Tekstovi sa tagom: priča

Ne želeći da narušim doživljenu lepotu, nikada nisam zavirivala u knjige da saznam šta oni mladalački ili ovi klizeći snovi znače. Stižu odgovori. Sami

Jesen je zvonila na uzbunu. Padale su jabuke i kruške, tam-tam prezrelosti pozivao je živa bića na gozbu. Svi bi se odazvali, samo je čovječanstvo ostalo opravdano odsutno. Osim ako čovječanstvom nismo mogli nazvati jednog živahnog dječaka, vitkog i spretnog tijela, radoznale, bujne mašte

"Biber" je književno-aktivistička ekipa okupljena oko ideje da umetnost može inspirisati društvenu promenu. Zato je i pokrenula istoimeni konkurs za kratku, angažovanu priču na albanskom, bosanskom, crnogosrkom, hrvatskom, makedonskom i srpskom jeziku. Dosad su objavljene tri zbirke "Biber" priča, a neke od njih ćemo prenositi i na našem portalu

"Biber" je književno-aktivistička ekipa okupljena oko ideje da umetnost može inspirisati društvenu promenu. Zato je i pokrenula istoimeni konkurs za kratku, angažovanu priču na albanskom, bosanskom, crnogosrkom, hrvatskom, makedonskom i srpskom jeziku. Dosad su objavljene tri zbirke "Biber" priča, a neke od njih ćemo prenositi i na našem portalu

Jedan veoma iskusan Amerikanac, moj poznanik iz Londona, uveravao me je da mlado i zdravo dobro uhranjeno dete u dobi od godine dana predstavlja izvanredno ukusnu i odličnu hranu, bilo da je kuvano, prženo, pečeno ili bareno; a ja nimalo ne sumnjam da će isto tako dobro podneti i u umokcu ili u paprikašu

"Biber" je književno-aktivistička ekipa okupljena oko ideje da umetnost može inspirisati društvenu promenu. Zato je i pokrenula istoimeni konkurs za kratku, angažovanu priču na albanskom, bosanskom, crnogosrkom, hrvatskom, makedonskom i srpskom jeziku. Dosad su objavljene tri zbirke "Biber" priča, a neke od njih ćemo prenositi i na našem portalu

Vaznesenje bi bilo moguće smatrati za otmicu ako je bilo nasilno; ali mislim da se to obično dešava uz saglasnost dotične osobe. Možda taj čovek ume i da leti. Zar nikad niste sanjali da letite? Čovek se samo malo otisne nogom, i već je u vazduhu... Neki lete kao balon, ali ja, kad letim u snu, moram s vremena na vreme da se odbijem nogom od zemlje; mislim da je to zbog ovog teškog odela i sablje. Možda je taj čovek zaspao i u snu počeo da leti. A to nije zabranjeno, gospodine. U ulici u kojoj je veliki saobraćaj morao bi, naravno, policajac da ga opomene. Ili, čekajte, možda je to bila levitacija: znate, spiritisti veruju u levitaciju, a spiritizam isto tako nije zabranjen. Pričao mi je neki gospodin Baudiš da je svojim rođenim očima video kako medijum lebdi u vazduhu. Ko bi znao šta je od svega istina

Vraćao sam se kući uvečer, tako oko deset sati, sutradan po vašem dolasku. Vi i vaši vojnici uzeli ste mi sijena za preko pedeset talira, jednu kravu i dvije ovce. Pomislio sam u sebi: »Kad god mi uzmu dvadeset talira, ja ću im ih naplatiti.« A imao sam i još štošta na srcu, što ću vam reći kasnije. Vidim ti ja tako jednog vašeg konjanika kako sjedi na mome jarku, tamo iza ambara, pa puši lulu. Odem te skinem kosu, pa mu se tako polako prikradem iza leđa da me nije ni čuo. I odsjekoh mu glavu jednim zamahom, jednim jedinim, kao klas žita. Nije stigao ni da kaže: »Uh!« Možete ga naći na dnu bare, u vreći za ugalj, s međašem o vratu

