Tekstovi sa tagom: radomir konstantinović

The Killing of Two Lovers

XXZ magazin preporučuje

Smrt u spavaćoj sobi

Suočen sa pošastima nepismenog, petparačkog, tabloidnog novinarstva i neretko iste takve stvarnosti, XXZ magazin beži u prošlost, onu bolju prošlost, neka lepša vremena i tekstove o događajima i ljudima koji nisu zaslužili da budu zaboravljeni. Međutim, valja se setiti toga da neprijatelj nikada ne spava, da teška vremena mogu postati još teža, te da u svakakvom vremenu i sredini postoje ljudi koji se trude, stvaraju i teže boljem. Zato smo odlučili da vam svake sedmice preporučimo dela savremenika iz sveta (pop) kulture koji su zaokupili našu i zavređuju vašu pažnju. Uz pokoje nedelo, odnosno *kontrapreporuke, razume se
Radomir Konstantinović

Čovečansko, prisutno i u svome odsustvu

Odanost poeziji

Jezik je prisutan i u svome odsustvu: naš odnos prema jeziku, ma kakav bio, nikada ne prestaje. Ne postoji “nepostojanje odnosa prema jeziku”, koje Folkman-Šluk vidi u jeziku kompjutera. Takvo nepostojanje odnosa prema jeziku jeste savršena nezainteresovanost, ili apsolutno otuđenje. Poezija, koja je mogućna (čak nužna) i u tekstu kompjutera, jeste potvrda da ovaj odnos prema jeziku postoji i u prividnoj vanodnosnosti. Ona je potvrda da se prisustvo čovečnog iskazuje i njegovim odsustvom, ili da je to odsustvo samo privid prisustva: ona je potvrda generalnog stava Folkman-Šluka, stava da nema poezije bez čoveštva, i da nema čoveštva izvan odnosa prema jeziku, ali ona je uporište negacije njegove teorije o poeziji kojom progovara suštinski čovek ili suštinski jezik, jer taj jezički čovek progovara čak i bez-jezički i anti-jezički: on ne progovara samo kao Trakl, nego i kao čovek epohe kompjutera
Radomir Konstantinović

Igra sa dokumentom

Iz kože tvorca niko nikada nije iskočio

Jeste li rekli da je to mazohizam epohe otuđenja, kada se čovek pokušava da ponaša prema sebi onako kako se svet ponaša prema njemu? Nema nikakve sumnje da je izazov dokumentarnog, na ovome nivou na kome razlika između dokumentarnog i stvarnog teže svome ukidanju, zaista izazov anti-tvoračkog. Ali nema, takođe, nikakve sumnje da jedan oglas umesto pesme, ipak, nije više taj oglas, onako kako jedna stvar umesto umetničkog dela, na nekoj dadaističkoj negdašnjoj izložbi, nije ta stvar. Fenomen zvani Dada, i koji se kao fundamentalni fenomen naše epohe dokazuje i našom produženom igrom sa anti-tvoračkom voljom stvari i sa anti-poetskom voljom jezika reklame ili oglasa, otkrio je (i ne prestaje da otkriva, gde god da se danas javi, i u bilo kakvoj verziji), da stvar umesto dela ne može da opstane: ako je sigurno da jedna stolica, izložena umesto skulpture, ne postaje skulptura, sasvim je sigurno to da ona ne ostaje onako stolica kakvom je to bila pre toga (i kakvom će biti posle toga). Ona se koleba
Radomir Konstantinović

Genije diletantizma: Pevajte, pevajte svakog dana

Kad život i smrt ključaju zajedno

Nije, uostalom, večito u pitanju ni ta kultura, kao nešto izvan naše bitne, najprisnije, svakodnevne slobode, kao nešto izvan naše sposobnosti za slobodu. U pitanju je, bukvalno je u pitanju sama ta sposobnost, to blaženo osećanje svemoći. Ono što je teško biti to je ovaj majstor diletantizma, to se ne daje svakome, onako kao što se ne daje ekstaza, kad život i smrt ključaju zajedno. Diletantizam je, kao iskaz ovog zanosa, esencijalna egzistencija. Ima li tu onda nekog zaključka? Ali eno kutije od cigareta, ona je stvorena da na njoj ostavite svoje remek-delo. Pevajte, pevajte svakog dana, makar to bio jedan jedini ton, ponavljajte ga do u besvest, sve dok ne uspete, a tad, kad uspete, biće to basnoslovni horovi i opere života, biće to sam život koji je propevao kao što još nikad nije, do dana današnjega
Nadrealizam

