Tekstovi sa tagom: poezija

Deti 01 S

Pričam ti priču

Ja sam majka

Dijete maženo po trbuhu zaspi, gleda te, a onda sklapa oči... daj ti to zamisli.
Marijj 20 S

Antiratna akcija (20)

Senegalskim strijelcima poginulima za Francusku

Poezija pisana na srpskom jeziku, te na drugim jezicima, nakon Prvog svetskog rata uključuje pesme Miloša Crnjanskog, Dušana Vasiljeva, Rastka Petrovića, Krleže, i drugih, a služi nam da se podsetimo da vojnički pokliči i oficirske naredbe nisu jedini glasovi koji su se ovde čuli, i da postoje još neke boje na ovom svetu osim sivomaslinaste.
Ainst3

Zavrnem antenu u osmicu

Domovina je upropastila moje zimske cipele

Milišić je, naime, bio osamljena ptica, koja nije imala svoje jato toliko neophodno onima što nisu u stanju da sami izdrže nevrijeme, da se nose sa olujom. Kao neka golema sjena moćnih krila, on je nad ovom sirotom zemljom lebdio sam. Šta je to što "Muficu" u potpunosti razlikuje i dijeli od tzv. duha vremena, od vladajućeg kanona, od norme ove epohe? Prije svega, rekao bih, odsustvo svake patetike, apsolutno izbjegavanje prenemaganja i one vrste djetinjarenja, koje s normalnim djetetom zapravo nema nikakve veze budući da djetetu najčešće prilazi kao kretenu te se tako prema njemu i odnosi. "Mufica" je ozbiljan rukopis o odrastanju djevojčice, koja mora da se, bez majčine pomoći i brige, suoči sa svijetom i njegovim čudesima. Nadalje, pisac svoju junakinju ne crta veselim, ružičastim bojama, praveći od nje bezgrešnog anđelčića u ružnom i okrutnom vremenu. Naprotiv, njegova Mufica je živo biće sa svim ljudskim manama i slabostima, sa strastima i strahovima (iz pogovora Gorana Babića)
Dagg 02 S

Tek jutro nađe kosti raznesene

Svi su čanci prazni

Bože, oslobodio sam se svih veza, svih morala:/ Gušim se, zar, u plazmi dosade;/ da je jedna kap bar supe ostala/ Kroz pobedu se ovu smešnu da prikrade
Konstantin Kavafi

Drugu zemlju, drugo more ti pronaći nećeš

Grad

Kamo god da okrenem se, kamo god da gledam vidim tek ruine crne mog života u ovome gradu gdje provedoh tako mnogo dana, traćeći ih i ništeći
Aapokrl 12 S

Antiratna akcija (19)

Juče i danas

Poezija pisana na srpskom jeziku, te na drugim jezicima, nakon Prvog svetskog rata uključuje pesme Miloša Crnjanskog, Dušana Vasiljeva, Rastka Petrovića, Krleže, i drugih, a služi nam da se podsetimo da vojnički pokliči i oficirske naredbe nisu jedini glasovi koji su se ovde čuli, i da postoje još neke boje na ovom svetu osim sivomaslinaste.
Aaacce 01 S

Vojnici Velike Gvatemale

Drugi dan na putu kroz haos

A iz zemlje, iz brda, iz stena, oblaka,/ Po kamenu, vodi, po čukama/ Iskrsavaju ćiftice sa dva prljava kraka/ U prljavim rukama
Dlvil 01 S

Vrati se u srce mraka i blata

U paklu je puna kuća

Dotičem najzad bistru vodu i divlji smeh postojanja/ Odjekuje kao grom nad otvorenim krevetima / Ženo-grobe, neka te trava uguši
Put

Jol: Sveta periferija

Početak i kraj nedoklanog sveta

Jedan na sto, na dvesta drveta, pravi je omer ljudi i stvorenja. (Kovin je naše pristanište, lebensraum i konačno stanište)
Aagro 01 S

