Tekstovi sa tagom: radomir konstantinović

Radomir Konstantinović

Bdenje Radomira Konstantinovića

Ljudskost u borbi protiv čudovišta

Ma koliko to paradoksalno izgledalo, „strast” nacionalizma režirana na političkom palanačkom vašaru je zapravo način na koji se pojavljuje bezstrasnost, ravnodušnost, dosada jednog života odavno prestalog sa životom, i samo se iz ove bez-strasnosti, iz apsolutne individualne nemoći, rađaju bezumne političke strasti
Žan Dibife

Smisao za teškoću

Otpor konačnom identitetu

Kultura je traženje identiteta, ali ne i konačni identitet. Kultura ne zna za identitet koji je konačno nađen, i samo zbog toga i „jeste”, kao jedan otvoren proces. Ali, ako je ona ovo traženje identiteta, ako je ona jedna velika, nezavršiva identifikacija (ličnosti, bića, društva), ona je to zahvaljujući „preprekama” koje joj stoje na tome putu ka sanjanom identitetu. Kultura je igra suprotstavljenih sila identiteta i „prepreka” tome identitetu, imperativa definisanosti i činjenice otvorenosti. Tamo gde se ovo protivurečje kulture (koje je, na neki način, produženo protivurečje svesti) nasilno, mehanički razreši, u bilo kojem pravcu: u pravcu apsolutizovanog identiteta ili apsolutizovanog procesa (kao u nekakvom snu o čistoj otvorenosti, o totalnoj emancipaciji od svakog naloga za samoidentifi kovanjem, za definicijom) kultura je samo simulacija kulture, jedan privid kulture a ne i stvarna kultura, kao što je i svest tu samo simulacija žive svesti
Glaa 01 S

Radio drama

Radomir Konstantinović: Veliki Emanuel

Radio drama je akustična dramatizacija nekog događaja, naravno bez vizuelne komponente. Tvorci se oslanjaju isključivo na dijalog, muziku i zvučne efekte kako bi dočarali slušaocu atmosferu, likove i priču
Abrac 19 S

Aeroplan od hartije

Duh na dnu pivske boce

Ukoliko je nemirenje duha s duhom intenzivnije, utoliko je i on sam većega zamaha. Ni fetišizam kulture, koji je pokušaj njegovog uniženja, jer je pokušaj njegovog svođenja na funkciju nečega što je izvan i iznad njega, ni on mu, uza svu svoju moć što gotovo kao da raste iz dana u dan, zaista neće moći doći glave. Nekakav duh, kao cvet crn, ili cvet krvav, nevoljen i neželjen, nečekan ali dočekan, sačekaće nas, ponovo, na prozoru, i od hartije sa slovima naše pesme napraviti mali, veoma lepi avion i, dok suza klovna savršenstva curi nam niz lice, hitnuće ga, pokretom izvanredno spretnim, majstorskim, put neba, nedostižnog i kada je sasvim nisko
Radomir Konstantinović

Dug Skerliću

Strateg i taktičar građanstva

Postoji jedinstvo Skerlićevog dela; ja bih rekao, čak, da je to apsolutno jedinstvo koje se gradi na Skerlićevom antiromantičarskom pozitivizmu i racionalizmu, a čiji raspon ide od velikih kulturnoistorijskih studija preko ogleda i dnevne kritike d beležaka u časopisima i novinama. Ništa, ni jedan jedini tekst, čak ni jedan jedini red, ne protivureči ozbiljnije ovome jedinstvu. To je jedna arthitektonski savršeno promišljena i usklađena gradnja, a pisci, pesnici, filosofi i političari samo su elementi te gradnje, ili kao nekakvi glasovi u velikome horu kojim, međutim, diriguje Jovan Skerlić. Istorijski jezik je za njega u funkciji kritičkog jezika, a ovaj, opet, u funkciji ideološkoga pogleda Skerlićevog, koji je pogled najnaprednijega građanstva njegovoga vremena
Radomir Konstantinović

