Tekstovi sa tagom: poezija

Ideal hoće li bijeli, prezen i popljuvan, gol,/ razapet biti dovijek?/ U krvavom uzničkom svjetlu crvene pandurske/ lampe,/ što može hrvatski čovjek/ na Evropski Veliki Petak?

A ja? Grob što ljubav odvezuje grobom?/ Grlitelj vremena? Otimač o presto/ slobode kraj tebe, u tebi, s tobom?/ Ne znam ko sam. Lik mi iz zrcala nešto.

Polje crnog luka zaokupljalo je i moju pažnju: sa prozora svoje sobe , u vreme dok sam boravio u Kjotu i tada stanovao kod Branka, svaki dan sam gledao u polje prezrelog luka koje je izgleda bilo tu da bi nas upozorilo na nešto što nije očigledno a prisutno je i važno

Sutra ću napuniti dvestoti kilogram/ Uopšte ti se ne vidi/ Još tolika vaga nije ni izmišljena/ Jedino da te stavim na onaj stočni kantar pa da vidimo koliko zapravo imaš žive vage...

U veče od plave i rumene tajne/ grcanje će dugo tuge oproštajne/ da u istu munju salije nas strasnu/ Anđeo će, potom, vrata da otvori,/ pa, veran i vedar, ponovo razgori...

Ako jesi i na prvoj stepenici/ ponosan i srećan morao bi biti./ Stići dotle nije mala stvar./ Učiniti to slava je velika./ Jer i ova prva stepenica/ daleko je od običnoga svijeta.

“Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Piše zadivljujuće malo. A ipak u tom pisanju postoji neverovatno bogatstvo, čak rasipništvo, jer u klici pojedinih pesama (kako piše kritičar Ježi Kvjatkovski) — ima materijala dovoljno za čitavu pesničku zbirku” (Petar Vujičić, Savremena poljska poezija)

Niko nije ni sanjao da će takmičenje u recitovanju, koje je održano 6. aprila u Lebanu, privući toliku pažnju javnosti, te palanku ponukati da krene u hajku kako na učenika koji je pesmu recitovao, tako i na njegovog mentora. Kao mali prilog borbi protiv palanačke malodušnosti prenosimo pesmu u celini, „skaradnu i skandaloznu“.

Plašimo se da će nam automehaničari / Pokrasti dijelove / Da će nam susjedi provaliti u stan / Da će nam blagajnica u samoposluzi / krivotvoriti račun / Da će nam spremačice pronaći nakit / U ormaru / Da će nas ubiti razbojnici

Nama, dakle, Jugoslovenima, nama homo politicus, ostalima sve ostalo, sve ostale dimenzije tog čudesnog kristala sa stotinu površina, tog kristala što se zove homo poeticus, te poetične životinje koja pati jednako od ljubavi koliko i sa svoje smrtnosti, od metafizike koliko i od politike…

Tvoje ime po stadionima skandiraju, mada se tvoji podvizi maskiraju, pripisuju zavisti dušmana, spletkama niščih, bezbožnika i nesoja

Nimalo nije slučajno da su najvećega hrvatskog pjesnika srpskih stradanja pod ustašama, Ivana Gorana Kovačića, zaklali četnici. Ivan Goran unio je "nepotrebne" rafinmane i duhovne potencijale u jednu sferu najizopačenijeg Thanatosa, koji se predstavljao kao "biološka borba za život". Kao da je slijepa biologija nanjušila prevazilaženje sebe, našla pjesnika i zaklala ga! (Slobodan Blagojević)

bili smo nikakvi ljudi/ prevaranti/ prodali se za male pare/ sve pokrali/ upropastili/ ološ od ljudi/ gomila leševa/ što je prelistavala novine/ u mrtvačnici

Dobro te čujem, saputniče stari, svjedoče tihih samotnih minuta,/ Kada sam sâm sa sobom, a ti se u meni mičeš./ Ti često iz mene iza glasa vičeš/ Na tužnom putu našeg križnog puta

Dok sam se opraštao,/ ti si se, jer drugima nisi htio/ pokazati da se zaljubljuješ,/ sakrio pod stol i/ razvezao mi pertle.