Tekstovi sa tagom: poezija

Alvaro de Kampoš, najkontroverzniji od svih heteronima Fernanda Pesoe, rođen je u znaku Vage, 15. oktobra 1890. godine na jugu Portugala, u gradiću Tavira, čije su bele kuće nalik na mnoga slična primorska mesta na Siciliji ili u Grčkoj. Kao tipičan južnjak i Mediteranac, voleo je more i prekomorska putovanja, te ih je slavio u svojim odama. Opsesivna upućenost i sudbinska vezanost za okean, koji je Portugalce oduvek i spajao i odvajao od ostalog sveta, kod Kamposa je naglašena i njegovim zanimanjem pomorskog inženjera, koji je stekao diplomu pomorske akademije u Glazgovu, da bi se, posle jednog putovanja na Orijent, opisanog u poemi „Opijarijum", trajno nastanio u Lisabonu i prepustio dokonom životu pomalo ekscentričnog dendija. Ovaj ekstrovertni dvojnikFernanda Pesoe, kome je bilo dozvoljeno sve što je Pesoa sam sebi uskraćivao, opsednut žudnjom da oseti sve na sve moguće načine, proživeo je svoj fiktivni život ispitujući krajnje granice i mogućnosti ljudskog čulnog i duhovnog iskustva (Jasmina Nešković)

Život mu je bio dosuđen dug, bogat i dramatičan. Ovjenčan slavom, ali i težak; uvijek je išao vlastitim putovima. I tako je išao, išao, sve dok nije stigao do Nobelove nagrade (Michnik). Bio je štedro obasut darovima, ali cijena je bila visoka. Iskusio je mnoge jade i drame, osobne i opće, sve one dobro nam poznate političke i društvene ka­ tastrofe jednoga burnog stoljeća. Miloszeva voljena žena Janina, koju je držao "glavnim pitanjem u svojoj biografiji", majka njegove dvojice sinova, Antoni Oskara, starijeg, i Piotra, mlađeg, bolovala je deset godina bez nade u izlječenje, o čemu opširnije čitamo u Godini lovca. Njoj je posvetio najljepše i najpotresnije stranice, kao i onu prelijepu ispovjednu pjesmu: "Opraštajući se od moje žene Janinę" (Marina Trumić)

Govoreći neposredno stihom, Nelly Sachs je sve neposredno rekla. Nije potrebno ništa drugo no pažljivo je pročitati. Čitajući možemo zapažati kako je to pjesništvo pjesništvo holokausta, Izraela biblijskog i novostvorenog, izgona i progona, židovske i univerzalne mistike, religiozno i ljubavno i nećemo pogriješiti ni iscrpsti to pjesništvo, nego samo otkrivati neku od razina koje se nadvisuju. Prevoditeljicu je međutim fasciniralo ono što u svemu ostaje ili svemu izmiče, a to je intenzivno nepostojanje u smislu neprebivanja, odnosno nemogućnosti prebivanja u životu i pjesništvu Nelly Sachs. Ili nešto točnije: kruženje, isprva bučno a onda sve tiše ali jednako intenzivno, oko nepostojećega, odsutnoga, skritoga, praznoga. To kruženje simbolički omeđuje grob, prazno mjesto koje je, međutim, prolaz za svjetlo. A svjetlo (svijest je u krajnjem očitovanju - prema kabali - svjetlo) čini vid mogućim (Truda Stamać)

Poziv na čitanje Štulićevih stihova nije samo omaž autoru, koji se pod teretom sopstvenog prezira prema otpacima raspale zemlje povukao u anonimnost već i omaž svima koji su te pesme znali napamet jer im je Džoni ulivao hrabrost da odrastu. Onima koje je Džoni naučio da govore, o ljubavi, o besu, o ulici – ili o čemu god da su želeli da govore, a nisu smeli da priznaju da ih nerazumevanje plaši. Bez njih, Džoni bi ostao nepročitan

Iz Srpske knjige mrtvih/ Tavni nam Krojač mere uzima,/ za sužnje odelca od “đavolje kože”,/ šnitove sprema od bajki i mitova,/ Memoranduma, Politike, Pečata, Kurira

