Tekstovi sa tagom: poezija

Lakoća samoidentifikacije (čitaoca sa ex-YU prostora) u stihovima Tanje Stupar – Trifunović u skoro svakom smislu (ličnom, seksualnom, emotivnom, buntovničkom, porodičnom, društvenom, političkom, ratnom...), jedna je od blagodeti čitanja ove duhovite i surovo realne poezije - nemilosrdna je prema sebi i ima pravo da bude to i prema drugima, jer ne želi da se zavarava, koliko god je to moguće.

U Waitsovoj poeziji su i američki simboli i tragične sudbine i masa detalja. No, tu je i mnogo više. Kao ni jedan drugi živi autor na američkoj i svetskoj rock sceni, Waits ima tu izuzetnu osobinu stvaranja amalgama od nade i beznađa, od apokaliptičnosti i uskrsnuća. Premda su likovi iz njegovih pesama/priča uglavnom mrtvaci u socijalnom smislu, autor uvek ostavlja makar naznaku gde bi se mogao nalaziti ključ za izlazak iz takvih života. To nisu ključevi u moralističkom smislu, nisu ključevi Oprosta i Zaborava, već putevi koji odgovaraju samim likovima. (…) Kurva iz Mineapolisa, koja piše dugu, gorku božićnu čestitku, na samom kraju najavljuje da će iz zatvora izaći već kroz dva meseca. I to je, možda, najvažnija Waitsova poruka: ma koliko duboko bilo dno na kojem se čovek trenutno nalazi, uvek postoji neki put – ako ne ka vrhu, ono bar prema nekom blažem dnu (Dragan D. Todorović)

Da li jesenje si voće vlasne slasti,/ Da li pogrebni si sud za suzu groze,/ Miris što će u snu oazama cvasti,/ Jastuk milovanja, stručak tuberoze?

Veliki prevodilac Dragoslav Andrić objavio je 1983. godine antologiju rok-poezije pod naslovom “Stereo stihovi”. Prenosimo nekoliko pesama iz Andrićeve antologije, zajedno sa originalnim verzijama pesama

A Život, malo ćelav, malo sed,/ Na kraj srca, probirljiv i umiljat:/ Čeka, s rukavicama i šeširom u ruci,/ Strogo pažljiv na kravatu i odelo...

U dubokoj opštoj noći,/ koju jedva opovrgavaju svetiljke,/ zalutali nalet vetra/ uvredio je ćutljive ulice

Kočija topot/ Moj cimer puši/ Engleski opor/ Duvan što guši...I svako drugog/ Razume gosta/ Ko da je kula/ To vavilonska...

Rođen sa organskom i konstantnom težnjom ka depersonalizaciji, prerušavanju i pretvaranju, Fernando Pesoa, čije prezime na portugalskom znači ,,ličnost“, osećao je sebe kao različita bića i stvorio u svom duhu mnoštvo likova koje je ,,zadužio“ da umesto njega prožive drugačije živote. Pesnikov imperativ da „postane drugi“ i „bude mnogostruk kao svemir“, ispuniće članovi njegove imaginarne porodice bližih i daljih duhovnih srodnika, ,,heteronima“ koji imaju razgovetne fizionomije, karakter, poreklo, biografiju, u pojedinim slučajevima i smrt. Svaki od njih ima svoj izgrađeni pogled na svet, senzibilitet, moral, rukopis i stil, i svaki predstavlja ovaploćenje jedne od mnogobrojnih mogućnosti ljudske egzistencije koje realizuju na pozornici pesničke imaginacije i ispoljavaju u jeziku (Jasmina Nešković)

Lucić je našao zakopano blago tamo gde ga niko ne bi tražio: u drvenom političkom jeziku, u glupavim izjavama političara, u militantnom nacionalističkom govoru, u fantazmagorijama ideološkog bunila, u andramoljama frazetina i opštih mesta, u tricama i kučinama svakodnevne medijske produkcije. U onome što je Marko Ristić zvao trenje trunja. Čitave tone duhovnog i duševnog smeća Lucić je prerađivao u svojoj alhemijskoj pesničkoj manufakturi, pretvarajući ih u čisto zlato poezije. Ali, zadatak velikog pesnika i jeste da otkriva zone stvarnosti u koje književna noga još nije kročila, da ih osvaja i uključuje u pesničku republiku

Od hiljadu naših razgovora/ učestvuje u jednom,/ i to ne obavezno,/ jer više voli da ćuti./ Kad nas telo jako zaboli,/ tiho napušta dežurstvo.

Veliki prevodilac Dragoslav Andrić objavio je 1983. godine antologiju rok-poezije pod naslovom “Stereo stihovi”. Prenosimo nekoliko pesama iz Andrićeve antologije, zajedno sa originalnim verzijama pesama. Povodom Boba Dilana i pesme “A Hard Rain's A-Gonna Fall”, Dragoslav Andrić u pogovoru ove knjige piše: “Čitam taj članak, o izvesnom Bobu Dylanu. Redovne nastupe u Paladijumu, kažu, morao je prekinuti zbog teške infekcije grla koja ga je oterala u bolnicu. Odseo je, inače, u hotelu Savoy, kao i njegov menadžer Al Grossman. Onda, piše kako je Dylan spevao svoje Teške kiše, 1962, kad su dve najveće sile, zbog natezanja oko Kube, držale kažiprst na atomskom okidaču. U njujorškom vazduhu — tako sada čitam Dylana iz MM kroz maglu godina — visilo je planetarno pitanje „biti il’ ne biti". Sve kao da je stalo, obamrlo, ali je pesma terala svoje. Te tako, odlazim u grotlo His Master's Voicea u Oxford Streetu — tada je tamo svaki potencijalni kupac još mogao, za tili čas, doći do svoje kabine sa slušalicama kad bi birao ploče — i tražim da mi puste A Hard Rain's A-Gonna Fall . .. I, razume se: otkriće! I to jedno od onih otkrića koja ruše neke načine doživljavanja i mišljenja”

Bilo je to možda ipak lepo vreme zbog iluzije da smo se borili protiv desnice, i da sam filmovima agitovao i prosvećivao narod zaluđen od promene režima, zaluđen od instant „fašizma“ i zaluđen od siromaštva - bio sam izbrisan sa osećajem da sam nevidljivi heroj koga je život vodio putevima muke

Htela je već da prođe, da nađe ubavog mladića,/ Da ga poljubi na usta, kada ševar ugleda./ U ševara tri su lista: jedan crven, jedan plav,/ Jedan od zlata. Ševar se na sve strane poklanja

ne vjerujem ambiciji/ sve prihvaćam, sve me voli tinto noći/ ljepilo prošlosti/ zatočena/ poput svinje u godini istočnog kalendara

Stanovahu na kraju grada,/ U prljavome kvartu roblja,/ Počivat će na kraju groblja,/ Daleko od arkada/ I kao što je više njih/ Imalo zajedničku sobu -/ Tako će i sad više njih/ Noćivati u istom grobu.