Godine 1904., na Dalekom istoku zaratili se Rusi i Japanci. Vodidu se velike, krvave bitke koje svit do tad nije vidija, a moj Split se omar podili: jedni su za Ruse, drugi za Japance, a kako su Rusi raskoljnici a Japanci budisti to jedan dil građani stoji neutralan. Prid općinsku palacinu na Pjacu drži se proruski zbor, piva se 'Božje, carja brani' i skupjaju se pinezi za pomoć Rusima. I dok ovi pivadu 'Bože, carja brani', projapanci viču: 'Doli bili car! Živija Mikado!' I skupjaju smista pedeset krun i šajedu pozdravne telegrame Mikadu u Tokijo. Po trafikan prodajedu se karte đeografike Dalekog istoka, traži se di je to Mandžurija, di je Portartur, Dalnji. Po spliskin kaletan čuje se harašo, ničevo i - banzai!

U blistavom podnevnom suncu vidio sam čovjeka, oca zatečenog nasred ulice s djecom (od tri do pet godina starosti) koje je vodio za ruke. Nekoliko vojnika, takođe sklonjenih iza kontejnera, vikalo mu je i mahalo da požuri, a on kao da je bio paralizovan od straha ili, prije će biti, nevjerovanja, prelazio je ulicu, baš kao da šeće Vilsonovim šetalištem. Naravno da je to bio proizvod moje mašte, ali kao da sam jasno, u opštoj kakofoniji pucnjave i vike, razaznao, jasno razaznao samo dva hica i vidio kako su dječija tijela u očevim rukama omlitavjela, a on je i dalje stajao nasred ulice, pokušavao da ih digne na noge u kojima više nije bilo života...

"Biber" je književno-aktivistička ekipa okupljena oko ideje da umetnost može inspirisati društvenu promenu. Zato je i pokrenula istoimeni konkurs za kratku, angažovanu priču na albanskom, bosanskom, crnogosrkom, hrvatskom, makedonskom i srpskom jeziku. Dosad su objavljene tri zbirke "Biber" priča, a neke od njih ćemo prenositi i na našem portalu

Letos je Martica otišla u Františkove Laznje — znaš, neke ženske stvari i tako — ukratko, izgledala je rđavo. Naredio sam, razume se, da je prate — plaćao sam nekog odvratnog tipa, koji se, uostalom, samo vucarao po krčmama... Čudo jedno kako je ceo život pokvaren kad samo jedna jedina stvar kod čoveka nije u redu; nekako si sav nečist kad samo na jednom mestu imaš mrlju. Martica mi je pisala... tako nekako nesigurno i zaplašeno kao da ne zna o čemu da piše, a ja sam, razume se, čeprkao po tim pismima i tražio između redova...

Dlanovi klizaju i cede se, a kapi znoja, kao mali vodopadi, slivaju mi se niz kapke. Noć je puna neona, nedostaju samo bleh muzika i raketni sistemi za obaranje zvezda padalica. Prgava slanoća znoja već me uveliko nagriza... Svet rotira u sremskoj ravnici

Znam da ima ljudi koji sumnjaju u vjerodostojnost svjedočenja iz ratnog pakla Bosne i Sarajeva, ali ja s njima nemam šta da pričam, samo ih stavljam pred ispit savjesti: ako su povjerovali prvoj priči, zašto ne i drugoj?

Pored toliko slugu, sluškinja i ostalih sirotih žena neke iz rodbine hadžijine neke iz komšiluka koje su se tu, kod hadžije hranile poslužujući po kući njega kao da su najviše pazili i gledali. Čak i sam hadžija koji je retko i sa ženom i decom govorio a kamo li sa ostalima, pazio ga i ponekad se s njim razgovarao