Tekstovi sa tagom: proza

Fotke kao takve

U krevetu sa koronom (3)

Smrt je pedantno vodila svoju evidenciju

Kad su mi rekli da više nemam upalu pluća i da mogu da idem, Saša je bio pomalo tužan jer je ostajao sam u sobi. Ja sam bio ravnodušan, kao lice koga sa poslednje stanice vraćaju natrag. Međutim, ko sve to prođe, više se nikad ne može vratiti tamo odakle je pošao. Dok smo čekali sanitet, bilo je kasno popodne i napolju je bilo prohladno. Pošto smo se propisno posmrzavali, sanitet je stigao, mi smo se ukrcali unutra k’o u stari vagon u kom je začudo bilo toplo
Bohumil Hrabal

Intervju sa Džez-klubom

Ništa nije tako okrutno kao umetnost koja rado proždire sopstvenu decu

Ko ima hrabrosti da kaže ljudima ono što im niko u oči još nije rekao neka to napiše prvo sam sebi, neka to pokazuje svojim poznanicima, pa makar i jedina njegova mogućnost za objavljivanje bila fioka. Ništa nije tako okrutno kao što je umetnost koja rado proždire sopstvenu decu. U umetnosti još niko nije pitao u kakvim je ko uslovima stvarao, šta je sve morao da odbaci od sebe. Mislim da kada neko piše za fioku deset, dvadeset godina, da na kraju mora pronaći svoje čitaoce, a isto tako i izdavača
Fotke predeli

U krevetu sa koronom (2)

Da je car Lazar u Kosovskoj bici imao bar jedan mitraljez

Dani su bili skoro isti, sve je nekako izgledalo pomešano. Kretanje, kao jedno od obeležja mog identiteta, mi je bilo onemogućeno usled preterane apstinencije od jela i pića i redukovanog dotoka vazduha. Stameni bolničari bi onda dobro zapeli da iz prizemlja na prvi sprat dovuku boce sa kiseonikom, kako bi mi omogućili kontinuitet disanja. Što je bilo vrlo važno, jer bi bez kontinuiteta imao izvesnih problema sa održavanjem na krevetu koji se kliza. Pokušaj sa cevčicama koje se stavljaju u nos nije uspeo, pa su onda kiseonik, preko maske, puštali u moja pluća. Bio sam skoro ravnodušan, mada ipak nije bilo loše disati, makar ništa ne jeo i tek ponekad s nekim nešto prozborio
Lekar bolnica

U krevetu sa koronom (1)

Poslednja stanica Covid-19

Iz noći u noć, iz dana u dan, krevet me je sve više uvlačio u svoju sintetičku nutrinu, uz nesnosnu vrelinu, rastačući me kao humanizovani mikrotalasni kazan. U krevetu sam najčešće bio sklupčan, hranu sam smatrao suvišnom, a telefonske razgovore nepotrebnim. Podlaktice su mi bile bordoplave, jer su mi kažu teško pronalazili vene. Kroz prozor se videlo besmisleno, crno granje i delići neba iza ćebaste pokrivke razastrte nad užičkom dolinom. Iz mog kreveta se video i hodnik po kome je gore-dole promicao čovek u jarkonarandžastoj pidžami
Prust 01 S

Nađeno vreme

Umetnost je ono najstvarnije što postoji, najstroža škola života, istinski Strašni sud

Samo je utisak kriterij istinitosti, ma koliko se slabašna činila njegova građa, ma koliko neuhvatljiv njegov trag, i zbog toga jedini on zaslužuje da ga um uočava, jer je utisak jedini kadar, ako um iz njega ume da izvuče istinu, da ga dovede do jednog većeg savršenstva i da mu pruži čistu radost. Utisak je za pisca ono što je ogled za naučnika, s tom razlikom što kod naučnika rad intelekta prethodi, a kod pisca dolazi potom. Ono što nismo imali da raščitavamo, da rasvetlimo svojim ličnim naporom, ono što je bilo jasno i pre nas, to nije naše. Od nas potiče samo ono što izvlačimo iz mraka koji je u nama, a što drugi ne opažaju
Ekspresionizam

