Tekstovi sa tagom: priča

Nije da nemam još starih krajeva. Često sam se selila, prodjem i tim ulicama, u jednoj sam bila duže nego u starom kraju, srećem bivši komšiluk, no kao da nikada nisam u tim ulicama živela. Samo stanovala. Sada sam sasvim običan prolaznik ili posmatrač. Istina, opažam sve što se promenilo, ali me to ne dotiče, ne pokrene nijedan damar

Da će biti neprilika osećalo se kao za kockarskim stolom u nekom salunu u Tumbstonu. Razmišljajući šta bi tu moglo da se uradi, danima smo razvijali filmove. Miškov pubertetski ponos je bio povređen, baš je bio zatreskan u tu Bobu, što je, uz njegovu epsku bandoglavost, značilo da moramo naći način da uzvratimo. Uz pomoć klinca iz „konzerve“ koji se često „lepio“ za nas, i koji je spadao u treći ešelon, rešili smo da izvedemo atentat na Raku Mesalu, eminentnog baju sa bajinobaštanskog asfalta. Tih dana beše iznenada zahladnelo, ali nam to nije otupelo oštricu, niti nas odvraćalo od namere. Samo smo vrebali priliku za udar

Još uvek ne znam da li je raskošna smokva ispred mojih prozora žbun ili drvo. Ali! Sa nižih grana sve zrele smokve smo obrstili. Sa ovih viših, a nisam "meter i žilet", plodove moram brati stojeći na lotrama. Onim dvokrakim, molerskim. Stojeći na petoj prečki, a sve češće i na platformi, sa žaračem u ruci, sa onom savršenom kukom, lovim grane i savijam ih, da bih ubrala plod. Siniša, kao i svi mladi, a može im se, stalno je u trku, nema vremena da bere, ali još kako ima vremena da jede

Po dvorištu nešto manje, a na prozorima više, okupljala se publika. Svi akteri predstave su odrađivali poslednje pripreme. Umetnici svog posla su pripremali instrumente, na sve strane je neko nešto brisao, odmeravao, dopravljao, štimovao... Šiljili su se brci, udešavali bakenbardi , popravljale kravate. Žene su treptale pred ogledalima zatvarajući pudrijere. U grimizu zimzelenog drveća pevali su drozdovi i carići, atmosfera je bila zavodljiva, u vazduhu se osećala laka napetost i nešto kao čežnja

"Biber" je književno-aktivistička ekipa okupljena oko ideje da umetnost može inspirisati društvenu promenu. Zato je i pokrenula istoimeni konkurs za kratku, angažovanu priču na albanskom, bosanskom, crnogosrkom, hrvatskom, makedonskom i srpskom jeziku. Dosad su objavljene tri zbirke "Biber" priča, a neke od njih ćemo prenositi i na našem portalu

"Biber" je književno-aktivistička ekipa okupljena oko ideje da umetnost može inspirisati društvenu promenu. Zato je i pokrenula istoimeni konkurs za kratku, angažovanu priču na albanskom, bosanskom, crnogosrkom, hrvatskom, makedonskom i srpskom jeziku. Dosad su objavljene tri zbirke "Biber" priča, a neke od njih ćemo prenositi i na našem portalu

Majka mi je govorila da ću gorjeti u paklu, ali toliko je vruće da mi se čini kako sam već završio tamo. Nema milosti za mamurne. Sunce tuče po bijelim granitnim pločama, Korzo bliješti ravno u oči. Ako već moram oslijepjeti, radije bih u Istri. Do tornja sam došao bez daha. Sjedam na pod, u hlad, i znojna leđa naslanjam na mrzli zid

Transformacija se posebno brzo odvijala na selu. Širile su se zjenice skromnih i neiskusnih seljaka pred nadolazećim gomilama svega i svačega što se nudilo brzo i relativno jeftino. Usto, krađa je postala ovjereni način stjecanja dobara: zagledani u svoje pretpostavljene koji su cijeli pothvat doveli na jednu višu razinu, obični radnici mogli su u svome okruženju krasti upravo dovoljno za postojeće potrebe svojih ograničenih života

