Tekstovi sa tagom: poezija

Svi oko mene žure,/ gadljivo odbacuju tugu,/ bez osvrtanja/ nastavljaju dalje./ Gledaju me ispod oka,/ nervira ih moje zaostajanje

Noć ko Vartolomejska, na vratima krstovi,/ Naređenja izdaje urotnica-mećava:/ Zašuškavaj prozore! Zalepljeni ramovi,/ Kao jelka božićna tu detinjstvo stasava.

Prvu knjigu poezije pod odličnim nazivom Betonska koma Siniša Tucić objavio je u 18. godini života, 1996. godine. Svako bi očekivao tipičan rani prvenac, pun dozvoljene patetike i prvih bolesti pisanja, grešaka koje će se kasnije prevazići, od eventualno dobrog očekivao bi jedino iskrenost, što je i dovoljno za prvu knjigu, pored mogućih nezgrapnosti i plaćanja danka lektiri. Međutim, ova knjiga u podnaslovu za sebe kaže i da je patetično — histerična filozofska poezija i zapanjuje svojom zrelošću, poetskom osvešćenošću (Dragoljub Stanković)

Stihovi Marine Cvetajeve nisu bili poželjni u Sovjetskom Savezu (pored ostalog, smatralo se da se previše bavila temama ženske seksualnosti i emocija), sve do šezdesetih godina prošlog veka. A od tada su više puta izdavana njena izabrana dela (Marina se bavila i pisanjem proze). Smatra se da istraživači moderne ruske književnosti još nisu rekli pravu reč o njenoj poeziji (mada joj se ne osporava poetska genijalnost)

Džon Forbs (John Forbes, 1950-1998), australijski pesnik, jedna od vodećih figura australijske avangarde. Rođen je u Melburnu, u detinjstvu je sa porodicom živeo u Maleziji i Novoj Gvineji. Kao student neko vreme boravio u Engleskoj i Grčkoj, da bi po povratku u Australiju uređivao književni časopis Scripsi. Prve pesme je objavio 1971, prvu pesničku knjigu 1976, a posthumno su, 2002. objavljene njegove sabrane pesme (Collected poems, 1970- 1998). Na njegovu eklektičnu, duhovitu postmodernu poeziju najviše su uticali pesnici njujorške škole: Džon Ešberi, Frenk O'Hara i Ted Berigan. Umro je u svojoj kući od srčanog udara

Na Brojgelovom Ikaru na primer, kako sve okreće glavu/ Sasvim nehajno od katastrofe, orač je možda/ Čuo pljusak, zaboravljeni krik,/ Ali za njega to nije bio važan pad

Strpljiva/ gotovo kao sunčev časovnik,/ razumem ono/ što ljubav ne razume,/ praštam ono/ što ljubav nikad oprostila ne bi

Pesnik i prevodilac Vojo Šindolić pre nekoliko godina preveo je širok izbor iz američke poezije o ratu, represiji, ropstvu i sličnim temama za antologiju Tomice Bajsića “Urezi” (toplo preporučujemo). U antologiju je ušao manji deo prevedenih pesama, a veći deo je ostao neobjavljen. Ovo je jedna od tih pesama

Ni jedna voda nije obišla svežiju zemlju/ no mržnja i prezrivi smeh na pragu bića/ let neprestan od zore do zore do najniže/ neprimetan zalazak i poznat u prolazu

Vjerujem da osoba mora biti sposobna da kontroliše iskustva, čak i ona najstrašnija poput ludila, mučenja, tu vrstu iskustva, i treba da bude sposobna da njima manipuliše, umom koji je otvoren i razuman

Pruži mi snegom nemarnih oblaka/ Smrznutu granu mira/ Lepotu od žudnja neshvaćenih/ Da zagrejem poklone u smirenim rukama/ Dobrotu iz šuma zamračenih

samo jednu riječ utjehe mi kaži,/ pa sklopi oko što u beskraj zuri,/ osjećam da taj pogled mene traži,/ dok niz svelo lice zadnja suza curi

Svjetlo se gasi hladnim brijegom i noć se širi plava, ranjen partizan korača snijegom i druga pridržava

Zagledavši se duboko u sebe, Svirščinjska je u zbirci „Ja sam žena“ iz 1972. godine otkrila polovinu čovečanstva – žene. Kako piše Mila Gavrilović u pogovoru, ova zbirka je bila „prava poetska revolucija i šok za čitaoce“, zbog „neposrednog jezika i realističkog prikaza ženskih likova – trudnica, mladih majki, zlostavljanih žena, beskućnica, umobolnica – kao i naturalističkog i fiziološkog opisa radosti i patnje tela tokom vođenja ljubavi, trudnoće, porođaja i babinja“, pa je čitana i kao „pionirski manifest seksualne revolucije“

Bežati od upitanosti i sumnje, odmetnuti se u slabost i gluvoću, ravno je smrti spoznaje i mašte, tromoj, nevidljivoj entropiji, moždanoj smrti, tavorenju na aparatima za varenje, spravama za mlevenje, ceđenje, ispiranje