Tekstovi sa tagom: priča

Postigli smo dogovor oko akcionog plana koji nam možda neće doneti pobedu, ali nam sigurno neće dozvoliti da budemo poraženi, plana zasnovanog na neodustajanju od aktivnog otpora smrti Rahele Ferari. Našeg priznanja njene smrti nikada neće i ne sme biti. Svestan sam veličine reči „nikada“, ali verujem da mogu da govorim i u ime budućih generacija našeg naroda kada je u pitanju odnos prema ovom pitanju. Nastavićemo da intenzivno lobiramo na globalnom nivou kod međunarodno priznatih profesora, filozofa, književnika, umetnika, naučnika, metafizičara, verskih poglavara da uvaže naše mišljenje o privremenosti trenutne situacije i da se o tome javno izjasne u relevantnim časopisima, ozbiljnim medijima, nastavnim učilima

Najpre sam pustio Stonse. Ploču sam kupio želeći da vratim onaj trenutak kada sam po prvi put čuo Emotional Rescue (to je bilo sa ploče), i kada nisam shvatio o kakvoj je dobroj stvari reč. U međuvremenu jesam, ali je nikada više nisam čuo sa ploče. Moglo bi se reći da je ovo bio moj način da se iskupim Rolingstonsima, ali zapravo sam samo jednostavno hteo da ponovo čujem Emotional Rescue, ali sa ploče

Nikada nisam upoznao nesretnijeg čovjeka od Muhameda K. U životu je imao dovoljno patnji za dvogodišnji scenario meksičke serije - bilo je u njemu umiranja od tuge, samoubistava, robije, progona, izolacija, života u ruševinama i šahtovima, velikih knjiga, priznanja, nagrada, novih padova...

Kada se Stole dočepa dobre priče onda je lako ne pušta da ode. Priča polako, sa uživanjem, pažljivo žvaće svaku riječ kao da joj procjenjuje aromu. Pravi česte pauze, tokom kojih slušaoce gleda u oči, traži u njima odgovarajuću reakciju, pa  nastavlja. Reakcije rijetko izostaju jer Stole ima stroge kriterije za dobru priču

Nije mogao više zaspati. Mislio je probuditi Ženu, a ipak, nije mu se dalo slušati njen glas. Da joj kaže, poludjela bi. Umrla od straha. – Tko nam se to mota oko zemlje – pitala bi, onim svojim histeričnim tonom. – Ovih dana ima sumnjivih ljudi, svakakvih ljudi. Ili bi se zabrinula (što je još gore) – što ako je to stvarno dijete, ne možemo ga ostaviti tamo. Ispod cerade, po ovakvom vremenu. Misliš da mene nije strah, mislio bi on tada – a rekao bi – šta te briga, glupačo, šta stalno paničariš. Misliš da meni nije žao djeteta, mislio bi, a rekao bi – samo ćemo se uvaliti u sranje. To bi rekao

„Hаjde Nаdo, pusti to, idemo kući!“ reče Nаdinа koleginicа, dok je ovа zаmišljeno ribаlа klupu nа kojoj je bilo ispisаno “Tetkice smrde!”. Nаdа se uplаši, očigledno uprаvo trgnutа iz dubokog rаzmišljаnjа. Toplo se osmehnu koleginici, otkrivаjući zube, od kojih su neki odаvno ispаli. I tаko one krenuše. Koleginicа nа jednu, Nаdа nа drugu strаnu

U neko zlo vrijeme, počeo je rat. Grad podalje od njihove periferije, pod opsadom. Sin im Emin negdje na liniji među braniteljima. Naselje u kojem su živjeli bilo je i jedino mjesto na putu kojeg se još moglo domoći iz grada vrletima i kroz šume, i prema gradu. Studentarija iz mlađe i starije generacije, koja im je, kad više nije bilo druge pomoći, prolazeći nezamislive ispite, svraćala kao u utočište, oprati se, presvući, nahraniti ili prenoćiti, pamti te sate okrepljujućeg predaha kao što se pamti kako nam je majka u djetinjstvu kad padne visoka temperatura ugađala svime što bi poželjeli jesti, brižnim usnama ili rukom uz čelo stalno provjeravajući da li je ono vruće