Nadrealizam juče i danas

Noćna, luciferska, demonska strana čoveka

Nadrealizam je bio, i ostao, tamo gde je autentičan na strani noći, s uverenjem da nam se ta noć može da otvori, automatskim pisanjem, tehnikom simulacije, spontanošću o kojoj su nadrealisti uvek sanjali kao o najvećoj, najmoćnijoj sili oslobođenja. Dan, to je svest, društvo sa njegovim prerogativima, sa lestvicama onoga što je dozvoljeno i onoga što je zabranjeno; noć, to je ona noćna, luciferska, demonska strana čoveka, onaj iracionalni prostor koji odbija ma kakvu domestifikaciju, koja je subverzivna, destruktivna uvek
Radomir Konstantinović

Ogledalo parohijalnih duhova

Čekajući prevod „Filosofije palanke“ na hrvatski jezik

Zbog silne strasti koju nacionalno nabrijani jezikoslovci, i profesionalci i amateri, unose u svoje rasprave moglo bi se pomisliti da je njima zaista nemerljivo stalo do jezika, da ih jezička pitanja muče i opsedaju po ceo dan, a i noću im ne daju da bar malo otpočinu. Konstantinović upravo u „Filosofiji palanke“ pokazuje da to baš i nije tako, već da je duhu palanke jezik nebitan. Za duh palanke je karakteristična odanost ustanovljenom poretku, običajnosti, aposlutna potčinjenost nepromenljivom redu koji je nezavisan od pojedinca. Pojedinačno se pokorava opštem, a duh palanke se objavljuje „kao prevashodni duh banalnosti (trajanja kroz ponavljanje uvek-istog)“. Čemu onda jezik? Šta tu uopšte ima da se kaže, u svetu gde je sve već rečeno, u svetu gde vladaju formule ustanovljene jednom zauvek?
Vesna Pusić

Anketa iz 2003: Ko su u BiH najpopularnije ličnosti iz Srbije i Hrvatske

Mesić, Konstantinović, Luković, Pusić...

Pod brižnim naslovom “Nema dobrog Srbina”, beogradski “NIN” od 3. januara 2003, bavio se anketom “Slobodne Bosne” koja se obratila tridesetorici uglednih javnih radnika, političara, profesora, privrednika iz cijele BiH pitajući ih koju bi ličnost u Hrvatskoj i Srbiji izdvojili kao najdražu i najpozitivniju osobu
Radomir Konstantinović

Slučaj Radomira Konstantinovića

Kad autošovinista hvali srpsku tradiciju

Nevolja dežurnih rodoljuba je što su sami sebe proglasili za čuvare i vlasnike nacionalne tradicije, pa budno stražare da se u njihov zabran ne ušunja kakav nenacionalni element. Tako smo došli u sumanutu situaciju da velikanima srpske književnosti i kulture mogu da se bave samo poštovaoci lika i nedela Ratka Mladića, Radovana Karadžića i ostalih masovnih ubica, dok su intelektualci koji su stali na crtu mahnitom šovinističkom zlu oglašeni za izdajnike i autošoviniste
Radomir Konstantinović

Agonija genija

Čovek mora da promeni svet da bi stigao do sebe

Najdelotvorniji romantizam je, svakako, onaj koji je, prkosno-očajnički, pokušavao da genija poezije, kao genija samodate univerzalnosti, suprotstavi pozitivističkom determinizmu sveta kapitala, od larpurlartizma iz estetičkih vizija Gotjea preko Bodlerovog kulta genija kao albatrosa što se uzdiže nad zemljom bede, preko Lotreamona, nanovo otkrivenog i Remboa, preko Malarmea i njegovoga sna o “konačnoj knjizi” (o knjizi koja bi bila apsolutna, koja bi pričala samu sebe), do nadrealista iz prve i osnovne njihove epohe, u znaku Bretona? Genije je tu anti-trgovac, ideja nezavisnosti pesnika uzdignutog do božanstva koje ostaje to i onda kada je prokleto
Radomir Konstantinović

Bdenje Radomira Konstantinovića

Ljudskost u borbi protiv čudovišta

Ma koliko to paradoksalno izgledalo, „strast” nacionalizma režirana na političkom palanačkom vašaru je zapravo način na koji se pojavljuje bezstrasnost, ravnodušnost, dosada jednog života odavno prestalog sa životom, i samo se iz ove bez-strasnosti, iz apsolutne individualne nemoći, rađaju bezumne političke strasti
Žan Dibife

