Tekstovi sa tagom: pressing

Istorija ljudskog roda je neprekidno usavršavanje držanja ljudi u pokornosti i povremenih pobuna podanika koji bi da postanu slobodni građani. Sila oličena u vojsci i policiji usavršavala se kroz zakone i potpomagala religijom, indoktrinirajući verujuće da je za koračanje rajskim stazama nužno poštovati zapovest: „Dajte ćesarevo ćesaru, a Božije Bogu.“ Jednostavan recept za mirno prihvatanje ropske sudbine, pseudoslobodnom voljom

Pretnje, psovke pa i jecaji odjekivali su salom suda a predsedavajući je besomučno lupao drvenim čekićem kako bi smirio svetinu. I psovke i urlici i suze, negodovanje sveta, kukanje i zapomaganje ojađenih bilo je uzalud. Kako se to čini i danas, izgleda da su prevaranti imali moćne zaštitnike koji su ih čuvali od zatvorskih ćelija. Slučaj koji je uzdrmao Niš a naročito njegove štediše nikada nije dobio propisan zakonski epilog. Banka je otišla “pod led” a sa njom i novac naivnih ulagača

Svi istorijski izvori, uključujući i izjave preživelih logoraša, pokazuju da je povod za bekstvo iz logora bio taj što su nemački stražari nekoliko dana pre 12. februara pročitali imena 80 zatočenika iz sobe broj 12 koje je trebalo da streljaju. U to vreme, u sobi broj 12 bilo je 147 logoraša, a među njima bio je i mladi student prava Branko Bjegović, partizanski komesar Duško Tomović, kao i četnički vojvoda Vule Vukašinović sa svojim sinom Radetom

Da se u Niš počnu doseljavati, recimo, neki Belgijanci, zamisli neki par Belgijanaca, neki Grk... znaš neki odlaze neki dolaze, odlaze − da se to miješa. Znaš da nije ni meni, kao ni tebi, interesantnije da tu siđe neki iz kakvog obližnjeg sela nego da nam bane neki Indijac, recimo. Prići ćeš mu sa mnogo više interesa i tu će se neka potpuno življa razmena dogoditi…

Ako se Srbija i dalje bude ovako neravnomerno razvijala, onda ona neće biti uređeno društvo moderne države, već najobičnija majmunara. Onda će naši životi biti donkihotski melanholični i smešni, a pobuna uzaludna poput Samijeve. Ipak, jedno se mora priznati: Sami je bio naturalizovani Beograđanin, ali palančanin ni jednog trenutka. Ako bih mogao da se ičemu nadam, voleo bih da budem otvorenog duha, svetski čovek, na način na koji je on bio svetska šimpanza

Oni su bar znali šta ih je dovelo na brod i imali su jasnu računicu, s obzirom na lične mogućnosti i (ne)prilike u njihovim zemljama. Meni kao da nešto nije bilo jasno. Šta ja radim ovde? Zar ne bi trebalo da sam u Srbiji i da radim u školi kao profesor istorije, ili da bar kao novinar pišem tekstove i snimam emisije, a u slobodno vreme sedim sa drugarima po kafanama i bistrim dnevnu politiku?

Za nas koji smo bili mladi u vreme carske vladavine Branimira Štulića Džonija jugoslovenskim rokenrolom, „budućnost je groblje“, kako u šali reče glumac Zijah Sokolović. Tih davnih osamdesetih oduševljavao nas je u predstavi „Nije čovjek ko ne umre“, o šećerašima u bolnici koji grabe od života i filozofiraju, promišljajući svoje poslednje dane. Mi, bivša omladina iz osamdesetih godina davno prošlog veka, upravo smo takvi bolesnici: naš zabranjeni šećer je sećanje na „zlatno doba“, a jugonostalgija je naš antidepresiv