Tekstovi sa tagom: poezija

Njegov pesnički rad nije obilan, ali je ipak znatan. Jakšić je počeo pevati kao vojislavist, ali se sve više oslobađao toga uticaja i nalazio svoj naročiti ton. On je jedan od retkih iskrenih pesnika svoga doba: peva ono što vidi oko sebe i što oseća u sebi. Ulazeći u život, on iz obične lirike uzdiže se do lirike misli, i ide do jedne široke, panteističke ljubavi prema prirodi. Duhovno i moralno zdrav, on dostiže vedru ravnotežu starih koji su voleli prirodu iznad svega. On se naročito odlikovao u realističkim opisima sela, produžujući i usavršujući što su pre njega pisali Jovan Subotić i Jovan Grčić Milenko. On ima vrlo živo osećanje prirode, retku sposobnost da nađe konkretnu pojedinost koja slici daje života i reljefa, u isti mah njegovi opisi prirode imaju nečega širega, gotovo simboličkog značaja. On se oslobađa svega što je nakalemljeno i knjiško i svojoj poeziji daje sve neposredniji, sve većma čovečanski karakter. Sa Veljkom Petrovićem to je do danas najbolji pesnik stare Vojvodine (Jovan Skerlić)

Savršen je pokoj ovog zlatnog dana./ Pod starim hrastovima / Pojavljuješ se, Elise, u počivanju kolutastih očiju. / U njihovoj se plaveti zrcali sanak ljubavnika

Prva pesnička zbirka Bjaloševskog “Obrti stvari” naslovom se nadovezivala na epohalno Kopernikovo delo “O obrtima nebeskih tela”. Kopernik je proučavao kretanja u kosmosu, a Bjaloševski je proučavao kosmos svakodnevnih stvari oko sebe, i to onih najneuglednijih, najnepesničkijih, iz svakodnevne upotrebe i već izišle iz upotrebe, zatim svet stvari svoje studentske sobe, svet ulice, varšavskih predgrađa, svetpoljskih palanki, i sve je to opisivao igrajući se, radujući se, oponašajući svečani stil klasične poezije, ali i ironizujući, naravno, taj uzvišeni patetični stil, podsmevajući se svoj toj voljenoj i cenjenoj civilizaciji i njenim tekovinama (Petar Vujičić)

Kak je navek bilo, navek tak mora biti,/ da muž mora iti festunge graditi,/ bedeme kopati i morta nositi,/ z repom podvinutim kakti kusa biti./ Kmet ne zna zakaj tak baš mora biti,/ da su kmeti gladni, a tabornjiki siti

Izdavačka kuća Otvoreni kulturni forum sa Cetinja objavila je nedavno novu pesničku knjigu Tomislava Markovića “Napred u zlo”. Izdavač knjige je Milorad Popović, a urednica izdanja Dragana Tripković. Knjgu je likovno opremila Suzana Pajović. Knjiga predstavlja presek Markovićeve poezije kojem se priključuje pregršt novih stihova. Tu su sve standardne teme ovog pesnika: ludičko demontiranje nacionalizma, tranzicija iz stanja klanja u stanje poricanja, uloga književnosti u nacionalističkoj kontrarevoluciji, spaljivanje Vijećnice u Sarajevu, istorijski revizionizam koji demonizuje partizane, a četnike određuje kao borce za slobodu; antihrišćanske delatnosti Srpske pravoslavne crkve; nekritičko veličanje Gavrila Principa u procesu crnorukaškog Apis-menjavanja i potpuno brisanje socijaldemokratskog nasleđa Dimitrija Tucovića. Sve to uz obilje jezičkih igara i razobručeni humorni stil

Žrtvama nadrilekara; posvećeno deci nepravedno oboleloj od malih boginja 2017. u Srbiji, pisano po motivima Branka Miljkovića

Za nama nerazuman lelek nedostojnih/ ispred nas ciljevi uzvišeni/ iznad Zver koja nas vodi/ putevima Gospodnjim

Herbertov moderni, suptilni i veoma intelektualni poetski jezik svedoči ne samo o izvanredno talentovanom pesniku i misliocu, nego, takođe, i o čoveku izvanredne kulture i obrazovanja. Izuzetnog senzibiliteta i nadahnuća, Herbert sjajno u svojoj poeziji spaja vekovna iskustva ljudske istorije i kulture sa svojim vlastitim poimanjem čoveka i sveta svog vremena. Uostalom, o njegovoj poeziji napisane su već čitave biblioteke studija, eseja, kritika i analiza, koje bez rezerve i bez ostatka Herbertovu poeziju uzdižu kao pojam modernog evropskog i svetskog pesništva

Dok joj nisu nož/ zarili u belo grlo i prebacili/ purpurnu pregaču od mrtve joj krvi/ preko bedara.

Sylvia je za svoju poeziju platila visoku cenu. Iscrpljena i izmučena, 11. februara 1963. pokleknula je u borbi sa depresijom. Svet u kojem je živela postao je nepodnošljiv i stoga ona u osvit zore otvara plinsku peć i stavlja glavu u pećnicu. Uspeva u nameri koja joj nije pošla za rukom deset godina ranije.

Dve pesme beogradskih nadrealista objavljene u almanahu “Nemoguće” u rubrici Budilnik. Prva pesma je kasnije postala deo Vučove poeme “Humor Zaspalo”, a druga je objavljena u Matićevoj knjizi “Bagdala”.

reč koju nismo rekli/ iz gordosti/ poseta koju nismo učinili/ povlačeći se od nekorisnog/ uzajamnost/ koju nismo priznavali/ jer nam se činilo/ da smo i sami/ vrlo jaki

Samo neka se vrati,/ samo neka se pojavi./ Pokazaće mu već/ da se tako s mačkom ne može

Gledali smo/ kako bledi/ čula su ga napuštala/ polako se pretvarao u spomenik

Više je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio./ Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho./ Drugome. Pripast će drugome. Kao prije mojih poljubaca./ Njen glas, njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oči.