Tekstovi sa tagom: proza

Deca ratnika i naoružanog naroda

Anđeli garavog lica

Da će biti neprilika osećalo se kao za kockarskim stolom u nekom salunu u Tumbstonu. Razmišljajući šta bi tu moglo da se uradi, danima smo razvijali filmove. Miškov pubertetski ponos je bio povređen, baš je bio zatreskan u tu Bobu, što je, uz njegovu epsku bandoglavost, značilo da moramo naći način da uzvratimo. Uz pomoć klinca iz „konzerve“ koji se često „lepio“ za nas, i koji je spadao u treći ešelon, rešili smo da izvedemo atentat na Raku Mesalu, eminentnog baju sa bajinobaštanskog asfalta. Tih dana beše iznenada zahladnelo, ali nam to nije otupelo oštricu, niti nas odvraćalo od namere. Samo smo vrebali priliku za udar
Jasmin Agić

Zapis uz knjigu priča „Čudo u ulici Omera Maslića“

O historiji Bosne, mitovima i fantastičnoj književnosti

Izdavačka kuća Buybook iz Sarajeva nedavno je objavila novu knjigu priča Jasmina Agića „Čudo u ulici Omera Maslića“. Jasmin Agić rođen je 1982. godine u Zenici. Diplomirao je i magistrirao na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Autor je četiri knjige priča: „Gospođica Biljana Tepalj i druge priče“, „Bahka“, „Peto godišnje doba“, „Povučen život“ drame „Terezinski sužanj“, i dvije knjige eseja „Historija odbačenih“ i Književna teorija i praksa interpretacije“. Radi kao novinar na portalu Al Jazeera Balkans. Iz knjige Jasmina Agića prenosimo autopoetički zapis
Bukka 01 S

Knjige na kiši

Zločin protiv čovečnosti

Ustrčao sam gore gde su stajala dva dečačića i od njih sam saznao da se tamo negde kod Novog Strašeca nalazi šupa, a u njoj u slami toliko knjiga da oči jednostavno ispadaju iz duplji. Tada sam otišao do vojnog bibliotekara i krenuli smo u Strašice i tamo u polju pronašli ne jednu već tri pune šupe Kraljevske pruske biblioteke
Done37

A gde je glava

Staccato za riđokosu i publiku

Po dvorištu nešto manje, a na prozorima više, okupljala se publika. Svi akteri predstave su odrađivali poslednje pripreme. Umetnici svog posla su pripremali instrumente, na sve strane je neko nešto brisao, odmeravao, dopravljao, štimovao... Šiljili su se brci, udešavali bakenbardi , popravljale kravate. Žene su treptale pred ogledalima zatvarajući pudrijere. U grimizu zimzelenog drveća pevali su drozdovi i carići, atmosfera je bila zavodljiva, u vazduhu se osećala laka napetost i nešto kao čežnja
Fotke kao takve

U krevetu sa koronom (3)

Smrt je pedantno vodila svoju evidenciju

Kad su mi rekli da više nemam upalu pluća i da mogu da idem, Saša je bio pomalo tužan jer je ostajao sam u sobi. Ja sam bio ravnodušan, kao lice koga sa poslednje stanice vraćaju natrag. Međutim, ko sve to prođe, više se nikad ne može vratiti tamo odakle je pošao. Dok smo čekali sanitet, bilo je kasno popodne i napolju je bilo prohladno. Pošto smo se propisno posmrzavali, sanitet je stigao, mi smo se ukrcali unutra k’o u stari vagon u kom je začudo bilo toplo
Bohumil Hrabal

