Tekstovi sa tagom: predrag čudić

Nije lako bilo piscima u socijalizmu. Država bi da im dodeli stanove, ali da bi do toga došlo neophodno je da pisci naprave rang-listu, da boduju svoja književna dela, ali i druge zasluge za književnost i narod. Tu se nameću teška pitanja: koliko bodova donosi zbirka pesama, a koliko dete; ako se daju poeni samo na knjige, da li se tako prednost daje skribomanima; šta treba više vrednovati - umetnički ugled ili socijalnu bedu; koliko bodova vredi nerođemo dete i šta ako budu blizanci... Da bi rešili sva nagomilana pitanja i napravili rang-listu, pisci su se okupili u svom Udruženju književnika, na poznatoj adresi: Francuska 7. O tim nemilim događajima koji umalo da prerastu u opštu tuču Predrag Čudić, Vojislav Donić i Ibrahim Hadžić napisali su dokumentarnu TV dramu u 31-oj sceni, koju objavljujemo u dva nastavka

Nije lako utvrditi šta je to veliko i značajno u nečijoj poeziji ili prozi, pipava je to rabota koja zahteva istančan književni ukus, široku kulturu, poseban dar za prepoznavanje književnih vrednosti, prefinjenost duše i intelekta, dubinu misli i još trista čuda od istog brašna. Međutim, za naše književne poslenike nema lakšeg posla, za njih je to luk i voda, čim je pisac na ideološki podobnoj liniji, u ovom slučaju nacionalističkoj, on je genije, klasik, uzor za mlade autore, književno čudo i integralni deo kanona

Poslednja tri susreta sa Danilom Kišom u julu mesecu ove godine bila su, kada se osvrnem, puna znakova koje nisam umeo prozreti i sad mi se vraćaju kao poruke na dlanu, kao griža savesti ili kao prokletstvo optimizma, tupavog ljudskog optimizma. U šetnji, negde preko puta Londona susreće mladog poznanika, novinara M.M. i dotakavši se njegove crne košulje, kao da ispituje kvalitet materijala, kaže onako, usput: Što svi nosite to crno? I... razgovor ide dalje jer Kiš i ne očekuje odgovor.

Kiš je voleo neobične, nepravilne rime, asonance, i uvek im je davao prednost nad onim poznatim i očekivanim klasičnim rimama, smatrajući velikom zabludom mišljenja tradicionalista da naš jezik ne podnosi asonance i sve vrste nepravilnih rimovanja. Govorio je da bi jedan veliki pesnik sva ta perfekcionistička naklapanja jednim pravim delom zauvek osporio. U tom smislu je i tražio, igrajući se jezikom.

Ako je roman u klasičnom smislu tog termina legitimni naslednik epa, onda je moderni roman, a čini mi se da je po svojoj strukturi Gogoljev roman medu prvima, pre svega poema, jer je poema po definiciji epsko-lirska tvorevina. Svojom odrednicom poema Gogolj kao da je naslutio moderni roman. Kada sam u jednom tekstu Josifa Brodskog našao da su, po njemu, Kišovi romani elegije, bio sam siguran da je to prava i najkraća poetička dijagnoza. Pesnici nesumnjivo najbolje osećaju koliko poezije ima u jednom proznom delu. Koliko bi je Brodski tek našao da je Kiša mogao čitati u originalu. Poezija je po svojoj definiciji, kako je tačno isticao Andrić, ono što je neprevodivo.

Preveo je nekoliko dečijih pesama francuskih pesnika i dok smo sedeli u Srpskoj kafani dao je profesoru P.M., svom školskom drugu, da ih pročita. Slušao je svoj prevod pokušavajući da uspostavi onu distancu o kojoj je uvek brinuo. Svako ptiče koje stasa stiče boju svoga glasa. Ponovio je stihove iz jednog od tih prevoda na kraju i videlo se da je bio zadovoljan svojim poslom. Ovo su samo delovi mozaika sećanja na Danila Kiša, celovita slika zahteva strpljivo traganje po sećanju i, ma kakva bila, ona je samo bleda sen jedne neponovljive ličnosti.

Jednom pogrebnici, uvek pogrebnici. Crni čaršav jata kao da digne vetar, poleti pa se spusti uz graktanje, snažno, horsko slavlje zemaljske izdašnosti. Ko kaže da metafizika ne može biti očigledna nastava u prirodi.

Promocija knjige Predraga Čudića "Malograđanski ep/Matr'jalisti" biće održana u Krokodilovom Centru za savremenu književnost (Karađorđeva 43) u Beogradu, u ponedeljak 28. januara, sa početkom u 19 časova. Pored autora, na promociji će govoriti pisci Tomislav Marković i Dragoljub Stanković, kao i urednik Partizanske knjige Vladimir Arsenić

Tvrd je orah bio Milan Milišić, nastrana neka vrana i u Beogradu i u svom Dubrovniku, istom onom o kome je ostavio najlepše redove u savremenoj poeziji, usuđujem se da kažem, jugoslovenskoj. Nastrana Vrana je pomalo i njegova biografija ispričana u ključu poezije za decu, u ključu satirične, ironične vizije savremenog sveta sa komunističkim predznakom, sveta u čijem je znaku Milišić proživeo svojih pedeset godina. To je knjiga malo o njemu malo o drugima, knjiga koja će biti veliko zadovoljstvo za onaj malobrojni ali probrani krug Milišićevih poklonika. Čovek najistinitije piše kad piše o sebi, stvar je umetničke prirode i njegovog dara u kom će žanrovskom ključu takvu pesmu ili priču ispričati.