Neprestana obnova, to je naša prava sudbina

Najprešniji zadatak je da se izlečimo očajničke želje za uspehom

Dela, te metafore kulture, samo su trenuci jedne velike igre, a kultura, to je taj proces koji nam treba, kultura kao naša svest koja se beskonačno izgrađuje, taj pokret od rime do rime, od metafore do metafore. Ono što je bitno, to hoću da kažem, to je upravo ovaj proces, to je aktivnost našeg duha zagledanog u sebe samog, u svet kome on postavlja pitanja i koji ga takođe pita, proces kao nekakav živi pesak koji guta naše rezultate, naša dela, i samo nas time primorava da težimo novome delu, toj moćno-inspirativnoj našoj iluziji, toj optičkoj varci našeg duha koja nas hrabri i inspiriše
Radomir Konstantinović

Ahasver danas

Nemilosrdna epoha ne dozvoljava svaki zanos, ni svaki san

Ako je savremena literatura etička, to nije glas slobodne autohtone volje onih koji je stvaraju: to je delo nasilja epohe nad njom, epoha koja traži svoje moralno razrešenje, svoju moralnu ravnotežu, epohe koja, evo, nije zaboravila Ahasvera. Besmisao i zlo ove epohe, u kojoj je Ahasver još moguć, u kome, nespokojan i proklet luta još uvek, i pokušava da skine prsten sa ruke, pa se čini da je večit, taj očajni ewige Jude, taj prokleti le Juif Errant, ta sramota ovoga veka, njegovo zlo, nemir svakoga od nas — taj besmisao i to zlo ne dozvoljavaju nam da se faustovski, nađemo pred apsolutnom lepotom, pa čak ni da osetimo onu jezu koja je došapnula Tinu Ujeviću stih: “Umreću noćas od lepote”
Radomir Konstantinović

Santa Maria della Salute

Laza Kostić, pesnik koji poriče granice između života i smrti

Kajanje je nemirenje sa jednim tokom stvari, koje su ugrađene u prošlost, u njen determinizam. Kajanje je put ka preobražaju, ka preobraćenju. Ono je sredstvo budućnosti; sredstvo i njeno lukavstvo. Ovo preobraćenje Laze Kostića je preobraćenje ka univerzalizmu. Nije on hteo, u času Santa Maria della Salute, samo da se snađe, koliko mu je to dato, u poslednjim danima života, kada ga je sve razočaralo, i kada je od romantičarskog njegovog nacionalizma ostalo samo kolo utvara što nije, noću, prestajalo da mu se ruga. Hteo je on tu nešto mnogo više od spasenja; i nešto neuporedivo više od odbrane. Hteo je osvojenje univerzalističko. Od pesnika nacionalne romantičarske patetike, pretvara se on u pesnika kosmizma, u pesnika vaseljenstva, u pesnika koji ne samo što poriče granice između zemalja, i kultura, granice u čovečanskoj istoriji, već i granice između života i smrti. Ono treće stanje duše, dakle, onaj zanos o kojem je on govorio u knjizi o Zmaju, to je to stanje u kojem prestaje java i prestaje san, stanje koje nije niti stanje jave niti stanje sna, već i java i san, nekakvo stanje što mu se činilo vaseljenskim, po podsticaju koji mu je, sumnje baš nikakve nema, upravo taj Zmaj, na samrtničkoj postelji, dao: One međe rastope se / Među smrti i životom
Anri Mišo

