Tekstovi sa tagom: prvi maj

Sve je bile mirno i disciplinirano, osim policije, koja je jedina Prvoga maja nastojala da izazove nemire. Radnici su se dostojanstveno uklanjali provokacijama policije koje je bilo gotovo na svakom koraku. Tako se jedan policijski konjanik upravo na ulazu u Tuškanac postavio s konjem pred povorku i tražio da radnici uklone crvene karanfile koje su svi nosili u zapučku

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama...

Nije to više ona stara radnička borba s transparentima u ruci na ulici. Nova radnička borba je intelektualna borba za osvještavanje radnika o suvremenim problemima, borba da se radnici zaštite od psihološkog slamanja na poslu

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo uoči svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama

Vrlo se lako zaboravlja da je 8+8+8 globalna formula koja je omogućila miran gospodarski razvoj, a da su udari na to pravo zapravo protucivilizacijski i nazadni, protivni općem dobru

Danas, u još uvek klasno raslojenom svetu, na jednom kraju planete razmatra se uvođenje šestočasovnog radnog vremena kao optimalnog perioda tokom kojeg se može efektivno raditi, dok se na drugom kraju izrabljuje najranjiviji i najmlađi deo stanovništva u nehumanim uslovima, tokom radnog vremena koje ne poznaje granice, a sve kako bi stanovništvo razvijenih zemalja nekako ispunilo ona dodatna dva sata slobodnog vremena. Negde između je prekarijat - srećan što ne šije majice u Bangladešu, a nedovoljno bogat da ih reklamira ili s gnušanjem odbija

Prvi maj 1961, Ljubljana: 1. maja zjutraj je v Ljubljani sijalo sonce. Po dnevih oblačnosti in dežja so prijazni in topli žarki preplavili ulice, pročelja hiš in praznične obraze ljudi, ki so se udeležili mogočne manifestacije uspehov, moči in zdravja ob prazniku dela. Kmalu po 9. uri so na tribuno na Trgu Ajdovščina prišli častni gostje. Tam so bili Miha Marinko, Boris Kraigher, Franc Leskošek-Luka, dr. Jože Vilfan, Stane Kavčič, generalni major Andrija Škerovič, člani izvršnega sveta LRS in drugi vidni predstavniki političnega in družbenega življenja ter JLA. Ljubljana je zaživela na prav poseben način že v zgodnjih jutranjih urah. Tisoči in tisoči so se že ob 7. uri zjutraj začeli zbirati na točno določenih mestih v različnih predelih mesta med Rožnikom in Gradom. Sestavljali so skupine, se od vseh strani pomikali na Prešernovo cesto, ki se je spremenila v eno samo reko obrazov, barv, cvetja, zelenja in plapolajočih zastav. Kakor Prešernova je tudi Titova cesta severno od železniškega prelaza spremenila svoj videz. Obnemela je pod čakajočimi četami vojakov, vojaškimi kamioni, topovi in tanki. Obe koloni sta čakali na svoj trenutek. Ta čas se je središče mesta spreminjalo v vedno gostejše mravljišče. Ljudje so sevsipali iz vedno številčnejših vlakov, avtobusov in drugih vozil. Prihajali so peš iz mestne okolice in se pomešali v vedno gostejši vrvež. Osamljeno topotanje korakov v obrobnih ulicah se je zlivalo v nedoločljivo in neprekinjeno hrumenje. Ko so se ulice razširile, se spremenile v ceste, so se gručice ljudi spremenile v skupine, potoke, reke... Vse je hitelo v središče, vedno hitreje in vedno bolj nestrpno, kajti pričakovani trenutki so se vedno bolj bližali. Osamljenemu letalcu, ki je to jutro preletel Ljubljano, se je razkril skorajda neverjeten fantastičen prizor. Široka, kakor z ravnilom potegnjena Titova cesta je bila povsem prazna. Od vseh strani pa so jo oklenile množice. Tisoči in deset tisoči so se strnili v nepremakljiv obroč. Titova cesta je bila kakor velikanski magnet, ki je z nepremagljivo silo pritegnil brez števila drobnih delčkov. Dve godbi na pihala sta igrali že od zgodnjega jutra, enkrat ena, enkrat druga. Njunim taktom se ni hotel pokoriti samo veter, ki se je razposajeno zaganjal v razobešeno zelenje, stotine balončkov na strehah in balkonih, v zastave na drogovih in zastave v rokah ljudi. (Izveštaj mariborskog lista “Večer” 2. maja 1961. godine)

Teška materijalna situacija osetila se i za Prvi maj. Posle oskudno jedenje i pijenje ostalo je samo tri šlepera đubre na Hisar. Pored ovi, grad ima još dvestačeterespet problema. Sve u svemu nadvio se neki taman oblak nad Leskovačku kotlinu. Ovoj ima da zapuca graduška mislim se...

Prije 133 godine, u neko „primitivno“ doba, sindikati su u SAD-u tražili uvođenje standarda osmosatnog radnog vremena. Obećano im je to na 1. maj 1886. godine, a kada obećanje nije ispunjeno, počeo je generalni štrajk. Mnogi su platili glavom. Iz balkanske perspektive, sasvim nepotrebno, jer 133 godine kasnije ovdje su radnici i dalje poniženi. Jedu, da prostite, govna za male pare, za crkavicu. Traži ih se da varaju, lažu, pa i da kradu za gazdu. Nekada je ovaj praznik mirisao na janjetinu i ćevape, a danas na propalu ekonomiju. Zašto se uopće obeležava Prvi maj i dokle smo došli...

Kako ono beše? Osam sati rada, osam sati odmora, osam sati spavanja. Formula za radničku klasu odavno nije u upotrebi – više se ne zna šta je rad, šta je odmor, o spavanju da ne govorimo. Možda baš zato ovo prvomajsko podsećanje iz Maksimirske šume na Prvi maj 2016. godine, rečitije govori o današnjim šljakerima kojima je grah tj. pasulj gurmanski obrok. Naš Željko Stojanović sa svojim foto aparatom nije propustio priliku za revolucionarni photo angažman; njegova galerija posvećena običnim, dragim ljudima savršeni je uvod u predstojeće praznike. Da nam živi, živi rad!