Intervju sa Džez-klubom

Ništa nije tako okrutno kao umetnost koja rado proždire sopstvenu decu

Ko ima hrabrosti da kaže ljudima ono što im niko u oči još nije rekao neka to napiše prvo sam sebi, neka to pokazuje svojim poznanicima, pa makar i jedina njegova mogućnost za objavljivanje bila fioka. Ništa nije tako okrutno kao što je umetnost koja rado proždire sopstvenu decu. U umetnosti još niko nije pitao u kakvim je ko uslovima stvarao, šta je sve morao da odbaci od sebe. Mislim da kada neko piše za fioku deset, dvadeset godina, da na kraju mora pronaći svoje čitaoce, a isto tako i izdavača
Fotke predeli

U krevetu sa koronom (2)

Da je car Lazar u Kosovskoj bici imao bar jedan mitraljez

Dani su bili skoro isti, sve je nekako izgledalo pomešano. Kretanje, kao jedno od obeležja mog identiteta, mi je bilo onemogućeno usled preterane apstinencije od jela i pića i redukovanog dotoka vazduha. Stameni bolničari bi onda dobro zapeli da iz prizemlja na prvi sprat dovuku boce sa kiseonikom, kako bi mi omogućili kontinuitet disanja. Što je bilo vrlo važno, jer bi bez kontinuiteta imao izvesnih problema sa održavanjem na krevetu koji se kliza. Pokušaj sa cevčicama koje se stavljaju u nos nije uspeo, pa su onda kiseonik, preko maske, puštali u moja pluća. Bio sam skoro ravnodušan, mada ipak nije bilo loše disati, makar ništa ne jeo i tek ponekad s nekim nešto prozborio
Lekar bolnica

U krevetu sa koronom (1)

Poslednja stanica Covid-19

Iz noći u noć, iz dana u dan, krevet me je sve više uvlačio u svoju sintetičku nutrinu, uz nesnosnu vrelinu, rastačući me kao humanizovani mikrotalasni kazan. U krevetu sam najčešće bio sklupčan, hranu sam smatrao suvišnom, a telefonske razgovore nepotrebnim. Podlaktice su mi bile bordoplave, jer su mi kažu teško pronalazili vene. Kroz prozor se videlo besmisleno, crno granje i delići neba iza ćebaste pokrivke razastrte nad užičkom dolinom. Iz mog kreveta se video i hodnik po kome je gore-dole promicao čovek u jarkonarandžastoj pidžami
Prust 01 S

Nađeno vreme

Umetnost je ono najstvarnije što postoji, najstroža škola života, istinski Strašni sud

Samo je utisak kriterij istinitosti, ma koliko se slabašna činila njegova građa, ma koliko neuhvatljiv njegov trag, i zbog toga jedini on zaslužuje da ga um uočava, jer je utisak jedini kadar, ako um iz njega ume da izvuče istinu, da ga dovede do jednog većeg savršenstva i da mu pruži čistu radost. Utisak je za pisca ono što je ogled za naučnika, s tom razlikom što kod naučnika rad intelekta prethodi, a kod pisca dolazi potom. Ono što nismo imali da raščitavamo, da rasvetlimo svojim ličnim naporom, ono što je bilo jasno i pre nas, to nije naše. Od nas potiče samo ono što izvlačimo iz mraka koji je u nama, a što drugi ne opažaju
Ekspresionizam

Povratak iz rata

Sve će to narod pozlatiti

Narod poče redom spuštati u kapu. Među putnicima beše i braće Rusa, sa onom, kako oni vele, „širokom naturom”. Oni nemilice davaše. Vojnik se zahvaljivaše neprestano sa: „hvala, braćo!”, „hvala, braćo!”, ali mu glas postajaše sve više i više zagušljiv. Te dve reči počeše dobijati odsudan ritam, kao u slepaca na vašaru, i on kao da sad prvi put oseti sa svom snagom nepokolebljivog uverenja da je bogalj i prosjak. I najzad prosuše se tihe, krupne suze, kao majska kiša
Done37