Jači od stila: Anri Mišo

Naši svakodnevni nesporazumi sa svetom

U toj strašnoj upornosti, u tome kušanju svoje snage, jedini Anri Mišo biće spreman da kaže nešto što nije uspelo nikome od nas: naše svakodnevne, poražavajuće nesporazume sa svetom, sa sobom. On, koji je prošao kroz školu nadrealizma ali nikad nije učestvovao u nadrealističkom pokretu, znao je da to govori, i našao je hrabrosti da potraži pevanje upravo tamo gde prestaje iluzija, recimo iluzija prirode. Za ovoga čoveka grada, za ovog čoveka kome je potrebna zavist i mržnja, kako on to sam kaže, ta priroda nije ništa, ili, ako jeste nešto, ona je samo veliko razočaranje
Radomir Konstantinović

Smisao za vatru ili: pisati kao goreti

Zadržavanje zločinca na pragu sopstvene kuće

Istinska duhovna revolucija, ona koja treba da sledi i dalje inspiriše revoluciju u svetu, koja treba da vodi u sukob sa svetom, podrazumeva istinski humanizam kao nedeljivost sveta i čoveka, pa samim tim podrazumeva i sukob sa samim sobom. Nema stvarne pobune protiv sveta koja nije i pobuna protiv samog sebe, ako svet zaista ne prestaje tamo gde ja počinjem, ako ja zaista ne počinjem tamo gde prestaje svet. Ustati protiv sveta (čija načela se produžavaju kroz mene) znači ustati protiv samog sebe
Ekspresionizam

Ekspresionizam: Duh pobunjenoga čoveka

Biti nepomiren sa svetom

Kod nas, u ovoj kulturi (a to je pitanje koje sam postavio u početku, i kome se sada vraćam), zamah ekspresionizma bio je ne samo kratkovek, nego od početaka svojih prigušivan, i to upravo u onim duhovima koji su ga najpotpunije objavili: u slikarstvu, on je veoma brzo pripitomljen, u poeziji, on se s ne manjom brzinom izvrgao u svojevrsnu funkciju neoromantizma. Modernizam, čije prvo jutro je u znaku ekspresionističkih traženja, našao je svoj poetski vrhunac u neo-romantičarskoj emancipaciji od ekspresionizma, u stilu Miloša Crnjanskog. Sve ono što je dolazilo posle ekspresionizma (od futurizma do dadaizma) iscrpljivalo se magnoveno, bez dubljega odjeka; najduže je, svakako, trajao nadrealizam, ali i on je bio osuđen na ipak brzi slom. Onaj čuveni “slom modernizma”, o kome se toliko govorilo, šta je drugo nego neumitnost u ovoj nemoći za dublje prožimanje ekspresionizmom, odnosno: za dublje, stvarnije, delatnije, otvaranje svetu negacijom sveta?
Radomir Konstantinović

Beskućnik koji se pod svakim krovom oseća kao kod svoje kuće

Paradoksalne ljubavi

Sreten Marić, u svome članku (koji se zove, pomalo sumorno, verujem i pomalo njemu neadekvatno: Glasnici apokalipse), iznosi jedno svoje priznanje: ”... ja sam vrlo kolebljiv eklektik, to jest sa filozofskog gledišta najgore što se može biti. Šta mogu! Ja sam iskreno na strani mladih sa Bijenala, ali shvatam i one koji osuđuju njihovu ’ciničnu distancu’, ja sam i za Pjera Emanuela ali shvatam i Kartijea, za Levi-Strosa ali u osnovi i za onog direktora fabrike automobila, to jest volim poeziju i dobru knjigu uopšte, ali, u nedostatku arapskih hatova, strasno volim i dobra, rasna kola – mislim automobil. Isto tako, srećan sam da moja zemlja što više napreduje, da se u njoj dižu hiljade fabrika, da njenim autostradama jure milioni automobila a po njenim njivama prosipa izobilje veštačkog đubreta – pa ma i ono smrdilo. A opet nesrećan sam kad pomislim kakve će rezultate imati ta božja blagodet – po Goldmanu a i po mnogim drugima koji su to studirali – što se ljudi tiče, kakvi će izgledati moji kršni, blagoglagoljivi Užičani kad od njih naprave ’stručne analfabete’, tim više što se kod nas ti ’stručni analfabeti’ obično fabrikuju od onih običnih, nestručnih. Čekam, da bih se ponosio, kad će Novi Sad u kome sada živim, postati milionski grad i pokriti visokim oblakoderima tankih zidova, toliko tankih da su skoro prozirni, i poslednje vrbake kraj Dunava gde ćućore ljubavni parovi. Ali što se mene tiče, sve sam nestrpljiviji da nađem kućicu u nekoj ne mnogo posećenoj dolini gde još ima mršavih prirodnih livada, neposečenih moćnih hrastova, i gde se još jede pravi hleb od dobre stare pšenice u furuni”
Radomir Konstantinović

