Tekstovi sa tagom: radomir konstantinović

Radomir Konstantinović

Od kritike do zanosa

Jesmo li oslepeli za sadašnjost koja čeka da joj se vratimo?

Ako je kritika neizbežna, sme li ona da nas učini mrtvima za zanos, za strast i oduševljenje, pa čak i za onu radost koja je spremna da pogreši, živa ljudska radost? Integralni duh je samo u ovome spoju kritičkog duha i duha radosti, prosuđivanja i strasti.
Radomir Konstantinović

Osvajanje Evrope

Egzotični klovnovi koji skakuću u opancima

Ovaj pokušaj da se svedemo na egzotiku, na egzotične klovnove koje će Evropa da vidi, i primi, samo ako skakuću pred njom u opancima, udaraju u bubnjeve i sviraju u zurle, ovu bubnjarsku i zurlašku estetiku koju piše kompleks inferiornosti i došaptava čemerna duša rođena za Čičikova, osećam pre svega kao atak na literaturu: literatura nikad nije nastajala, sem po cenu da izgubi sebe, iz potrebe da nekome ugodi, da se nekome “dopadne”, a pre svega savremena literatura koju, kao ljudski ponos i prkos, i mi, na ovom jeziku iskonskog prkosa i inata (i trgovcu i bogu!) pokušavamo da ostvarimo
Radomir Konstantinović

Istorijski kontekst “Filosofije palanke” 1969. godine

Kapitulacija je došla kasnije

Osim mantre o svim Srbima u jednoj državi, kao da Jugoslavija to nije bila, upravo 1969. počinje sve otvorenije da se pominje jedna nova – zaštita i briga za Srbe van Srbije, jer kako je govorio Mihajlo Đurić: izvan Srbije, Srbi žive u još četiri od pet republika, ali ni u jednoj od tih preostalih republika, oni „ne žive svojski“. Na ovakve teze je najčešće odgovarala Latinka Perović, stavom da su „Srbi van Srbije kod svoje kuće i slobodni i ravnopravni u drugim republikama“, odnosno da nisu „porobljeni delovi srpskog naroda“. Postoje ljudi koji se ne slažu sa tim, nadovezivao se Marko Nikezić, stavom da je nacionalizam u Srbiji kontinuitet i „ja vidim“, rekao je, „smisao naše političke akcije u borbi sa tim kontinuitetima“. Bili su to oni kontinuiteti koje je upravo u “Filosofiji palanke” prepoznao i dekonstruisao Radomir Konstantinović
Dkis 01 S

Posmrtna sudbina Danila Kiša i Radomira Konstantinovića

Subotički nasrtaji na Drugu Srbiju

Počasni građanin Subotice postao je poeta nacionalne, kama-provenijencije Matija Bećković. Nije iz Subotice, ali ga je predložio Savez srpskih udruženja Severnobačkog okruga, obrazloživši predlog stavom da je reč o „stvaralaštvu visoke kulturne i umetničke vrednosti“. Većinski naprednjaci još su tvrdili da Bećković, fakat, nije iz Subotice, ali da je u njoj gostovao. Što je, naravno, tačno. Dvojica antifašista i antinacionalista u Subotici, za jednog nema mesta
Faffa 10 S

Palanka, pozorište normativnosti: Duh podsmeha svemu pojedinačnom

Beskrajna mržnja svake različitosti

Pojedinac se podređuje u ovome svirepom pozorištu kojim vlada neobuzdani smeh većine, od talasa do talasa poruge, duhu palanke ne samo u načelu, i ne samo u velikim ”trenucima” koji bi mogli biti egzistencijalno iskušenje za sami taj duh, on mu se podređuje u životnoj praksi, i to svakodnevnoj. Time što je nosilac jedne osobine ili mane, u koju je pretočeno njegovo ime koje je dobio po rođenju (veoma malo ljudi zovu se u palanci svojim pravim imenom), on je u praksi trajno podređen palanci: svakim dozivanjem, koje mu se, po ovome nadimku, upućuje, duh palanke pobedonosno likuje: on je neprestano zaposlen
Radomir Konstantinović

Skica za portret

Radomir Konstantinović: Kreontova glava i Antigonino srce

Da li je Konstantinovićevo prevrednovanje tradicije bilo moguće da postane djelić institucionalne politike jedino u jugoslovenskom socijalizmu, da li bi i u liberalnim demokracijama osjetljivim na nacionalne partikularizme, ostaće misterija i nagađanje (ako nije iz kretanja devedesetih posve jasno), a Konstantinoviću je definitivno bilo važno da institucionalno kod pitanja srpske kulture, do čijeg identiteta mu je također vrlo stalo, uvede i to čitanje tumbe i možda trijumfuje. Život pokazuje da je u novom sistemu mnogo bolje prošao Ćosićev tradicionalistički koncept koji je igrao na kartu kontinuiteta s ideološkom pravovjernošću i nacionalnom autohtonošću
Arive 02 S

Tekstualno uznemiravanje: Filosofija palanke

Stil, najviše načelo palanke

U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost. Sve što je pretežno lično, individualno (ma u kom pravcu) nepoželjno je pre svega zato što je obećanje „sveta", kao čiste negacije palanke, dakle obećanje stilske polivalencije, a ova polivalencia je, za palanački duh, čisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla.
Aadone3

Vekovima tice nas klikuju

Mrzak im duh i duha slast

Od leta tičijeg do leta/ Od sveta ičijeg do sveta/ Nas dvoga samo se boje/ Ne mogu da nas vide i čuju/ Protiv nas zavere svoje/ Bogovi grubi pletu i kuju…
Isou 01 S