Senka i ništa

Nadgrobije samome sebi

Ovaj pisac "veselih pozorija" i veliki zabavljač srpske publike nije bio veseo duh. Jednom prilikom je kazao kako je "glavna čerta moga temperamenta melanholija". U stvari, on je bio pesimist, i gotovo sva njegova zbirka je ispevana u tom duhu. Njegov pesimizam nije bio onaj pomodni romantičarski "svetski bol", jedno nakalemljeno i tuđe osećanje, razvijanje jedne konvencionalne književne teme. Život ga je načinio pesimistom, i svojim dubokim unutrašnjim životom došao je do zaključka o ništavilu sveta i o veličini bola. Nesrećan u očinskom domu, nesrećan u bračnom životu, rđavo prošavši u činovničkoj karijeri, odbačen u jedno malo mesto gde ga niko nije razumevao, u teškom dobu posle ugušene bune, u poslednjim godinama i u materijalnoj nevolji, naročito bolestan — on nije mogao gledati ružičasto na život. On je bio izgubio veru u ideje, u ljude, u život, i rad, i svuda je video: "ništa, ništa, ništa". U Davor on će dati izraza tim svojim osećanjima: u ozbiljnim, hladnim stihovima on će pevati prolaznost svega na zemlji i večitost ljudskog bola, plitkoću ljudskih strasti i dubinu ljudske nesreće, taštinu svega ljudskoga, urođenu i neizlečivu rđavštinu ljudi, prazninu reči, obmane ideja, izlišnost nade, pobedu zla nad dobrim kod čoveka, koji je sin blata, i u ljudskoj istoriji, gde mržnja i nasilje uvek imaju poslednju reč. Čovek je zla životinja koja se ne daje ukrotiti i popraviti; život je prljava reka u kojoj se čovek poji bedom i jadom. Sve je "sujeta, senka i dim". Najbolje je i ne doći na ovaj svet, koji je "dolina suza", a kada se čoveku već desi nesreća da bude rođen, najbolje je umrtviti svoja čula, ništa ne videti i ne osećati, čekati grob u koji leže sve i koji jedini daje odmor i mir. Te crne ideje, nalik na posmrtne psalme i molitve, kazivane prosto i neposredno, nisu se dopale suvremenicima koji su se okretali frenetičnom i sjajnom romantizmu, i Davor nije imalo onaj uspeh koji je po svojoj intelektualnoj dubini trebalo imati (Ljubo Trivić o Sterijinoj poeziji)
Simborr 01 S

Granice zemalja su jedva vidljive

Mapa

Sve je ovde malo, dostupno i blisko. Mogu vrhom nokta da pritiskam vulkane, da bez debelih rukavica milujem zemljine polove, mogu jednim pogledom da obuhvatim svaku pustinju
Mores 02 S

Antiratna akcija (18)

Lepa riđokosa

Poezija pisana na srpskom jeziku, te na drugim jezicima, nakon Prvog svetskog rata uključuje pesme Miloša Crnjanskog, Dušana Vasiljeva, Rastka Petrovića, Krleže, i drugih, a služi nam da se podsetimo da vojnički pokliči i oficirske naredbe nisu jedini glasovi koji su se ovde čuli, i da postoje još neke boje na ovom svetu osim sivomaslinaste.
Floww 01 S

Tu se parkom keze probisvjeti divni

Uz muziku

Tu se parkom keze probisvjeti divni; / Jer od trube raste u srcu toplota, / Mirisav ko ruža, tu redov naivni / Bebu nježno milki, dadilju da smota...
Htlr 01 S

Iz nemačkog ratnog bukvara

Rat raste iz Hitlerovog mira kao sin iz majke

“Nemački ratni bukvar” spada u Svendborške pesme, koje je Breht pisao u izgnanstvu u malom danskom lučkom mestu Svendborg, gde je živeo sa porodicom i saradnicima, u predvečerje Drugog svetskog rata. “U Nemačkom ratnom bukvaru majstorski je izražena atmosfera Hitlerove Nemačke u 1938. godini, pune unutrašnjih napetosti I zlih slutnji, Nemačke na pragu rata”, piše Marianne Kesting.
Aaov 01 S

Šta je ostalo iza Oskara Vajlda

U taj gorki krik je stao

U biografiji Oskara Vajlda, koju je napisao svedok događaja pisac F. Haris, stoji da zakonske neprilike u koje je Vajld dospeo 1895. godine nisu bile samo obračun konzervativnog oca i ekscentričnog pisca, već i prilika za obračun konzervativne, takozvane „prave“ aristokratije, privilegovane naslednim titulama, posedima, novcem, a sa liberalnom, intelektualnom aristokratijom, koja se svojim sredstvima i prednostima – obrazovanjem, talentom i znanjem – borila za transformacije u društvu. Tako je Vajldov poraz bio i sredstvo za obračunavanje sa njegovim pristalicama i uticajem koji je imao na mlađe generacije.