Da li je duh nepristojan?

Ne treba brkati ljubav i poeziju

Ni Šekspir, za koga ovo apriorno Za kulturu uvek ima danas jedno veliko, stoglasno horsko Za, nije duh iz duha, već duh iz smrti, i iz prašine što se meša sa krvlju, sa vidljivom i nevidljivom, sa krvlju duše i krvlju tela, pa i duh iz svih dvoumica između sebe i sveta, između privida i istine, između nužnosti i slobode, vulgarnosti i prefinjenosti, pa, dalje, i u tome smislu, i iz one alternative, slavne po zlu, koju su izbacili sledbenici, vatreni, “uništitelja estetike”, kod nas, krajem veka: “Šekspir ili kobasice”, te alternative koja, samo na prvi pogled, izgleda nam isključivo svojstvo varvarskog utilitarizma. Približavanje ljubavi i poezije, ili sveta i duha, približavanje uvek opasno, ali kojim duh biva duh, – zar ne može ono da dobije i ovaj izraz krajnje vulgarnosti, krajnje vulgarnog utilitarizma i pragmatizma?
Vilijem Blejk

Đavolje društvo: Vilijem Blejk

Kad smo u Mašti, mi smo u Istini

Nema, ne sme biti nigde mira gde je živo postojanje, dovikuje nam Blejk iz svoje noći ozarene slobodom mašte i maštom slobode: “Čovek koji nikada ne menja mišljenje jeste kao voda stajačica, i leže gmazove duha”. Jedino je protivurečnost ona koja se sme nazvati “istinitim prijateljstvom”, i jedino je Anđeo koji je postao Đavo prijatelj čoveka u čoveku; Swedenborg je grešio jer je razgovarao samo s Anđelima “koji su svi religiozni”, a nije razgovarao s đavolima “koji svi mrze religiju”. Mašta, nije li to ovaj razgovor svega sa svačim, i svakoga sa svakim? Nije li to plođenje za neka buduća rađanja, jer, kao što on kaže u svojim Paklenim izrekama (napisanim u potrebi da se čitava jedna filozofija i čitavo jedno pesničko iskustvo kažu narodski-poslovičkim jezikom): “Svaka stvar u koju se može verovati jest slika istine”, ili, komplementarno tome: “Što je sada dokazano, nekad se samo zamišljalo”. Kad smo u Mašti, mi smo u Istini, ali Istini koja tek nastaje, u živoj, rađajućoj istini
Radomir Konstantinović

Književna kritika – pseudonauka ili umetnost?

Satreperenje Midhata Begića i Radomira Konstantinovića

I Begić i Konstantinović u svojim esejima književno stvaranje prikazuju kao nešto sudbinski važno, kao rezultat unutrašnje drame pisca, kao ličnu životnu i intelektualnu pustolovinu, jedinstvenu i neponovljivu, kao što je jedinstvena i neponovljiva ličnost pisca i svakog čoveka, za njih je književnost ta gombrovičevska eksplozija energije, rad duha koji se stvara, igra snaga koje se ne daju u potpunosti kontrolisati. „Piši ne kao pseudonaučnik, nego kao umetnik”, poručivao je Gombrovič kritičarima, a naš dvojac je upravo od kritike napravio umetnost