Evo, recimo, ja govorim srpski i nikad neću isticati da je to najlepši, gramatički najsloženiji jezik na svetu na kojem možeš izraziti što ti duša hoće, ne bih ga za drugih deset promenio. Eto, gledam nekog idiota na TV, Nemac a mutav, Sprahfeler ko kuća, a kao hoće nešto na nemačkom da kaže, pravi se kako zna nemački, a to i jeste nemački kad nemi i mutavi govore. Čemu taj nacionalizam!?

Pre 32 godine Predrag Čudić je u “Književnim novinama” objavio “Našu pesmu”, koja je po mnogo čemu predvidela buduće krvave događaje. Pišući o međunacionalnom nadgornjavanju u broju žrtava, o takmičenju u patnjama, naslutio je i mogućnost novog rata, a nadležni organi su reagovali tako što su zaplenili tiraž novina. O tom slučaju Čudić u jednom intervjuu kaže: Pišući svoju varijantu poezije "Bunta i otpora", istinski potresen istorijskim lovom na mrtve duše, jedini odgovor "dežurnim patriotama" bio je odgovor njihovim jezikom, nedorečenošću koja ništa ne izriče, ali mnogo nagoveštava. To, taj uvod u rat, polovinom osamdesetih, još za Stambolićeve vladavine, dakle, počeo je sve glasnijom medijskom pripremom, bezočnim licitacijama žrtvama prošlog rata, otvaranjem starih jama i grobnica, kao nekakvim testiranjem javnog mnjenja Srbije koje su sprovodili Miloševićevci. Tako je počelo, završilo se stravičnim ratnim poljima i pokoljima. Međutim, svedoci smo danas da do konačnog obračuna nije došlo, a i kako bi. U slučaju koji ste pomenuli, tužilac uvek budan, ime mu beše Nenad Ukropina (dolazi iz nenada i uk(r)opava) pročitao je moju, Našu pesmu kao poziv na obračun te je tražio hitnu zabranu iste kako ne bi uznemiravala javnost. Dakle, onaj koji upozorava na pogubnu tendenciju državnih medija, taj, jedino taj koji je pročitaonjihove namere i na vreme ih pokušao prijaviti, i javno ofirao njihovu ostavštinu za budućnost, taj je kriv, jer taj sve Srbe proglašava za četnike, a sve Hrvate za ustaše, te samim tim, što je to obznanio, poziva na obračun dveju strana. Laka, ali providna zamena teza. Nadao sam se kao svaki Don Kihot iliti idiot poput kneza Miškina (F.M. Dostojevski) da će taj skandal, zabrana Književnih novina, bar u tim istim novinama, koje su okupljale ondašnji trust mozgova (Miodrag Perišić, Milorad Vučelić, Mihajlo Pantić & comp.), izazvati nekakvu reakciju, da će to biti dobar povod za okupljanje vitezova okruglog stola srpske liberalne društvene misli, ali avaj, ćutanje mrtvog mora. Uskoro potom su u toj zgradi u Francuskoj 7 počeli skupovi, sramni skupovi podrške Miloševićevoj politici, bila je to neka vrsta regrutnog centra rodoljublja i herojstva. Kao, neko je tu ugrožen, a neko je spreman da gine za nešto, neko je nedopustivo ravnodušan, neko je peta kolona i sve tako. Dakle, plebiscitarna podrška Ćosićevoj politici, čiji je eksponent bio Milošević, tekla je po planu. I evo, posle trideset godina opet se vraćamo na početak, posao patriotski nije završen. Kako će izgledati kraj ovog novog početka to niko ne zna, a sirota Naša pesma još čeka, čami negde nepročitana, zaboravljena u budžaku naše književne istorije, istorije beščašća"

Grmi korak strojevi, a mi stojimo. Foliramo marševanje, jer naš prostor je mali, čas posla mi smo na Drini, naš Lebensraum pređemo dok si popušio opušak, zato mi često maršujemo u mestu i skandiramo zakletve bogu i narodu. Juriš je nešto drugo. Juriš je ni trčanje ni hodanje, to je kad srljaš izbezumljeno vičući da bi uplašio smrt.

Svinja nije kokoš, ona ne može nositi jaja, svinji je predviđena samo jedna sudbina. Zato život dostojan svinje nije nikakvo lažno filozofsko pitanje, već samo jedno od pitanja koje čovek ne želi da postavi sebi. Čovek je tradicionalno svinjsku smrt učinio dostojnom svinjske smrti. Žrtva koju prinosi bogovima ne bi li svi skupa preživeli, i bogovi i ljudi, daća, ispraćaj svinje na drugi svet, kao tradicionalni, provereni i dostojanstveni ritual je sasvim u redu. Ali, da li isto možemo reći mirne savesti i za ona masovna uništavanja svinja u industrijama mesa.

Kada sam rekao “posebna vrsta prostitucije” tu sam mislio na ovu našu danas i ovde ordinarnu prodaju ljubavi. Zahvaljujući tome stanju društvene svesti ili bolje reći savesti, Sterija je doživeo preporod, Rodoljupci su remek delo naše savremene književnosti. Pogledajte rodoljubive pesnike pre i posle I rata, između dva rata, posle II rata, u godinama obnove i izgradnje i sada u novim istorijskim okolnosti. Uvek ista retorika, uvek isti patos, zanos i kič, to su stvarno bagatele za buvljak. “Ustajte, braćo, plinte u krvi... Bacajte sami u oganj decu ... Deset na jednog, jedan na deset zveri, O zar se i to može, Da, jer mi smo proleteri! Ako ima večnosti ime joj je Tito!” Lažna slika stvarnosti bljutava i nedostojna čoveka