Povratak iz rata

Sve će to narod pozlatiti

Narod poče redom spuštati u kapu. Među putnicima beše i braće Rusa, sa onom, kako oni vele, „širokom naturom”. Oni nemilice davaše. Vojnik se zahvaljivaše neprestano sa: „hvala, braćo!”, „hvala, braćo!”, ali mu glas postajaše sve više i više zagušljiv. Te dve reči počeše dobijati odsudan ritam, kao u slepaca na vašaru, i on kao da sad prvi put oseti sa svom snagom nepokolebljivog uverenja da je bogalj i prosjak. I najzad prosuše se tihe, krupne suze, kao majska kiša
Done37

Usrdno želim da naši sinovi nikada više ne vide rata

Luda

Snijeg je sad padao i danju i noću, pokrivajući ravnice i šume pokrovom od sleđene pjene. Vukovi su dolazili do samih naših vrata i urlikali. Pomisao na tu nestalu ženu nije mi davala mira, te se u nekoliko navrata obratih pruskim vlastima da se raspitam o njoj. Zamalo me ne strijeljaše
Čvorak

Za pametnu djecu: Miljenko Jergović o knjizi Ante Tomića „Đuro hodalica“

Kad si ptica, pa još čvorak, nemaš pravo na strah od visine

Ponešto sam mu sugerirao, a ponešto i rekao, ali Ante Tomić je proveo svoje. Ideja, koju je iznio odmah na početku, bila je ova: čvorak Đuro, ptičica koja se plaši visine. I što dalje? Ne treba dalje, to je zapravo sasvim dovoljno. I za dobro, i za loše, i za previsoko, i za prenisko. On nas je ovom knjigom podsjetio kako je to kad ozbiljni pisci iz uvjerenja pišu za djecu
Prvi svetski rat

Čovek priča posle rata

U gostima

Ja ovo kažem — a to je bio intiman, drugarski razgovor i ja sam mislio da to mogu reći — ja ovo kažem: pre ratova imao sam veliki broj prijatelja, drugo va, srodnika i sećam ih se. Najveći broj izginuo je ili pomro. Pred mojim očima prolaze jedan po jedan... Zaglédam svakoga. Svaki posebice imao je pre rata svoj cilj. Svaki od njih zagrevao se svojim ličnim planom. Jedan se strasno odao slikarstvu, drugi poljoprivredi, treći matematici, četvrti književnosti, peti trgovini itd. Ne sećam se nijednog, ali nijednog se ne sećam među njima, u čijem je planu bilo da pogine. U toku ratova sretali smo se, to sam znaš. Šta su nam oni govorili? „Samo da se ovo svrši.“ Oni, dakle, nisu hteli dati ratu svoje živote. A šta se o njima govori? Šta svaki dan čitamo? Šta pišu patriotski pesnici što iz daleka druge tutkaju u smrt? Pišu: da su oni hteli umreti, da onima ništa slađe nije bilo nego umreti. Je li da je to laž? Je l' da se svakome živi? Ja sam sretao ljude kojima je u ovom paklu rata iščezao i poslednji razlog da žive: on im je progutao i porodicu i ognjište i sve što su imali, a njih učinio nesposobnim za rad i običan život. Znaš li šta kažu ovi jadni ljudi? „Mi još jedino živimo iz radoznalosti za sudbinu ovog nesrećnog naraštaja. To je nova haljina egoizma, istina, ali glavno je oni hoće da žive. Eto onu laž ja sam napao. Jer slatka smrt i nije ništa drugo do pesnička laž ili laž sa kojom operišu oni čiji je račun rat
Faffa 02 S

Iz života češkog društva

Čudnovat slučaj sa duhom

Ivona me je svojevremeno pozvala da tajno prisustvujem tzv. seansi iliti prizivanju duha u stanu njenog oca. Poziv sam rado prihvatio, ne zbog seanse, već zbog toga što mi je društvo lepe sestre od strica prijatno i svaki put se trudim da je sa hrišćanske vere obratim na veru naučnu, materijalističku. Moj trud, na žalost, do sada ne donosi plodove, jer sam pored nje retko kada sposoban da zadržim pažnju na materijalističkoj teoriji; razni objekti na površini moje sestre od strica ometaju moje vaspitne napore
Faffa 02 S

