Tekstovi sa tagom: proza

Valjda stoga što je bilo proleće, prva jaja su bila u nijansama zelene. Neki kažu da je to boja sa najvećom paletom nijansi. Leti su bila narandžasta, verovatno zbog čestog narandžastog meteoalarma, s jeseni bogata paleta žute, a zimi bela, bela, kao šne od belanca od koga se prave šnenokle. Za uskrs, i po julijanskom i po gregorijanskom kalendaru, bez greške, jaja svakojaka, šarena, miksevi od dotad gotovo neviđenih boja, ukrašena apstraktnim minimalističkim crtežima

Činilo mi se da iza svakog zavijutka čujem glas. Razgovetan glas. - Grobarove, ti si nas razočarao. Pokoravaš se, je li? Hoćeš da staviš mašnu i šešir. Nismo znali da si kukavica, da ćeš da poklekneš, da se predaš. Pobegao sam u kafanu, i stao da pijem

U svitanje sledećeg dana izabrao si jedan sivi zid i nacrtao beli trougao okružen mrljama koje liče na hrastovo lišće; iz iste kafane na uglu mogao si videti taj zid (već su bili očistili vrata garaže i jedna patrola se besno stalno iznova vraćala) u predvečerje si se malo udaljio ali samo zato da bi izabrao druge uglove iz kojih ćeš posmatrati, premeštao si se sa mesta na mesto, kupujući sitnice po radnjama kako ne bi previše privlačio pažnju. Već je bio mrkli mrak kada si začuo sirenu a reflektori ti zaslepili oči. Pored zida je nastalo nekakvo komešanje, pritrčao si protivno zdravom razumu i samo slučaj ti je išao na ruku kada je jedan auto skrenuo iza ugla i zakočio kada je video maricu, on te je zaklonio pa si mogao videti tučnjavu, crnu kosu koju su cimale šake u rukavicama, udarce nogom i krike, nejasan prizor plavih pantalona pre nego što su je ubacili u kola i odveli je

Pri povratku u selo uvek sam svraćao kod vrača koji me je uglavnom srdačno primao, mada sam pri poslednjoj od tih poseta osetio da nešto nije u redu. Vrač je bio ozbiljan, po običaju je malo govorio, a više slušao. No tokom razgovora sam osetio preteranu uzdržanost, skoro hladnoću., što me je pomalo zabrinulo. Mamo, ti znaš, tokom života si hodio putevima slave, reče vrač, a sada hrliš ka predelima zlih duhova, stazama bez povratka. Tvoja nedisciplina, razna glupiranja i mahanje rukama kao krilima su besmislene imitacije i ne znače ništa. Ti pripadaš ovde, od ovog si peska i ovde ćeš i ostati… Ali moraš prihvatiti vreme koje ti je predodređeno, reče Vorede šireći ruke ka nebu. Uznesi se i vrati na put, to mora prestati. Bio sam zatečen i osetivši se postiđeno izašao iz vračeve kolibe. Vrač nije znao da sam u tom momentu zaista poželeo da se pretvorim u neku pticu i da odem do đavola

Po završetku takmičenja, u razgovoru sa novinarskim ekipama iz celog sveta, nedoumice je razrešio sam Abebe Bikila. Posle seta pitanja koja se uobičajeno postavljaju šampionima, na red je došlo i razrešenje enigma, zašto je trčao bos? Bikila je odgovorio: ”Želeo sam da čitav svet zna da je moja zemlja Etiopija uvek pobeđivala odlučnošću i junaštvom. Bez obzira na jačinu protivnika i oružja koje je savremeni svet, u ime tzv.progresa, koristio"

Vremenom je shvatio da ga jedino Felisa donekle razume; postojao je prećutni dogovor da se ona u podne pobrine oko putnika, čim bi se on priljubio uz prozor u repu. Ostrvo se videlo tek nekoliko minuta, ali je vazduh uvek bio tako prozračan i more je tako potanko i okrutno ocrtavalo oštro da su se i najmanje pojedinosti neumitno uklapale u sećanje sa prethodnih putovanja; zelena mrlja severnog uzvišenja, olovnosive kuće, mreže koje se suše na pesku. Kada nije bilo mreža, Marini je to doživljavao kao neko osiromašenje, gotovo kao uvredu. Palo mu je na pamet da kamerom snimi promicanje ostrva, da bi sliku ponovio u hotelu, ali je više voleo da umesto za kameru novac prištedi za odmor, do koga je preostalo samo mesec dana

Da će biti neprilika osećalo se kao za kockarskim stolom u nekom salunu u Tumbstonu. Razmišljajući šta bi tu moglo da se uradi, danima smo razvijali filmove. Miškov pubertetski ponos je bio povređen, baš je bio zatreskan u tu Bobu, što je, uz njegovu epsku bandoglavost, značilo da moramo naći način da uzvratimo. Uz pomoć klinca iz „konzerve“ koji se često „lepio“ za nas, i koji je spadao u treći ešelon, rešili smo da izvedemo atentat na Raku Mesalu, eminentnog baju sa bajinobaštanskog asfalta. Tih dana beše iznenada zahladnelo, ali nam to nije otupelo oštricu, niti nas odvraćalo od namere. Samo smo vrebali priliku za udar

