Tekstovi sa tagom: poezija

A ja sam u tom veselju upravo ove godine,/ tako mi se čini, malo mimo, malo više mimo/ nego do sada, manje s nekim i nečim, više u zraku

Bijeda svira glazbalom i nosi crvene frakove, servira divljač, gljive, skupocjene morske rakove i žedna rastače pivo i ogromne vinske akove

Eva Lipska rođena je 1945. u Krakovu. Završila je Likovnu akademiju, ali se opredelila za poeziju. Pored poezije piše prozu, drame, tekstove za krakovski kabare „Podrum kod ovnona“ i za rok grupe. Nije pripadala nijednoj književnoj grupi ni pravcu, iako je kritičari svrstavaju u Novi talas. Dobitnik je najprestižnijih poljskih i svetskih književnih nagrada. Poslednjih godina ozbiljan je kandidat za Nobelovu nagradu. Prevođena je na četrdesetak jezika. Čest je gost najpoznatijih festivala u svetu

Alvaro de Kampoš, ekstrovertni dvojnik Fernanda Pesoe, kome je bilo dozvoljeno sve što je Pesoa sam sebi uskraćivao, opsednut žudnjom da oseti sve na sve moguće načine, proživeo je svoj fiktivni život ispitujući krajnje granice i mogućnosti ljudskog čulnog i duhovnog iskustva. Za razliku od Alberta Kaeira i Rikarda Reisa, koji bi mogli pripadati bilo kojoj drugoj epohi i čiji je se život odvijao u jednom metafizičkom prostoru, izvan vremena, Kampos je potpuno ukorenjen u svoje doba i, po svom temperamentu, pogledu na svet i senzibilitetu, predstavlja paradigmu čoveka i pesnika XX veka. Kao kosmopolita i pustolov neutoljive radoznalosti, kome ništa ljudsko nije bilo strano, Kampos je putovao, „oplovio sva mora i otkrio sve Indije“, voleo i mrzeo na svim meridijanima, učestvovao u javnom životu Lisabona, vodio polemike, osnivao časopise, potpisivao provokativne avangardne manifeste zbog kojih je bio žestoko napadan, formulisao nove avangardne pravce, stvarajući jednu biografiju koja ima uverljivost stvarnog života (Jasmina Nešković)

Uvijek te pjesme imaju neki zajednički nazivnik, a taj je neravnodušnost, emocionalna otvorenost, sposobnost da na afekt odogovori afektom, potreba da na ranu stavi rimu, uzdah, osmijeh, barem toplu riječ kad ne i blagu ruku. I koliko god se Arsen Dedić glazbeno dresirao i književno profilirao nikada nije oguglao na tihi zvuk autentičnog nemira, nije se oglušio na zov onoga najslabijega, najkrhkijega i najprolaznijega u našoj blizini i nije odolio na izazov ljubavi u svim njezinim manifestacijama i svim mogućim preobrazbama (Tonko Maroević)

On priniče uz moje usne i jezika mi grehe gnusne, svu brbljivost i podlost smrvi

Ljudska fiziologija, uživanje u hrani, erotika, seksualnost, čovekove zablude koje ga često vode u propast, što važi i za čitavo društvo, sve to obrađeno kroz humor i neusiljenu rimu, ili drugim rečima, opevanje niskog, odvratnog, propadljivog, s jakom vizurom smrti, popis i satirična kritika društvenih fenomena, dovođenje do krajnjih, neprijatnih i nemogućih konsekvenci ljudskog života i poznatih mitova, razobličavanje represivnih ideologija nacionalizma i samoupravnog socijalizma, kroz ironiju i igranje jezikom tih ideologija, bile bi, grubo rečeno, nekakve osobine, uslovno govoreći, tamne strane univerzuma knjiga Predraga Čudića (Dragoljub Stanković)