Ateizam kao načelo javnosti

Opštenje s bogom kao otpadništvo od duha palanke

Ma koliko se ovaj duh palanke pozivao na boga kao na vrhovnu volju, dajući mu svako „prvenstvo", on od boga stvara samo svoju funkciju time što ga zadržava u sferi racionalno-pojmovnoj. On je „prvi izvor", „svevideći" i „sveznajući", onaj koji zna a o kome se ništa ne može znati. On je nad nama, i u tom smislu i iznad naših moći znanja, a naše je da sledimo i izražavamo njegovu volju a ne da pokušavamo da ga saznamo, da se pitamo o njemu, da opštimo sa njim. Duh palanke je u sferi religijskoj duh normativnog boga, i to pretežno u etičkom smislu, a znatno manje u smislu spekulativnom (najmanje u smislu mističkom), po onoj nužnosti po kojoj on moralni stav pretpostavlja i suprotstavlja filosofskom duhu, ali i zato što, kao duh opštosti, on traži jednog opšteg, normativnog i normiranog boga, sa kojim se ne može opštiti (zbog njegove uopštenosti), i sa kojim se ne sme opštiti, jer lično opštenje, kao mogućnost ličnog boga, znači otpadništvo od duha palanke.
Beket 01 S

Beket prijatelj: Raspevani glasovi mrtvih

Pesnik đubrišta na đubrištu Montalbano

Pismo je poslato na našu rovinjsku adresu. Kaća je pozvala Edvarda da nas poseti u Rovinju, pri povratku iz Venecije. Ali ne sećam se da li nas je Edvard posetio, a naša prepiska sa Beketom iz tog vremena uništena je u Rovinju. Zajedno sa ostalim mojim hartijama, i knjigama, pisma Beketova razbacana su po ulici Montalbano, koja je u međuvremenu pretvorena u đubrište. (Jer mržnja pretvara sela i gradove u đubrište.) Eto, tako se Beket, pesnik đubrišta, našao na đubrištu Montalbano: ipak je dakle došao u Rovinj, makar i kao hartija za smeće?
Arajs 03 S

Red palanačkog sveta

Ideal čistog siromaštva

Red palanačkog sveta, oličen u stvarima svakodnevnog, čulnog iskustva, i u stvarima moralnim i stvarima duha koji pokušava ovde da opstane, samo je izraz, prožet tugom mrtve svetlosti, ovog osnovnog nagona bolno-gorke volje da se nalog zatvorenoga sveta prihvati kao mogući imperativ egzistencije (kao pomirljiv sa egzistencijom), odnosno da se egzistencija pomiri sa trajnošću.
Faffa 10 S

Zlo je uvek s onu stranu brda

Ideal organske kulture

Strah od dodira sa tuđom kulturom je neizbežan za ovaj duh plemena u agoniji: sve tuđe (ovde "evropsko"), jeste iskušenje samosvojnosti ovoga plemenskog duha, iskušenje odrođavanja ovoga duha koji pokušava da ostane rodovski duh (duh roda); ali u osnovi ovoga straha jeste strah od vremena, koje ne dozvoljava amalgamisanje u tipsko, koje na taj način ne dozvoljava zajednici da bukvalno "svari", odnosno da uravnoteži sa svojim iskustvom nova iskustva.
Marijpo 13 S

Filosofija palanke

Politički vašar u režiji dosade

Bezumne političke strasti sveta palanke potiču iz ove bez-strasnosti (doživljajne nemoći kao moći ništavila, dosade zatvorenog sveta), ali koja bez-strasnost je načelno neprihvatljiva onako kako je neprihvatljiva idealna ravnodušnost (ili samo ništavilo). Politika ovog sveta je politika prevare jer je sama (ta politika) zasnovana na pokušaju prevare egzistencije (sentimentalističke jer netragične, događajne jer nedoživljajne, najzad pojedinačne jer nesubjektivne) kao na pokušaju prevare istorije njenom degradacijom od istorije traženja smisla na istoriju događaja unapred datog smisla, i to smisla dostižno-stvarnog sveta lišenog svakog utopizma. Načelo lukavstva je vrhovno „radno" načelo ove politike koja je bezpolitična jer bez cilja, sama sebi cilj, jedna igra kojom vlada duh nad-igravanja i iz-igravanja. Ne biti prevaren je ovde i dalje osnovni imperativ koji, u praksi, znači prevariti jer praksu svest ovog imperativa neprestano oseća kao moguću prevaru.
Sarajevo

Buđenje iz ravnodušnosti

Vraćanje Sarajevu

Nije bilo pitanje političkog stava, još manje ideološkog, u vezi sa katastrofom koju smo doživljavali u Sarajevu i sa Sarajevom, nego je bilo pitanje totalne ljudskosti – ljudskost je bila u prvom redu u pitanju. I ako je tako, onda nisi morao da imaš misao i stav, morao si očajavati nad onim što se dešavalo u Sarajevu. E, sad, je li očajavanje program? Nije! Je li očajavanje ljudskost? Jeste! U tom trenutku, za mene, ono je bilo kriterijum, kriterijum ljudskosti
Radomir Konstantinović

Bora Ćosić: Vražji nakot (University Press, Sarajevo, 2017)

Pesnički duh neredovnog, slučajnog i nesavršenog

“Vražji nakot” knjiga je koja Radomira Konstantinovića slika u svoj njegovoj intelektualnoj bravuroznosti, Ćosić ovim romanom-esejom, ujednačenim i snažno artikulisanim, osvjetljava jednu gromadu koja je bila i ostala naša rijetka veza sa duhom jednog nepalanačkog svijeta. Vremenom, Konstantinovićevo djelo još snažnije će zrcaliti svojom aktuelnošću, zato što je ono i nakon njega jedna beskrajna vrteška igre i potrage