Izdavačka kuća Buybook iz Sarajeva nedavno je objavila novu knjigu priča Jasmina Agića „Čudo u ulici Omera Maslića“. Jasmin Agić rođen je 1982. godine u Zenici. Diplomirao je i magistrirao na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Autor je četiri knjige priča: „Gospođica Biljana Tepalj i druge priče“, „Bahka“, „Peto godišnje doba“, „Povučen život“ drame „Terezinski sužanj“, i dvije knjige eseja „Historija odbačenih“ i Književna teorija i praksa interpretacije“. Radi kao novinar na portalu Al Jazeera Balkans. Iz knjige Jasmina Agića prenosimo autopoetički zapis

Ustrčao sam gore gde su stajala dva dečačića i od njih sam saznao da se tamo negde kod Novog Strašeca nalazi šupa, a u njoj u slami toliko knjiga da oči jednostavno ispadaju iz duplji. Tada sam otišao do vojnog bibliotekara i krenuli smo u Strašice i tamo u polju pronašli ne jednu već tri pune šupe Kraljevske pruske biblioteke

Po dvorištu nešto manje, a na prozorima više, okupljala se publika. Svi akteri predstave su odrađivali poslednje pripreme. Umetnici svog posla su pripremali instrumente, na sve strane je neko nešto brisao, odmeravao, dopravljao, štimovao... Šiljili su se brci, udešavali bakenbardi , popravljale kravate. Žene su treptale pred ogledalima zatvarajući pudrijere. U grimizu zimzelenog drveća pevali su drozdovi i carići, atmosfera je bila zavodljiva, u vazduhu se osećala laka napetost i nešto kao čežnja

Kad su mi rekli da više nemam upalu pluća i da mogu da idem, Saša je bio pomalo tužan jer je ostajao sam u sobi. Ja sam bio ravnodušan, kao lice koga sa poslednje stanice vraćaju natrag. Međutim, ko sve to prođe, više se nikad ne može vratiti tamo odakle je pošao. Dok smo čekali sanitet, bilo je kasno popodne i napolju je bilo prohladno. Pošto smo se propisno posmrzavali, sanitet je stigao, mi smo se ukrcali unutra k’o u stari vagon u kom je začudo bilo toplo

Ko ima hrabrosti da kaže ljudima ono što im niko u oči još nije rekao neka to napiše prvo sam sebi, neka to pokazuje svojim poznanicima, pa makar i jedina njegova mogućnost za objavljivanje bila fioka. Ništa nije tako okrutno kao što je umetnost koja rado proždire sopstvenu decu. U umetnosti još niko nije pitao u kakvim je ko uslovima stvarao, šta je sve morao da odbaci od sebe. Mislim da kada neko piše za fioku deset, dvadeset godina, da na kraju mora pronaći svoje čitaoce, a isto tako i izdavača

Dani su bili skoro isti, sve je nekako izgledalo pomešano. Kretanje, kao jedno od obeležja mog identiteta, mi je bilo onemogućeno usled preterane apstinencije od jela i pića i redukovanog dotoka vazduha. Stameni bolničari bi onda dobro zapeli da iz prizemlja na prvi sprat dovuku boce sa kiseonikom, kako bi mi omogućili kontinuitet disanja. Što je bilo vrlo važno, jer bi bez kontinuiteta imao izvesnih problema sa održavanjem na krevetu koji se kliza. Pokušaj sa cevčicama koje se stavljaju u nos nije uspeo, pa su onda kiseonik, preko maske, puštali u moja pluća. Bio sam skoro ravnodušan, mada ipak nije bilo loše disati, makar ništa ne jeo i tek ponekad s nekim nešto prozborio

Iz noći u noć, iz dana u dan, krevet me je sve više uvlačio u svoju sintetičku nutrinu, uz nesnosnu vrelinu, rastačući me kao humanizovani mikrotalasni kazan. U krevetu sam najčešće bio sklupčan, hranu sam smatrao suvišnom, a telefonske razgovore nepotrebnim. Podlaktice su mi bile bordoplave, jer su mi kažu teško pronalazili vene. Kroz prozor se videlo besmisleno, crno granje i delići neba iza ćebaste pokrivke razastrte nad užičkom dolinom. Iz mog kreveta se video i hodnik po kome je gore-dole promicao čovek u jarkonarandžastoj pidžami

Samo je utisak kriterij istinitosti, ma koliko se slabašna činila njegova građa, ma koliko neuhvatljiv njegov trag, i zbog toga jedini on zaslužuje da ga um uočava, jer je utisak jedini kadar, ako um iz njega ume da izvuče istinu, da ga dovede do jednog većeg savršenstva i da mu pruži čistu radost. Utisak je za pisca ono što je ogled za naučnika, s tom razlikom što kod naučnika rad intelekta prethodi, a kod pisca dolazi potom. Ono što nismo imali da raščitavamo, da rasvetlimo svojim ličnim naporom, ono što je bilo jasno i pre nas, to nije naše. Od nas potiče samo ono što izvlačimo iz mraka koji je u nama, a što drugi ne opažaju