Usrdno želim da naši sinovi nikada više ne vide rata

Luda

Snijeg je sad padao i danju i noću, pokrivajući ravnice i šume pokrovom od sleđene pjene. Vukovi su dolazili do samih naših vrata i urlikali. Pomisao na tu nestalu ženu nije mi davala mira, te se u nekoliko navrata obratih pruskim vlastima da se raspitam o njoj. Zamalo me ne strijeljaše
Čvorak

Za pametnu djecu: Miljenko Jergović o knjizi Ante Tomića „Đuro hodalica“

Kad si ptica, pa još čvorak, nemaš pravo na strah od visine

Ponešto sam mu sugerirao, a ponešto i rekao, ali Ante Tomić je proveo svoje. Ideja, koju je iznio odmah na početku, bila je ova: čvorak Đuro, ptičica koja se plaši visine. I što dalje? Ne treba dalje, to je zapravo sasvim dovoljno. I za dobro, i za loše, i za previsoko, i za prenisko. On nas je ovom knjigom podsjetio kako je to kad ozbiljni pisci iz uvjerenja pišu za djecu
Prvi svetski rat

Čovek priča posle rata

U gostima

Ja ovo kažem — a to je bio intiman, drugarski razgovor i ja sam mislio da to mogu reći — ja ovo kažem: pre ratova imao sam veliki broj prijatelja, drugo va, srodnika i sećam ih se. Najveći broj izginuo je ili pomro. Pred mojim očima prolaze jedan po jedan... Zaglédam svakoga. Svaki posebice imao je pre rata svoj cilj. Svaki od njih zagrevao se svojim ličnim planom. Jedan se strasno odao slikarstvu, drugi poljoprivredi, treći matematici, četvrti književnosti, peti trgovini itd. Ne sećam se nijednog, ali nijednog se ne sećam među njima, u čijem je planu bilo da pogine. U toku ratova sretali smo se, to sam znaš. Šta su nam oni govorili? „Samo da se ovo svrši.“ Oni, dakle, nisu hteli dati ratu svoje živote. A šta se o njima govori? Šta svaki dan čitamo? Šta pišu patriotski pesnici što iz daleka druge tutkaju u smrt? Pišu: da su oni hteli umreti, da onima ništa slađe nije bilo nego umreti. Je li da je to laž? Je l' da se svakome živi? Ja sam sretao ljude kojima je u ovom paklu rata iščezao i poslednji razlog da žive: on im je progutao i porodicu i ognjište i sve što su imali, a njih učinio nesposobnim za rad i običan život. Znaš li šta kažu ovi jadni ljudi? „Mi još jedino živimo iz radoznalosti za sudbinu ovog nesrećnog naraštaja. To je nova haljina egoizma, istina, ali glavno je oni hoće da žive. Eto onu laž ja sam napao. Jer slatka smrt i nije ništa drugo do pesnička laž ili laž sa kojom operišu oni čiji je račun rat
Faffa 02 S

Iz života češkog društva

Čudnovat slučaj sa duhom

Ivona me je svojevremeno pozvala da tajno prisustvujem tzv. seansi iliti prizivanju duha u stanu njenog oca. Poziv sam rado prihvatio, ne zbog seanse, već zbog toga što mi je društvo lepe sestre od strica prijatno i svaki put se trudim da je sa hrišćanske vere obratim na veru naučnu, materijalističku. Moj trud, na žalost, do sada ne donosi plodove, jer sam pored nje retko kada sposoban da zadržim pažnju na materijalističkoj teoriji; razni objekti na površini moje sestre od strica ometaju moje vaspitne napore
Faffa 02 S

Buđenje iz kome

Raj nije neophodan

Dvadeset dana ti je on tako leškario u komi, a kad se dvadesetprvog dana probudio, vrlo oprezno je odškrinuo prvo levo, pa onda oklevajući i desno oko, bar je tako svedočio neki reanimirani čiča sa susednog kreveta. Svi su se sjatili oko njega, ali je on samo kolutao očima, povremeno žmigajući desnim okom