Tekstovi sa tagom: poezija

U dubokoj opštoj noći,/ koju jedva opovrgavaju svetiljke,/ zalutali nalet vetra/ uvredio je ćutljive ulice

Kočija topot/ Moj cimer puši/ Engleski opor/ Duvan što guši...I svako drugog/ Razume gosta/ Ko da je kula/ To vavilonska...

Rođen sa organskom i konstantnom težnjom ka depersonalizaciji, prerušavanju i pretvaranju, Fernando Pesoa, čije prezime na portugalskom znači ,,ličnost“, osećao je sebe kao različita bića i stvorio u svom duhu mnoštvo likova koje je ,,zadužio“ da umesto njega prožive drugačije živote. Pesnikov imperativ da „postane drugi“ i „bude mnogostruk kao svemir“, ispuniće članovi njegove imaginarne porodice bližih i daljih duhovnih srodnika, ,,heteronima“ koji imaju razgovetne fizionomije, karakter, poreklo, biografiju, u pojedinim slučajevima i smrt. Svaki od njih ima svoj izgrađeni pogled na svet, senzibilitet, moral, rukopis i stil, i svaki predstavlja ovaploćenje jedne od mnogobrojnih mogućnosti ljudske egzistencije koje realizuju na pozornici pesničke imaginacije i ispoljavaju u jeziku (Jasmina Nešković)

Lucić je našao zakopano blago tamo gde ga niko ne bi tražio: u drvenom političkom jeziku, u glupavim izjavama političara, u militantnom nacionalističkom govoru, u fantazmagorijama ideološkog bunila, u andramoljama frazetina i opštih mesta, u tricama i kučinama svakodnevne medijske produkcije. U onome što je Marko Ristić zvao trenje trunja. Čitave tone duhovnog i duševnog smeća Lucić je prerađivao u svojoj alhemijskoj pesničkoj manufakturi, pretvarajući ih u čisto zlato poezije. Ali, zadatak velikog pesnika i jeste da otkriva zone stvarnosti u koje književna noga još nije kročila, da ih osvaja i uključuje u pesničku republiku

Od hiljadu naših razgovora/ učestvuje u jednom,/ i to ne obavezno,/ jer više voli da ćuti./ Kad nas telo jako zaboli,/ tiho napušta dežurstvo.

Veliki prevodilac Dragoslav Andrić objavio je 1983. godine antologiju rok-poezije pod naslovom “Stereo stihovi”. Prenosimo nekoliko pesama iz Andrićeve antologije, zajedno sa originalnim verzijama pesama. Povodom Boba Dilana i pesme “A Hard Rain's A-Gonna Fall”, Dragoslav Andrić u pogovoru ove knjige piše: “Čitam taj članak, o izvesnom Bobu Dylanu. Redovne nastupe u Paladijumu, kažu, morao je prekinuti zbog teške infekcije grla koja ga je oterala u bolnicu. Odseo je, inače, u hotelu Savoy, kao i njegov menadžer Al Grossman. Onda, piše kako je Dylan spevao svoje Teške kiše, 1962, kad su dve najveće sile, zbog natezanja oko Kube, držale kažiprst na atomskom okidaču. U njujorškom vazduhu — tako sada čitam Dylana iz MM kroz maglu godina — visilo je planetarno pitanje „biti il’ ne biti". Sve kao da je stalo, obamrlo, ali je pesma terala svoje. Te tako, odlazim u grotlo His Master's Voicea u Oxford Streetu — tada je tamo svaki potencijalni kupac još mogao, za tili čas, doći do svoje kabine sa slušalicama kad bi birao ploče — i tražim da mi puste A Hard Rain's A-Gonna Fall . .. I, razume se: otkriće! I to jedno od onih otkrića koja ruše neke načine doživljavanja i mišljenja”

Bilo je to možda ipak lepo vreme zbog iluzije da smo se borili protiv desnice, i da sam filmovima agitovao i prosvećivao narod zaluđen od promene režima, zaluđen od instant „fašizma“ i zaluđen od siromaštva - bio sam izbrisan sa osećajem da sam nevidljivi heroj koga je život vodio putevima muke

Htela je već da prođe, da nađe ubavog mladića,/ Da ga poljubi na usta, kada ševar ugleda./ U ševara tri su lista: jedan crven, jedan plav,/ Jedan od zlata. Ševar se na sve strane poklanja

ne vjerujem ambiciji/ sve prihvaćam, sve me voli tinto noći/ ljepilo prošlosti/ zatočena/ poput svinje u godini istočnog kalendara

Stanovahu na kraju grada,/ U prljavome kvartu roblja,/ Počivat će na kraju groblja,/ Daleko od arkada/ I kao što je više njih/ Imalo zajedničku sobu -/ Tako će i sad više njih/ Noćivati u istom grobu.

Tvoj berzanski index je ispod crte Mrtvog mora koje se tanji do gole, slane pustoši, tako da tu ni Orfej, Erato, Minerva, ni ostale himere iz paralelnog univerzuma ne bi pomogli

Jedna bara u kojoj se ogleda nebo usrkava ptičicu koja se eto tu slučajno zatekla

Moderan stan i pravolinijski enterijer/ Osnovu pakla čini običan kvadrat/ Kocka mu je duša ravnostranog zaključka/ Stvarno nigde neke devijacije

Evo bivše profesorke marksizma učlanjene u rasističku partiju... Evo sudije koji sudi ne po babi i ne po stričevima jer mu i babo i stričevi bejahu komunisti, već po komšijama novokomponovanim četničkim vojvodama

I kad se ponovo rađaš iz feniksa svog izvora/ U metvici sjećanja/ Zagonetna preljeva sličnosti u jednom zrcalu bez dna/ Izvlačeći se vješto iz onoga što će se vidjeti samo jedanput