Buđenje iz kome

Raj nije neophodan

Dvadeset dana ti je on tako leškario u komi, a kad se dvadesetprvog dana probudio, vrlo oprezno je odškrinuo prvo levo, pa onda oklevajući i desno oko, bar je tako svedočio neki reanimirani čiča sa susednog kreveta. Svi su se sjatili oko njega, ali je on samo kolutao očima, povremeno žmigajući desnim okom
Lekar bolnica

Prekinuta istorija kancera (3)

Dopingovanje riječima

Feljton je ostao na kraju nezavršen, nisam uspio razraditi tu istoriju kancera, previše me ponijelai čudna analogija, potpuno sam proklizao u fikciju; poželio sam ispričati priču, prijetila mi je dijagnoza sa šifrom F. Možda je bilo došlo vrijeme da se javim svom doktoru. Bio je upravu, shvatio sam, da se ne može držati sve pod kontrolom, ja se nisam mirio riječima, a on je preporučivao medikamente; ne zna se ustvari ko se više dopingovao. Pokušao sam objasniti, da to što se jedan unikatni rat pripiše bilo kojem čovjeku, svakom, koji stoji bilo gdje na zemaljskoj kugli, čak i onome koji nema ništa s njim, za kojeg svi znamo da još uvijek ovdje prisustvuje, sigurno ostavlja više mogućnosti, što je i namjera dobre terapije, da taj čovjek možebitno preživi; Lurija se nije slagao
Lekar bolnica

Prekinuta istorija kancera (2)

Čovjek razapet na tri kruga

Vrijeme se opet otvorilo, nije bilo kraja, kao da će se ti baloni pred njom otvarati beskrajno, Hiba Alami nakon nove krize krenu obići još jedan krug tim serpentinama koje se silaze nadole. Te godine se neočekivano zainteresovala za borbu Kurda i već 2014. se našla u napuštenom selu blizu Mosula, u kojem se kurdske snage bore protiv ISIL-a. U tom njenom novom interesmanu jedna vrlo čitan kolumnista prepoznao je skrivene simpatije samog parlamentarca McTominaya prema Kurdima, koji ostaje u Rimu, dok taj Antonije svojoj Kleopatri prepušta Siriju, Fenikiju, dobar dio Judeje, Kipar i veliki dio Kilikije, zaveden čarolijom ljubavi, pisao je taj kolumnista duhovito parafrazirajući Plutarha. Kao nepokoran konj koji predstavlja dobar dio Antonijeve duše, samo se ritnuo i odbacio od sebe još jednom sve korisno i spasonosno za svoju karijeru
Bolnic 09 S

Prekinuta istorija kancera (1)

Tri smrti Hibe Alami

Dok se u zapisima drevnih doktora tumori neko vrijeme više ne pojavljuju, paleopatolozi, rujući po grobovima starim po nekoliko milenija, u zamotanim mumijama redovno pronalaze to dugovječno otvrdnuto i kalcificirano tkivo po kostima, što se pod prstima osjećaju kao memento mori. U drugim slučajevima nalazili su iskrzane znakove koje tumori ostavljaju po tijelu, u lobanjama ulubljenim iznutra ili zasječenim ramenim kostima, a svi su proizašli iz metastatskog raka kože ili dojke. U osvit Prvog svjetskog rata tim arheologa duboko u aleksandrijskim katakombama, poslije dva milenija, našli su egipatsku mumiju s invazijom kancera na zdjeličnu kost
Detj 04 S

Jedan skroman predlog

Tovljenici u kolevci

Jedan veoma iskusan Amerikanac, moj poznanik iz Londona, uveravao me je da mlado i zdravo dobro uhranjeno dete u dobi od godine dana predstavlja izvanredno ukusnu i odličnu hranu, bilo da je kuvano, prženo, pečeno ili bareno; a ja nimalo ne sumnjam da će isto tako dobro podneti i u umokcu ili u paprikašu