Imala sam četrnaest i ubrzo su počeli satovi geografije moje domovine. Lako je bilo naučiti: gledaš u televizijski ekran na kojem se velikim, žutim slovima ispisuju imena gradova i mjesta, ispod egide Zračna opasnost ili - opasnije - Opća opasnost

Hana je bila u stanju kontrolisati sile koje zakoni fizike nisu bili u stanju objasniti i ta je tajna ostala zalog našeg zajedničkog savezništva. Njoj je to bio način da pobjegne od stvarnosti i oslobodi se stege misli koji su morili njeno raspoloženje, a za mene i moju sestru prilika da prisustvujemo nečemu neuobičajenom i neponovljivom

Noći su bile nepodnošljive i što se više trudio dočekati san umoran i ispražnjen od bilo kakve misli ili sjećanja to su snoviđenaja bila živopisnija, burnija i lucidnija. Ti su mu košmari vratili pred oči slike za koje je vjerovao da ih je zauvijek zatomio negdje u podsvijesti zaboravljenog, a jutra u kojima se budio nakon tih divljih putovanja po svojoj prošlosti bila su užasna

“Lido” nikada nije bio mesto na kome se skupljao krem piroćanske omladine. Od njega su zazirali vaspitani momci i fine devojke, jer dešavalo se da se prijatne letnje noći pretvore u brutalnu tuču. Retko su navraćali oni rođeni u centru, jer njima je to bila daleka periferija. Pojavljivali bi se tek ponekad, kada je dosada u gradu uzimala danak, pa su osećali potrebu da ubrizgaju malo nesvakidašnjeg uzbuđenja

Neko bi možda pomislio da se iza tetkinog imena krije neka vrlo zanimljiva priča, ali nije tako. Baka je jednostavno mislila da to može da bude sasvim normalno žensko ime. Hana. Lana. Ana. Stana. Satana. Njoj je to bilo sasvim logično. Pored toga, to ime ima neku snagu, neku prodornost, kao „satara“, s tim da je to omekšano ovim posljednjim slogom, koji sadrži „n“ umjesto „r“ – kao nešto što vas udari svom snagom, a onda umjesto da vas dokrajči, nježno vas uljuljka i objasni vam da je sve u redu

Jedno vreme sam imala običaj da vikendima svraćam kod mojih i kod bake, čime nedjelja dobije neki svečan, da ne kažem sanitarni oreol. Odem sa kornetima za jaja, praznim šerpicama, presavijenim kesama, prljavim vešom, i sve me neka blagost obuzme, kao da sam krenula na vašar ili u Grad!

Liz je imala najlepše ljubičaste oči, a moja majka najlepše crne oči. Za Liz bi se reklo da je crnka, za moju majku da je smeđa, i upravo su joj ta svetla put i divna kosa pomogli da za vreme rata izlazi na ulicu bez žute trake. Iako je bila tek devojčica, morala je nekako da se provuče i da ode do pijace po hleb i namirnice, jer su njena majka, tri brata i sestra bili izrazito lepi, i izrazito crni - nisu mogli da promaknu bez žute trake. A kad je jednom na pijaci nastala pucnjava, umesto da pobegne, našla je veliki paket konzervi i mesa koji je ispao nekom Nemcu, i onako mala uspela da ga dovuče kući

U tom svetu bez erkondišna, sa skučenim radnim prostorom gdje je temperatura uvek preko sto Fahrenhajta, svetu užarenih ploča i frižidera koji se uvek kvare a majstori nikad ne govore engleski, svetu gdje je pipkanje za dupe uobičajena stvar i među muškarcima, svetu oštrih predmeta među besnim ljudima, svetu gdje kuvari sami sebi zašivaju posekotine jer nemaju zdravstveno osiguranje, svetu pakosti, ljubomore i krađa, u svetu gdje nema dva čoveka koja govore istim jezikom a opet se nekako razumeju, u tom je svetu znoja i krvi i suza i slobodna subota jednom u tri meseca velika stvar. A onda, kad to dođe, i ne znaš kako da provedeš tu prokletu subotu