„Među Apolinerovim prvim delima pojavila se jedna antologija erotike pod naslovom Majstori ljubavi, u desetak tomova, i pod pseudonimom sastavljača. Ta je antologija snabdevena opširnim predgovorom, koji se smatra nekom vrstom ponovnog otkrića večne teme, i temeljem modernog erotskog pokreta u poeziji... Pored danas već klasičnih Pisama za Lu, u kojima ima više erotike nego u bilo kojem erotskom romanu naših dana, zanimljiv je i njegov avanturistički roman Doživljaji mladog Don Žuana kao i njegov eroski roman Jedanaest hiljada budža.“ (Danilo Kiš)

''U Čakarevićevoj poeziji nema tragova jeftinih osećanja. Nema odurne sentimentalnosti. Nema ni neumesne gorčine. Ni lažne oporosti. Postoji, ili mu se teži, „čisto stanje“. Ono koje isijava iz Maljevičevih kvadrata, belog ili crnog. Ili iz Kniferovih Meandara. Ili iz gramatičkih lavirinata Miodraga Vukovića. Ili iz Formi Nine Pops. ('Kao da smejač je beskarakterna osoba… ne poseduje telo, već da je njegova inkarnacija smeh sâm. Nema u tome samilosti…')'' (iz pogovora Žarka Radakovića knjizi "Jezik" Marjana Čakarevića, Kulturni centar Novog Sada, 2014)

Ja sam onda još bio mlad,/ i bilo mi je žao/ mirisne pupoljke brati./ Ja sam onda još ozbiljno mislio/ na svakom pragu stati,/ i svugde naći veselje lako

Odljubila sam se od tamne boje mora i vrha nervozna čempresa što bode nisko nebo. Od djeteta u sebi koje pljuje na rijeku s mosta po kojem hodaju anđeli

Poziv na čitanje Štulićevih stihova nije samo omaž autoru, koji se pod teretom sopstvenog prezira prema otpacima raspale zemlje povukao u anonimnost već i omaž svima koji su te pesme znali napamet jer im je Džoni ulivao hrabrost da odrastu. Onima koje je Džoni naučio da govore, o ljubavi, o besu, o ulici – ili o čemu god da su želeli da govore, a nisu smeli da priznaju da ih nerazumevanje plaši. Bez njih, Džoni bi ostao nepročitan

Priviđenja su bezbrojna. To je zaista ono što sam uvek imao: ne verujem više u istoriju, zaboravljam načela. Ćutaću o tome: pesnici i vidoviti ljudi mogli bi da budu ljubomorni. Ja sam hiljadu puta bogatiji od najbogatijih, budimo škrti kao more

Razmahni krilima, vetre, tako silno da više razlike ne bude između neba i tebe

“Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Piše zadivljujuće malo. A ipak u tom pisanju postoji neverovatno bogatstvo, čak rasipništvo, jer u klici pojedinih pesama (kako piše kritičar Ježi Kvjatkovski) — ima materijala dovoljno za čitavu pesničku zbirku” (Petar Vujičić, Savremena poljska poezija)

Rođen je 1930. Studirao je na Kembridžu. Bio je oženjen pesnikinjom Silvijom Plat sa kojom ima dvoje dece. Od 1965, sa Danijelom Vajsbortom uređuje značajni književni časopis „Modern Poetry in Translation“ („Moderna poezija u prevodu“), koji je prvi put prikazao britanskim čitaocima pesme Amihaja, Pope, Herberta, Holuba i drugih pesnika. Objavio je zbirke: „Soko na kiši“, 1957, „Luperkalije“ 1960, „Wodwo“, 1967, „Gavran“, 1977, „Gaudete“, 1977, „Pećinske ptice“, 1978, „Moortown“, 1979 i „Ostaci Elmeta“, 1979. Adaptirao je Senekinog „Edipa“. Uredio je knjige Šekspirovih soneta, izabranih pesama Emili Dikinson i nekih drugih pesnika. Piše pesme, priče i drame za decu. U „Bagdali“ je 1966. godine objavljen izbor iz prvih knjiga ovog pesnika, pod nazivom „Muzika za gajde“

Majakovski se nije ubio u trenutku duševne krize. Njega je ubio višak vlastite snage, „revolverski pucanj iznutra“ (Branko Miljković )