Znam šta su hleb i kruh, luk i kapula, šargarepa i mrkva, spanać, špinat i špenat, paradajz i pomidor, šta kupus i zelje, šta je krompir, krumpir, kumpir, kompijer, a bogme znam i šta je krtola i papate, šta su žganjci, kačamak i palenta, šta pasulj i grah, pirinač i riža, knedle i gomboci, petao i kokot, zec i kunić, šerpa i laboška, šta su tiganj i tava, zdela i činija, znam šta je šefla, kutlača i sipaća kašika, šta su žlica i kašika, viljuška i vilica, šta su kajsije i marelice, nar, mogranj i šipak, lubenica i bostan…

Oni koji imaju pse znaju o čemu govorim. Sva ona svakodnevna briga: izvođenje, čišćenje, hranjenje, istrčavanje… se vrati bezuslovnom ljubavlju. Pas, za razliku od čovjeka, čitav svoj kratki vijek ostane odan i vjeran prijatelj

Kad su mi rekli da više nemam upalu pluća i da mogu da idem, Saša je bio pomalo tužan jer je ostajao sam u sobi. Ja sam bio ravnodušan, kao lice koga sa poslednje stanice vraćaju natrag. Međutim, ko sve to prođe, više se nikad ne može vratiti tamo odakle je pošao. Dok smo čekali sanitet, bilo je kasno popodne i napolju je bilo prohladno. Pošto smo se propisno posmrzavali, sanitet je stigao, mi smo se ukrcali unutra k’o u stari vagon u kom je začudo bilo toplo

Naglo, godine se više ne množe već kao da skaču na kub, sve više je slika u boji: porodičnih, pojedinačnih, sa posla, generacijskih i drugih jubileja, skupova, proslava... Množe se i foto-albumi... I shvataš da ćeš imati više fotografija iz starosti nego iz mladosti

Dani su bili skoro isti, sve je nekako izgledalo pomešano. Kretanje, kao jedno od obeležja mog identiteta, mi je bilo onemogućeno usled preterane apstinencije od jela i pića i redukovanog dotoka vazduha. Stameni bolničari bi onda dobro zapeli da iz prizemlja na prvi sprat dovuku boce sa kiseonikom, kako bi mi omogućili kontinuitet disanja. Što je bilo vrlo važno, jer bi bez kontinuiteta imao izvesnih problema sa održavanjem na krevetu koji se kliza. Pokušaj sa cevčicama koje se stavljaju u nos nije uspeo, pa su onda kiseonik, preko maske, puštali u moja pluća. Bio sam skoro ravnodušan, mada ipak nije bilo loše disati, makar ništa ne jeo i tek ponekad s nekim nešto prozborio

I nema čovjeka koji neće pristati na tu malu, ali sudbonosnu korekciju vlastitoga ega, vlastitoga libida, vlastite svijesti. Jer prisjetimo se samo one lagane opijenosti i sreće iza treće čaše vina, ili okusa jutarnje kave, ili opuštajućeg osjećaja nakon stimulirajućeg, iscjeljujućeg seksa – sada će svi ti sjajni osjećaji biti oživotvoreni, ostvareni kroz mali korektivni program, u jednom nevidljivom, neinvazivnom zahvatu, nakon kojega ćemo zauvijek ostati sretni, opušteni, nikada više melankolični, nikada depresivni, anksiozni ili, ne daj bože, suicidni

Iz noći u noć, iz dana u dan, krevet me je sve više uvlačio u svoju sintetičku nutrinu, uz nesnosnu vrelinu, rastačući me kao humanizovani mikrotalasni kazan. U krevetu sam najčešće bio sklupčan, hranu sam smatrao suvišnom, a telefonske razgovore nepotrebnim. Podlaktice su mi bile bordoplave, jer su mi kažu teško pronalazili vene. Kroz prozor se videlo besmisleno, crno granje i delići neba iza ćebaste pokrivke razastrte nad užičkom dolinom. Iz mog kreveta se video i hodnik po kome je gore-dole promicao čovek u jarkonarandžastoj pidžami