Tekstovi sa tagom: proza

Feljton je ostao na kraju nezavršen, nisam uspio razraditi tu istoriju kancera, previše me ponijelai čudna analogija, potpuno sam proklizao u fikciju; poželio sam ispričati priču, prijetila mi je dijagnoza sa šifrom F. Možda je bilo došlo vrijeme da se javim svom doktoru. Bio je upravu, shvatio sam, da se ne može držati sve pod kontrolom, ja se nisam mirio riječima, a on je preporučivao medikamente; ne zna se ustvari ko se više dopingovao. Pokušao sam objasniti, da to što se jedan unikatni rat pripiše bilo kojem čovjeku, svakom, koji stoji bilo gdje na zemaljskoj kugli, čak i onome koji nema ništa s njim, za kojeg svi znamo da još uvijek ovdje prisustvuje, sigurno ostavlja više mogućnosti, što je i namjera dobre terapije, da taj čovjek možebitno preživi; Lurija se nije slagao

Vrijeme se opet otvorilo, nije bilo kraja, kao da će se ti baloni pred njom otvarati beskrajno, Hiba Alami nakon nove krize krenu obići još jedan krug tim serpentinama koje se silaze nadole. Te godine se neočekivano zainteresovala za borbu Kurda i već 2014. se našla u napuštenom selu blizu Mosula, u kojem se kurdske snage bore protiv ISIL-a. U tom njenom novom interesmanu jedna vrlo čitan kolumnista prepoznao je skrivene simpatije samog parlamentarca McTominaya prema Kurdima, koji ostaje u Rimu, dok taj Antonije svojoj Kleopatri prepušta Siriju, Fenikiju, dobar dio Judeje, Kipar i veliki dio Kilikije, zaveden čarolijom ljubavi, pisao je taj kolumnista duhovito parafrazirajući Plutarha. Kao nepokoran konj koji predstavlja dobar dio Antonijeve duše, samo se ritnuo i odbacio od sebe još jednom sve korisno i spasonosno za svoju karijeru

Dok se u zapisima drevnih doktora tumori neko vrijeme više ne pojavljuju, paleopatolozi, rujući po grobovima starim po nekoliko milenija, u zamotanim mumijama redovno pronalaze to dugovječno otvrdnuto i kalcificirano tkivo po kostima, što se pod prstima osjećaju kao memento mori. U drugim slučajevima nalazili su iskrzane znakove koje tumori ostavljaju po tijelu, u lobanjama ulubljenim iznutra ili zasječenim ramenim kostima, a svi su proizašli iz metastatskog raka kože ili dojke. U osvit Prvog svjetskog rata tim arheologa duboko u aleksandrijskim katakombama, poslije dva milenija, našli su egipatsku mumiju s invazijom kancera na zdjeličnu kost

Jedan veoma iskusan Amerikanac, moj poznanik iz Londona, uveravao me je da mlado i zdravo dobro uhranjeno dete u dobi od godine dana predstavlja izvanredno ukusnu i odličnu hranu, bilo da je kuvano, prženo, pečeno ili bareno; a ja nimalo ne sumnjam da će isto tako dobro podneti i u umokcu ili u paprikašu

Vaznesenje bi bilo moguće smatrati za otmicu ako je bilo nasilno; ali mislim da se to obično dešava uz saglasnost dotične osobe. Možda taj čovek ume i da leti. Zar nikad niste sanjali da letite? Čovek se samo malo otisne nogom, i već je u vazduhu... Neki lete kao balon, ali ja, kad letim u snu, moram s vremena na vreme da se odbijem nogom od zemlje; mislim da je to zbog ovog teškog odela i sablje. Možda je taj čovek zaspao i u snu počeo da leti. A to nije zabranjeno, gospodine. U ulici u kojoj je veliki saobraćaj morao bi, naravno, policajac da ga opomene. Ili, čekajte, možda je to bila levitacija: znate, spiritisti veruju u levitaciju, a spiritizam isto tako nije zabranjen. Pričao mi je neki gospodin Baudiš da je svojim rođenim očima video kako medijum lebdi u vazduhu. Ko bi znao šta je od svega istina

Vraćao sam se kući uvečer, tako oko deset sati, sutradan po vašem dolasku. Vi i vaši vojnici uzeli ste mi sijena za preko pedeset talira, jednu kravu i dvije ovce. Pomislio sam u sebi: »Kad god mi uzmu dvadeset talira, ja ću im ih naplatiti.« A imao sam i još štošta na srcu, što ću vam reći kasnije. Vidim ti ja tako jednog vašeg konjanika kako sjedi na mome jarku, tamo iza ambara, pa puši lulu. Odem te skinem kosu, pa mu se tako polako prikradem iza leđa da me nije ni čuo. I odsjekoh mu glavu jednim zamahom, jednim jedinim, kao klas žita. Nije stigao ni da kaže: »Uh!« Možete ga naći na dnu bare, u vreći za ugalj, s međašem o vratu

