Tekstovi sa tagom: proza

Ponešto sam mu sugerirao, a ponešto i rekao, ali Ante Tomić je proveo svoje. Ideja, koju je iznio odmah na početku, bila je ova: čvorak Đuro, ptičica koja se plaši visine. I što dalje? Ne treba dalje, to je zapravo sasvim dovoljno. I za dobro, i za loše, i za previsoko, i za prenisko. On nas je ovom knjigom podsjetio kako je to kad ozbiljni pisci iz uvjerenja pišu za djecu

Ja ovo kažem — a to je bio intiman, drugarski razgovor i ja sam mislio da to mogu reći — ja ovo kažem: pre ratova imao sam veliki broj prijatelja, drugo va, srodnika i sećam ih se. Najveći broj izginuo je ili pomro. Pred mojim očima prolaze jedan po jedan... Zaglédam svakoga. Svaki posebice imao je pre rata svoj cilj. Svaki od njih zagrevao se svojim ličnim planom. Jedan se strasno odao slikarstvu, drugi poljoprivredi, treći matematici, četvrti književnosti, peti trgovini itd. Ne sećam se nijednog, ali nijednog se ne sećam među njima, u čijem je planu bilo da pogine. U toku ratova sretali smo se, to sam znaš. Šta su nam oni govorili? „Samo da se ovo svrši.“ Oni, dakle, nisu hteli dati ratu svoje živote. A šta se o njima govori? Šta svaki dan čitamo? Šta pišu patriotski pesnici što iz daleka druge tutkaju u smrt? Pišu: da su oni hteli umreti, da onima ništa slađe nije bilo nego umreti. Je li da je to laž? Je l' da se svakome živi? Ja sam sretao ljude kojima je u ovom paklu rata iščezao i poslednji razlog da žive: on im je progutao i porodicu i ognjište i sve što su imali, a njih učinio nesposobnim za rad i običan život. Znaš li šta kažu ovi jadni ljudi? „Mi još jedino živimo iz radoznalosti za sudbinu ovog nesrećnog naraštaja. To je nova haljina egoizma, istina, ali glavno je oni hoće da žive. Eto onu laž ja sam napao. Jer slatka smrt i nije ništa drugo do pesnička laž ili laž sa kojom operišu oni čiji je račun rat

Ivona me je svojevremeno pozvala da tajno prisustvujem tzv. seansi iliti prizivanju duha u stanu njenog oca. Poziv sam rado prihvatio, ne zbog seanse, već zbog toga što mi je društvo lepe sestre od strica prijatno i svaki put se trudim da je sa hrišćanske vere obratim na veru naučnu, materijalističku. Moj trud, na žalost, do sada ne donosi plodove, jer sam pored nje retko kada sposoban da zadržim pažnju na materijalističkoj teoriji; razni objekti na površini moje sestre od strica ometaju moje vaspitne napore

Dvadeset dana ti je on tako leškario u komi, a kad se dvadesetprvog dana probudio, vrlo oprezno je odškrinuo prvo levo, pa onda oklevajući i desno oko, bar je tako svedočio neki reanimirani čiča sa susednog kreveta. Svi su se sjatili oko njega, ali je on samo kolutao očima, povremeno žmigajući desnim okom

Feljton je ostao na kraju nezavršen, nisam uspio razraditi tu istoriju kancera, previše me ponijelai čudna analogija, potpuno sam proklizao u fikciju; poželio sam ispričati priču, prijetila mi je dijagnoza sa šifrom F. Možda je bilo došlo vrijeme da se javim svom doktoru. Bio je upravu, shvatio sam, da se ne može držati sve pod kontrolom, ja se nisam mirio riječima, a on je preporučivao medikamente; ne zna se ustvari ko se više dopingovao. Pokušao sam objasniti, da to što se jedan unikatni rat pripiše bilo kojem čovjeku, svakom, koji stoji bilo gdje na zemaljskoj kugli, čak i onome koji nema ništa s njim, za kojeg svi znamo da još uvijek ovdje prisustvuje, sigurno ostavlja više mogućnosti, što je i namjera dobre terapije, da taj čovjek možebitno preživi; Lurija se nije slagao

Vrijeme se opet otvorilo, nije bilo kraja, kao da će se ti baloni pred njom otvarati beskrajno, Hiba Alami nakon nove krize krenu obići još jedan krug tim serpentinama koje se silaze nadole. Te godine se neočekivano zainteresovala za borbu Kurda i već 2014. se našla u napuštenom selu blizu Mosula, u kojem se kurdske snage bore protiv ISIL-a. U tom njenom novom interesmanu jedna vrlo čitan kolumnista prepoznao je skrivene simpatije samog parlamentarca McTominaya prema Kurdima, koji ostaje u Rimu, dok taj Antonije svojoj Kleopatri prepušta Siriju, Fenikiju, dobar dio Judeje, Kipar i veliki dio Kilikije, zaveden čarolijom ljubavi, pisao je taj kolumnista duhovito parafrazirajući Plutarha. Kao nepokoran konj koji predstavlja dobar dio Antonijeve duše, samo se ritnuo i odbacio od sebe još jednom sve korisno i spasonosno za svoju karijeru

