik "Poletarca" i još koječega, ukratko - jezički čarobnjak. Ili "primenjeni književnik", kako je sam sebe nazivao. U zaparloženoj književnosti koja je brigu za naciju proglasila vrhunskom estetskom kategorijom, nije nikakvo čudo što se Radović drži za "neozbiljnog" pisca. U smrtno ozbiljnoj kulturi (koja se takvom smatra jer ozbiljno seje smrt), Radovićev humor deluje otrežnjujuće. Kao podsetnik da ljudski život ima apsolutnu vrednost, čak i najmanje stvari u njemu. I da su naši pojmovi o malom i velikom, o važnom i nevažnom, prilično poremećeni. Povodom ovog jubileja objavljujemo u dva nastavka mali pregled šarolikog stvaralaštva Duška Radovića. Prvo malo poezije
Munnas 07 S

Oblaci nekažnjeno prelaze granicu

Psalam

Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Šimborska se ne plaši fabule, priče, opisa, obraćanja prošlosti. Ona vidi čoveka kao nastavak bioloških vrsta, i u njenom razumevanju sveta ovaj tobožnji »kralj života« nema baš mnogo prednosti nad svojom životinjskom sabraćom ili nad varvarskim precima koji su oholo nosili alku u nosu. Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena (Petar Vujičić)
Kiss 01 S

Po onim dvorima pustim

Sfinga

Smijeh i plač — na dnu svojih grudi;/ Sad veselo plače, sad tužno se smije:/ Roj sanja minulih budi./ Pod stablima idem u bijelu noć,/ I lutajuć onuda stigoh/ Na čistinu neku, gdje zamak je krov/ Visoko k nebesima digo./ Okna na njemu su zaprta; svuda/ Tišina u sjenama gustim
Mores 03 S

Šta su htele smešne gajde smisla

More

Od prvoga svog dana ovaj pesnik nije prestajao da svedoči o nemogućem kao jedino mogućem životu. Svakako, to dozivanje nemogućeg jeste nadrealističko osporavanje datog oblika sveta, koje će pamtiti Remboovu misao, kao munju bačenu u susret modernome duhu, a ne samo modernoj poeziji: “Mi živimo u nemogućem svetu”, ali nemogućnost Matićeva ima i jednu drugu osnovu, onu koja je u njegovome pragmatizmu, sa samih početaka njegove duhovne pustolovine (...) Postojim, ali mogao sam i da ne postojim. Nije zato u smrti izvor užasavanja za ovaj duh: već je užas od ove mogućnosti našeg nepostojanja, ono “belo ćutanje dece što se neće nikad roditi”,s a što se produžava kroz nas, ovom svešću o našoj nenužnosti, ovom neubeđenošću u sopstvenu stvarnost, koja čini sumnjivim svaku našu tvrdnju i svaku našu rečenicu (Radomir Konstantinović: Biće i jezik)
Gomm 03 S

Naš umetnički život odvija se u atmosferi večne laži

Dosta je bilo klečanja pred poezijom

Učestvujemo u koncertu ili pesničkom recitalu sa stanjem duha koje nas manje-više prati u bogosluženju. Učestvujemo u božanskoj aktivnosti i sama ta činjenica podmiruje našu želju za sublimacijom. Tako reći, nemoguće je shvatiti savremeni stih koji nismo detaljno prostudirali, jer je tih stihova mnogo i niko to sebi ne postavlja kao zadatak. Stoga, naše divljenje je ukazivanje mnogo veće časti nerazumljivom i neprihvatljivom nego znak stvarnog razumevanja. Pesnik je sveštenik koji deklamuje stih, dopunjuje obred; i mi dopunjujemo obred, klečeći pred poezijom
Duur 01 S

Što sam ja prema jednom običnom prolazu

Ograda

Danijel Dragojević, pjesnik i esejist (Vela Luka, 28. 1. 1934). Podjednako drži i do stihova i do pjesme u prozi, a u esejistici proširuje tematski krug i nenapadno, u maniri postmodernističkog pjesnika, u svoj diskurs uključuje lektiru. Umjetnički tumačeći svijet kao veliki tekst u kojemu su svi odnosi, tj. zamjene, mogući (Razdoblje karbona), Dragojevićevo pjesništvo zauzima jedno od najistaknutijih mjesta u suvremenoj hrvatskoj književnosti
Erwii 01 S