Godine 1904., na Dalekom istoku zaratili se Rusi i Japanci. Vodidu se velike, krvave bitke koje svit do tad nije vidija, a moj Split se omar podili: jedni su za Ruse, drugi za Japance, a kako su Rusi raskoljnici a Japanci budisti to jedan dil građani stoji neutralan. Prid općinsku palacinu na Pjacu drži se proruski zbor, piva se 'Božje, carja brani' i skupjaju se pinezi za pomoć Rusima. I dok ovi pivadu 'Bože, carja brani', projapanci viču: 'Doli bili car! Živija Mikado!' I skupjaju smista pedeset krun i šajedu pozdravne telegrame Mikadu u Tokijo. Po trafikan prodajedu se karte đeografike Dalekog istoka, traži se di je to Mandžurija, di je Portartur, Dalnji. Po spliskin kaletan čuje se harašo, ničevo i - banzai!

Prihvataju sve molbe za prelaz granice, ali kamilu, Guka, neočekivano proglase za nepodobnu. Ode Guk u policijsku stanicu, tamo kažu nema ništa, vrati se u oazu, proglašen si za nepodobnog, uzalud molbe. Guk tuguje, vraća se u zemlju detinjstva. A kamile iz porodice i prijatelji oko njega: pa šta se događa, ta nije moguće, i zašto baš ti

Letos je Martica otišla u Františkove Laznje — znaš, neke ženske stvari i tako — ukratko, izgledala je rđavo. Naredio sam, razume se, da je prate — plaćao sam nekog odvratnog tipa, koji se, uostalom, samo vucarao po krčmama... Čudo jedno kako je ceo život pokvaren kad samo jedna jedina stvar kod čoveka nije u redu; nekako si sav nečist kad samo na jednom mestu imaš mrlju. Martica mi je pisala... tako nekako nesigurno i zaplašeno kao da ne zna o čemu da piše, a ja sam, razume se, čeprkao po tim pismima i tražio između redova...

Dlanovi klizaju i cede se, a kapi znoja, kao mali vodopadi, slivaju mi se niz kapke. Noć je puna neona, nedostaju samo bleh muzika i raketni sistemi za obaranje zvezda padalica. Prgava slanoća znoja već me uveliko nagriza... Svet rotira u sremskoj ravnici

Znam da ima ljudi koji sumnjaju u vjerodostojnost svjedočenja iz ratnog pakla Bosne i Sarajeva, ali ja s njima nemam šta da pričam, samo ih stavljam pred ispit savjesti: ako su povjerovali prvoj priči, zašto ne i drugoj?

Pored toliko slugu, sluškinja i ostalih sirotih žena neke iz rodbine hadžijine neke iz komšiluka koje su se tu, kod hadžije hranile poslužujući po kući njega kao da su najviše pazili i gledali. Čak i sam hadžija koji je retko i sa ženom i decom govorio a kamo li sa ostalima, pazio ga i ponekad se s njim razgovarao

Iako je Ervin Kotiza bio pravi pravcati antitalenat za sve, on se upuštao u praktično sve. Pošto je na primer hteo da bude ministrant, potpalio je velečasnom gospodinu Melounu ornat tako, da je samo prisebnost crkvenjaka koji je svestenika digao i posadio u krstionicu, sprečila nesreću. U lovu pak, u kome je učestvovao iako je bio razrok, izujedao ga je zec tako, da je gotovo punih nedelju dana proveo kod kuće, gde su ga negovali

Stajali smo nasred ulice, zaklonjeni od snajperske paljbe betonskim blokom na kojem je sprejom bilo napisano "PINK FLOYD" - jasna aluzija na mračnu pjesmu, koja kaže "...all in all, you are just another brick in the wall..." - i plakali. Ljudi su prolazili pored nas i ne obazirući se, jer u Sarajevu nije bilo ništa neobično vidjeti odrasle ljude kako, usred bijela dana, bez ikakvog zazora, gorko plaču na ulici

I on nekoć bijaše malen — žir mu bje kolijevkom. Po ljudskom računu, sada je u četvrtom stoljeću. Bješe najveće i najljepše drvo u svoj šumi, krošnjom je nadvisivao sve ostalo drveće, vidio se daleko s mora, bje znamenjem brodarima; nije ni znao koliko li ga očiju traži. Visoko u zelenoj krošnji njegovoj savijahu divlji golubovi gnijezda, i kukavica kukaše, a u jesen, kad lišće bijaše poput bakarnih pločica, javljahu se ptice selice i ondje se odmarahu prije leta preko mora... No sad stezala zima, drvo stajaše ogoljelo — vidjelo se kako mu se granje svija i povija. Vrane i čavke dolaze i slijeću na nj u jatima, graču i govore o teškim vremenima što počinju, i o tome kako je zimi teško s hranom