Dok se u zapisima drevnih doktora tumori neko vrijeme više ne pojavljuju, paleopatolozi, rujući po grobovima starim po nekoliko milenija, u zamotanim mumijama redovno pronalaze to dugovječno otvrdnuto i kalcificirano tkivo po kostima, što se pod prstima osjećaju kao memento mori. U drugim slučajevima nalazili su iskrzane znakove koje tumori ostavljaju po tijelu, u lobanjama ulubljenim iznutra ili zasječenim ramenim kostima, a svi su proizašli iz metastatskog raka kože ili dojke. U osvit Prvog svjetskog rata tim arheologa duboko u aleksandrijskim katakombama, poslije dva milenija, našli su egipatsku mumiju s invazijom kancera na zdjeličnu kost

Jedan veoma iskusan Amerikanac, moj poznanik iz Londona, uveravao me je da mlado i zdravo dobro uhranjeno dete u dobi od godine dana predstavlja izvanredno ukusnu i odličnu hranu, bilo da je kuvano, prženo, pečeno ili bareno; a ja nimalo ne sumnjam da će isto tako dobro podneti i u umokcu ili u paprikašu

Vaznesenje bi bilo moguće smatrati za otmicu ako je bilo nasilno; ali mislim da se to obično dešava uz saglasnost dotične osobe. Možda taj čovek ume i da leti. Zar nikad niste sanjali da letite? Čovek se samo malo otisne nogom, i već je u vazduhu... Neki lete kao balon, ali ja, kad letim u snu, moram s vremena na vreme da se odbijem nogom od zemlje; mislim da je to zbog ovog teškog odela i sablje. Možda je taj čovek zaspao i u snu počeo da leti. A to nije zabranjeno, gospodine. U ulici u kojoj je veliki saobraćaj morao bi, naravno, policajac da ga opomene. Ili, čekajte, možda je to bila levitacija: znate, spiritisti veruju u levitaciju, a spiritizam isto tako nije zabranjen. Pričao mi je neki gospodin Baudiš da je svojim rođenim očima video kako medijum lebdi u vazduhu. Ko bi znao šta je od svega istina

Vraćao sam se kući uvečer, tako oko deset sati, sutradan po vašem dolasku. Vi i vaši vojnici uzeli ste mi sijena za preko pedeset talira, jednu kravu i dvije ovce. Pomislio sam u sebi: »Kad god mi uzmu dvadeset talira, ja ću im ih naplatiti.« A imao sam i još štošta na srcu, što ću vam reći kasnije. Vidim ti ja tako jednog vašeg konjanika kako sjedi na mome jarku, tamo iza ambara, pa puši lulu. Odem te skinem kosu, pa mu se tako polako prikradem iza leđa da me nije ni čuo. I odsjekoh mu glavu jednim zamahom, jednim jedinim, kao klas žita. Nije stigao ni da kaže: »Uh!« Možete ga naći na dnu bare, u vreći za ugalj, s međašem o vratu

Godine 1904., na Dalekom istoku zaratili se Rusi i Japanci. Vodidu se velike, krvave bitke koje svit do tad nije vidija, a moj Split se omar podili: jedni su za Ruse, drugi za Japance, a kako su Rusi raskoljnici a Japanci budisti to jedan dil građani stoji neutralan. Prid općinsku palacinu na Pjacu drži se proruski zbor, piva se 'Božje, carja brani' i skupjaju se pinezi za pomoć Rusima. I dok ovi pivadu 'Bože, carja brani', projapanci viču: 'Doli bili car! Živija Mikado!' I skupjaju smista pedeset krun i šajedu pozdravne telegrame Mikadu u Tokijo. Po trafikan prodajedu se karte đeografike Dalekog istoka, traži se di je to Mandžurija, di je Portartur, Dalnji. Po spliskin kaletan čuje se harašo, ničevo i - banzai!

Prihvataju sve molbe za prelaz granice, ali kamilu, Guka, neočekivano proglase za nepodobnu. Ode Guk u policijsku stanicu, tamo kažu nema ništa, vrati se u oazu, proglašen si za nepodobnog, uzalud molbe. Guk tuguje, vraća se u zemlju detinjstva. A kamile iz porodice i prijatelji oko njega: pa šta se događa, ta nije moguće, i zašto baš ti

Letos je Martica otišla u Františkove Laznje — znaš, neke ženske stvari i tako — ukratko, izgledala je rđavo. Naredio sam, razume se, da je prate — plaćao sam nekog odvratnog tipa, koji se, uostalom, samo vucarao po krčmama... Čudo jedno kako je ceo život pokvaren kad samo jedna jedina stvar kod čoveka nije u redu; nekako si sav nečist kad samo na jednom mestu imaš mrlju. Martica mi je pisala... tako nekako nesigurno i zaplašeno kao da ne zna o čemu da piše, a ja sam, razume se, čeprkao po tim pismima i tražio između redova...

Dlanovi klizaju i cede se, a kapi znoja, kao mali vodopadi, slivaju mi se niz kapke. Noć je puna neona, nedostaju samo bleh muzika i raketni sistemi za obaranje zvezda padalica. Prgava slanoća znoja već me uveliko nagriza... Svet rotira u sremskoj ravnici

Znam da ima ljudi koji sumnjaju u vjerodostojnost svjedočenja iz ratnog pakla Bosne i Sarajeva, ali ja s njima nemam šta da pričam, samo ih stavljam pred ispit savjesti: ako su povjerovali prvoj priči, zašto ne i drugoj?