Samo ime da mi ne pominješ

Zavještanje

Da dovodiš dresirane životinje,/ da dovodiš melanholične grbavce,/ da doneseš i prospeš/ krčage vina
Aaslo 01 S

Slavimo ovo kobno breme

Sumrak slobode

Slavimo ovo kobno breme/ Što ga kroz suze pučki vođa uze/ Slavimo vlasti sumračno breme,/ Njezine nesnošljive uze.
Aanas 04 S

Dželati prerušeni u ovčje kože

Šta sam video

Izuzetnog senzibiliteta i nadahnuća, Herbert sjajno u svojoj poeziji spaja vekovna iskustva ljudske istorije i kulture sa svojim vlastitim poimanjem čoveka i sveta svog vremena. Uostalom, o njegovoj poeziji napisane su već čitave biblioteke studija, eseja, kritika i analiza, koje bez rezerve i bez ostatka Herbertovu poeziju uzdižu kao pojam modernog evropskog i svetskog pesništva (Petar Vujičić)
Milkz 03 S

Povratak iz rata, najtužniji doživljaj čoveka

Sudbina mi je stara, a stihovi malo novi

Pesnik smatra, i danas, Odiseju za najveću poemu čovečanstva, a povratak iz rata za najtužniji doživljaj čoveka. Iako njegove pesme daleko zaostaju za tim monumentalnim tvorevinama u stihovima, taj osećaj je bio njihova glavna sadržina
Aasu 01 S

Zvuci u etru trunu u letu

Cinque

Ali te živog, i na javi/ dozivam, čuješ, da se javiš./ Ta vrata koja otvori ti/ ja nemam snage zalupiti
Aaafoo 02 S

Ti kružnico od mnogo kružnica

Pjevam za nj

Zapisano je da je Volt Vitmen posetio Nju Orleans 1848. godine, a napustio ga posle tri meseca zbog navodne ljubavne afere sa jednom građankom. To je postalo temom jedne od njegovih najpoznatijih „heteroseksualnih“ ljubavnih pesama, za koju je, pošto je pronađena među rukopisima iz 1925. godine, utvrđeno da i nije baš tako strejt. Vitmen je, naime, promenio rod voljenog subjekta kako bi pesmu učinio mogućom za štampanje.
Mufi 01 S

Kakvih sve imena ima: Jezdimirka, Skolastika, Sofronija, Paraskeva

Zovem se Mufica

Šta je to što "Muficu" u potpunosti razlikuje i dijeli od tzv. duha vremena, od vladajućeg kanona, od norme ove epohe? Prije svega, rekao bih, odsustvo svake patetike, apsolutno izbjegavanje prenemaganja i one vrste djetinjarenja, koje s normalnim djetetom zapravo nema nikakve veze budući da djetetu najčešće prilazi kao kretenu te se tako prema njemu i odnosi. "Mufica" je ozbiljan rukopis o odrastanju djevojčice, koja mora da se, bez majčine pomoći i brige, suoči sa svijetom i njegovim čudesima (iz pogovora Gorana Babića)
Kava 02 S

Krilato zlato i druge pesme

Svaka majka nije od kajmaka

Moni de Buli stigao je do profanacije, do laicizacije aristokratskog nadrealizma, on koji je i tu bio fakultativan, zamenljiv, ureknut svojim fakultativnim Ja. Ničega mrgodnog, toržestvenog, dostojanstveničkog (u duhu maga i vrača posvećenih u tajnu azbuku, u tajne alhemijske radnje) u njegovom stavu, sve je profano zato što je proizvoljno, pa zato pred njim ne može da se ponovi reč o „diktaturi duha“, iz herojskog doba nadrealizma: on je cviljenje praznine, koja pređe u smeh da bi se ponovo negde, između dva grcaja, između dva talasa lakoće, ispod površine sjajne nebrižljivosti, čak naoko bezbrižnosti, ponovo naslutila (Radomir Konstantinović)