Tekstovi sa tagom: poezija

Poezija pisana na srpskom jeziku nakon Prvog svetskog rata uključuje pesme Miloša Crnjanskog, Dušana Vasiljeva, Rastka Petrovića, Krleže, te drugih, a služi nam da se podsetimo da vojnički pokliči i oficirske naredbe nisu jedini glasovi koji su se ovde čuli, i da postoje još neke boje na ovom svetu osim sivomaslinaste.

Oni kažu: "Mi smo duša zbilje./ Mi dižemo dvore, rušimo Bastilje,/ iz nas struji u tvar rumen srca vrela./ Mi bratski volimo željezne mašine,/ plamene mašine,/ ali da nam iz njih nova snaga sine,/ i da svijetla pravda pruži svoju vagu"

Objavljujemo nekoliko revolucionarnih pesama Oskara Daviča, gotovo zaboravljenih. Pobeda se slavi, ali borba traje i dalje.

Ponovo te vidim – Lisabon i Težo i sve – / Ja, zaludni prolaznik u tebi i u sebi, / Stranac ovde kao i na svakom mestu, / Slučajni gost u životu i u duši, / Utvara koja tumara u odajama sećanja, / Gde miševi cijuču i škripe natrule daske, / U ukletom zamku neumitnog postojanja

Poezija pisana na srpskom jeziku nakon Prvog svetskog rata uključuje pesme Miloša Crnjanskog, Dušana Vasiljeva, Rastka Petrovića, Krleže, te drugih, a služi nam da se podsetimo da vojnički pokliči i oficirske naredbe nisu jedini glasovi koji su se ovde čuli, i da postoje još neke boje na ovom svetu osim sivomaslinaste.

Nije bilo zavere zaista su bili sami/ njihova neljudska iskrenost i prostota/ razbešnjava sudije branioce javnost željnu senzacije

Za Vujicu Rešin Tucića na početku nije bio jezik, reč, već ljudski pogled, lep i nevidljiv. Gledati, to je veliki rizik, piše on. Kao i za Crnjanskog, život je za Tucića širi i veći od literature, nespoznatljiv i neobuhvatljiv u svojoj veličanstvenosti. Jezički i vizuelni eksperimenti, jednostavnost forme, otvorenost duha dovode ovde do snažnih uvida koji nisu traženi već dolaze kao nagrada za formalnu raznovrsnost i neopterećenost. Te spoznaje se mogu učiniti u nekim pesmama beznačajne i bez poente, obične, prostačke, u drugim urnebesno smešne u rasklapanju i razaranju ideoloških oblandi i tabua, ali one govore samo o jednom, o tom neponovljivom životu i njegovoj nesamerljivoj vrednosti (Dragoljub Stanković)

Visoki jedan džentlmen, poznat, već star (“mada izgleda mlad”), a world star, i slova naslova, u Avazu: “John Cleese ručao u restoranu Kod Kibeta”. Ovo, jebote, ko da ste vi pisali, kažem Elvisu kad ste (se) prije trideset godina igrali koševskih Pajtona

Pesnik i prevodilac Vojo Šindolić pre nekoliko godina preveo je širok izbor iz američke poezije o ratu, represiji, ropstvu i sličnim temama za antologiju Tomice Bajsića “Urezi”

Ivan Slamnig rođen je u Metkoviću 24. lipnja 1930. Osnovnu školu pohađao je u Metkoviću i Dubrovniku. Školovanje je nastavio u zagrebačkoj Klasičnoj gimnaziji i na Filozofskome fakultetu, na kojem je i radio kao profesor na Odsjeku za komparativnu književnost. Prve pjesme objavio je u časopisu Krugovi 1952. godine, a danas je najpoznatiji kao pjesnik. Njegovo pjesništvo obilježeno je spojem tradicije i suvremenosti, u stalnome dijalogu s pjesničkom baštinom. Često koristi citate i parafraze iz starohrvatske lirike i europskoga srednjovjekovnoga pjesništva te stare metričke predloške i stihove iz narodne lirike. U mnogim je pjesmama prisutna i prikrivena simbolika društvenoga konteksta. Napetost između smiješnoga i ozbiljnoga, stranoga i domaćega, staroga i novoga, temeljna su obilježja Slamnigova pjesništva. Umro je u Zagrebu 3. srpnja 2001. Ovako je govorio Ivan Slamnig: “Sve ono u jeziku, što je svježe, impresivno, što privlači oko i uho, jednom riječju, sve što je stvaralačko, sve je poetsko, a ako je pri tome i strukturalno čvrsto, a nije samo poetski materijal, onda je to pjesma, pa ne znam kako kratka bila”

Poezija pisana na srpskom jeziku nakon Prvog svetskog rata uključuje pesme Miloša Crnjanskog, Dušana Vasiljeva, Rastka Petrovića, Krleže, te drugih, a služi nam da se podsetimo da vojnički pokliči i oficirske naredbe nisu jedini glasovi koji su se ovde čuli, i da postoje još neke boje na ovom svetu osim sivomaslinaste.

Otac ti nije Sveti Duh,/ ni Drvodelja sa livanskih puta./ Sine, ti si plod dve neme žudnje/ i jednog besvesnog minuta

Kao jedan od najpoznatijih kvir pesnika XX veka, Ginsberg je zajedno sa svojom družinom Beat pesnika dekonstruisao ustaljene standarde koji su do tada vladali u poeziji. „Urlik“ je svakako jedna od njegovih najpoznatijih pesama, koja je zbog sadržaja koji se u to vreme smatrao provokativnim završila i na sudu.

Vrte se livade planine stogovi slame, vrte se pozorišta klanice prenoćišta, vozika prosijak dobročinstva dobrih ljudi

Strah da dan ne ode u priviđenja jeste strah od sopstvenoga svog prestanka, od svog pada u muk nekog zamrlog sveta, strah koji se razgoni pesmom ili buđenjem svetlosti u sebi, i u svetu, svetlosti kojoj će on ispevati himnu, stihovima ove iste pesme, i koja je sama ovo pevanje, to pevanje protiv smrti, ali to je, jednovremeno, i strah od gubljenja bića, strah da se ono nikada neće nigde naći: ni u kakvom obliku, simbolu ili reči, da će ostati samo ovaj grč, i drhtavica, u napuštenosti, produžena ona “immemorial-noć”, iz Pariza, iz 1925, koja nikada nije ni prestala, noć kiše i vetra, i od svega, posle svega, samo neka “nepotpuna reč”. (Radomir Konstantinović: Biće i jezik)