Prvu knjigu poezije pod odličnim nazivom Betonska koma Siniša Tucić objavio je u 18. godini života, 1996. godine. Svako bi očekivao tipičan rani prvenac, pun dozvoljene patetike i prvih bolesti pisanja, grešaka koje će se kasnije prevazići, od eventualno dobrog očekivao bi jedino iskrenost, što je i dovoljno za prvu knjigu, pored mogućih nezgrapnosti i plaćanja danka lektiri. Međutim, ova knjiga u podnaslovu za sebe kaže i da je patetično — histerična filozofska poezija i zapanjuje svojom zrelošću, poetskom osvešćenošću (Dragoljub Stanković)

Gavril Stefanović Venclović bio je sveštenik, propovednik, iluminator, ikonopisac, prevodilac i pesnik koji je živeo u XVII i XVIII veku (1680 — 1749). Njegovo delo otrgao je od zaborava Milorad Pavić (dok je bio normalan), objavivši izbor iz Venclovićevih rukopisa pod naslovom “Crni bivo u srcu”. Pavić je odabrao samo mali deo od 20.000 stranica koliko je Venclović napisao (od toga 9.000 stranica na narodnom jeziku). Ostatak Venclovićevog dela ostao je do dana današnjeg nedostupan, toliko o nadaleko čuvenom čuvanju tradicije o kojem nacionalistički intelektualci grme na sav glas

U samoći njihova je glava / ispravna i čista povrh mračne rulje / gdje ih ne razumiju glupani i hulje. / Kao vršak divnih, zelenih jablana, / režući do munje vedri obzor dana

Nisam slijep pred vrijednošću čudesnog poklona “Vlati trave”. Mislim da je to najneobičniji iskaz duha i mudrosti do sada nastao u Americi. Tu nalazim neuporedive stvari rečene neuporedivo dobro, kako i treba. Nalazim hrabrost obrade koja nas toliko oduševljava i koju samo može nadahnuti velika snaga zapažanja. Pozdravljam Vas na početku velike karijere (Ralf Valdo Emerson)

Alvaro de Kampoš, ekstrovertni dvojnik Fernanda Pesoe, kome je bilo dozvoljeno sve što je Pesoa sam sebi uskraćivao, opsednut žudnjom da oseti sve na sve moguće načine, proživeo je svoj fiktivni život ispitujući krajnje granice i mogućnosti ljudskog čulnog i duhovnog iskustva. Za razliku od Alberta Kaeira i Rikarda Reisa, koji bi mogli pripadati bilo kojoj drugoj epohi i čiji je se život odvijao u jednom metafizičkom prostoru, izvan vremena, Kampos je potpuno ukorenjen u svoje doba i, po svom temperamentu, pogledu na svet i senzibilitetu, predstavlja paradigmu čoveka i pesnika XX veka. Kao kosmopolita i pustolov neutoljive radoznalosti, kome ništa ljudsko nije bilo strano, Kampos je putovao, „oplovio sva mora i otkrio sve Indije“, voleo i mrzeo na svim meridijanima, učestvovao u javnom životu Lisabona, vodio polemike, osnivao časopise, potpisivao provokativne avangardne manifeste zbog kojih je bio žestoko napadan, formulisao nove avangardne pravce, stvarajući jednu biografiju koja ima uverljivost stvarnog života (Jasmina Nešković)

Sve baš, sve je mrtvo: oči, dah i ruke,/ Sve što očajanjem htjedoh da oživim/ U slijepoj stravi i u strasti muke

Vi ste moja žena, i nemojte ni pomišljati da/ ćete ponovo otići. Setite se kako sam, kao ptica,/ pre sedam zima sedeo na drvetu pred vašim/ bolničkim prozorom. Padao je sneg. A ja sam/ sedeo satima

Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Šimborska se ne plaši fabule, priče, opisa, obraćanja prošlosti. Ona vidi čoveka kao nastavak bioloških vrsta, i u njenom razumevanju sveta ovaj tobožnji »kralj života« nema baš mnogo prednosti nad svojom životinjskom sabraćom ili nad varvarskim precima koji su oholo nosili alku u nosu. Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena (Petar Vujičić)