Smisao za teškoću

Otpor konačnom identitetu

Kultura je traženje identiteta, ali ne i konačni identitet. Kultura ne zna za identitet koji je konačno nađen, i samo zbog toga i „jeste”, kao jedan otvoren proces. Ali, ako je ona ovo traženje identiteta, ako je ona jedna velika, nezavršiva identifikacija (ličnosti, bića, društva), ona je to zahvaljujući „preprekama” koje joj stoje na tome putu ka sanjanom identitetu. Kultura je igra suprotstavljenih sila identiteta i „prepreka” tome identitetu, imperativa definisanosti i činjenice otvorenosti. Tamo gde se ovo protivurečje kulture (koje je, na neki način, produženo protivurečje svesti) nasilno, mehanički razreši, u bilo kojem pravcu: u pravcu apsolutizovanog identiteta ili apsolutizovanog procesa (kao u nekakvom snu o čistoj otvorenosti, o totalnoj emancipaciji od svakog naloga za samoidentifi kovanjem, za definicijom) kultura je samo simulacija kulture, jedan privid kulture a ne i stvarna kultura, kao što je i svest tu samo simulacija žive svesti
Glaa 01 S

Radio drama

Radomir Konstantinović: Veliki Emanuel

Radio drama je akustična dramatizacija nekog događaja, naravno bez vizuelne komponente. Tvorci se oslanjaju isključivo na dijalog, muziku i zvučne efekte kako bi dočarali slušaocu atmosferu, likove i priču
Abrac 19 S

Aeroplan od hartije

Duh na dnu pivske boce

Ukoliko je nemirenje duha s duhom intenzivnije, utoliko je i on sam većega zamaha. Ni fetišizam kulture, koji je pokušaj njegovog uniženja, jer je pokušaj njegovog svođenja na funkciju nečega što je izvan i iznad njega, ni on mu, uza svu svoju moć što gotovo kao da raste iz dana u dan, zaista neće moći doći glave. Nekakav duh, kao cvet crn, ili cvet krvav, nevoljen i neželjen, nečekan ali dočekan, sačekaće nas, ponovo, na prozoru, i od hartije sa slovima naše pesme napraviti mali, veoma lepi avion i, dok suza klovna savršenstva curi nam niz lice, hitnuće ga, pokretom izvanredno spretnim, majstorskim, put neba, nedostižnog i kada je sasvim nisko
Radomir Konstantinović

Dug Skerliću

Strateg i taktičar građanstva

Postoji jedinstvo Skerlićevog dela; ja bih rekao, čak, da je to apsolutno jedinstvo koje se gradi na Skerlićevom antiromantičarskom pozitivizmu i racionalizmu, a čiji raspon ide od velikih kulturnoistorijskih studija preko ogleda i dnevne kritike d beležaka u časopisima i novinama. Ništa, ni jedan jedini tekst, čak ni jedan jedini red, ne protivureči ozbiljnije ovome jedinstvu. To je jedna arthitektonski savršeno promišljena i usklađena gradnja, a pisci, pesnici, filosofi i političari samo su elementi te gradnje, ili kao nekakvi glasovi u velikome horu kojim, međutim, diriguje Jovan Skerlić. Istorijski jezik je za njega u funkciji kritičkog jezika, a ovaj, opet, u funkciji ideološkoga pogleda Skerlićevog, koji je pogled najnaprednijega građanstva njegovoga vremena
Radomir Konstantinović

Neprestana obnova, to je naša prava sudbina

Najprešniji zadatak je da se izlečimo očajničke želje za uspehom

Dela, te metafore kulture, samo su trenuci jedne velike igre, a kultura, to je taj proces koji nam treba, kultura kao naša svest koja se beskonačno izgrađuje, taj pokret od rime do rime, od metafore do metafore. Ono što je bitno, to hoću da kažem, to je upravo ovaj proces, to je aktivnost našeg duha zagledanog u sebe samog, u svet kome on postavlja pitanja i koji ga takođe pita, proces kao nekakav živi pesak koji guta naše rezultate, naša dela, i samo nas time primorava da težimo novome delu, toj moćno-inspirativnoj našoj iluziji, toj optičkoj varci našeg duha koja nas hrabri i inspiriše