Tekstovi sa tagom: radomir konstantinović

Od leta tičijeg do leta/ Od sveta ičijeg do sveta/ Nas dvoga samo se boje/ Ne mogu da nas vide i čuju/ Protiv nas zavere svoje/ Bogovi grubi pletu i kuju…

Ma koliko se ovaj duh palanke pozivao na boga kao na vrhovnu volju, dajući mu svako „prvenstvo", on od boga stvara samo svoju funkciju time što ga zadržava u sferi racionalno-pojmovnoj. On je „prvi izvor", „svevideći" i „sveznajući", onaj koji zna a o kome se ništa ne može znati. On je nad nama, i u tom smislu i iznad naših moći znanja, a naše je da sledimo i izražavamo njegovu volju a ne da pokušavamo da ga saznamo, da se pitamo o njemu, da opštimo sa njim. Duh palanke je u sferi religijskoj duh normativnog boga, i to pretežno u etičkom smislu, a znatno manje u smislu spekulativnom (najmanje u smislu mističkom), po onoj nužnosti po kojoj on moralni stav pretpostavlja i suprotstavlja filosofskom duhu, ali i zato što, kao duh opštosti, on traži jednog opšteg, normativnog i normiranog boga, sa kojim se ne može opštiti (zbog njegove uopštenosti), i sa kojim se ne sme opštiti, jer lično opštenje, kao mogućnost ličnog boga, znači otpadništvo od duha palanke.

Pismo je poslato na našu rovinjsku adresu. Kaća je pozvala Edvarda da nas poseti u Rovinju, pri povratku iz Venecije. Ali ne sećam se da li nas je Edvard posetio, a naša prepiska sa Beketom iz tog vremena uništena je u Rovinju. Zajedno sa ostalim mojim hartijama, i knjigama, pisma Beketova razbacana su po ulici Montalbano, koja je u međuvremenu pretvorena u đubrište. (Jer mržnja pretvara sela i gradove u đubrište.) Eto, tako se Beket, pesnik đubrišta, našao na đubrištu Montalbano: ipak je dakle došao u Rovinj, makar i kao hartija za smeće?

Red palanačkog sveta, oličen u stvarima svakodnevnog, čulnog iskustva, i u stvarima moralnim i stvarima duha koji pokušava ovde da opstane, samo je izraz, prožet tugom mrtve svetlosti, ovog osnovnog nagona bolno-gorke volje da se nalog zatvorenoga sveta prihvati kao mogući imperativ egzistencije (kao pomirljiv sa egzistencijom), odnosno da se egzistencija pomiri sa trajnošću.

Strah od dodira sa tuđom kulturom je neizbežan za ovaj duh plemena u agoniji: sve tuđe (ovde "evropsko"), jeste iskušenje samosvojnosti ovoga plemenskog duha, iskušenje odrođavanja ovoga duha koji pokušava da ostane rodovski duh (duh roda); ali u osnovi ovoga straha jeste strah od vremena, koje ne dozvoljava amalgamisanje u tipsko, koje na taj način ne dozvoljava zajednici da bukvalno "svari", odnosno da uravnoteži sa svojim iskustvom nova iskustva.

Bezumne političke strasti sveta palanke potiču iz ove bez-strasnosti (doživljajne nemoći kao moći ništavila, dosade zatvorenog sveta), ali koja bez-strasnost je načelno neprihvatljiva onako kako je neprihvatljiva idealna ravnodušnost (ili samo ništavilo). Politika ovog sveta je politika prevare jer je sama (ta politika) zasnovana na pokušaju prevare egzistencije (sentimentalističke jer netragične, događajne jer nedoživljajne, najzad pojedinačne jer nesubjektivne) kao na pokušaju prevare istorije njenom degradacijom od istorije traženja smisla na istoriju događaja unapred datog smisla, i to smisla dostižno-stvarnog sveta lišenog svakog utopizma. Načelo lukavstva je vrhovno „radno" načelo ove politike koja je bezpolitična jer bez cilja, sama sebi cilj, jedna igra kojom vlada duh nad-igravanja i iz-igravanja. Ne biti prevaren je ovde i dalje osnovni imperativ koji, u praksi, znači prevariti jer praksu svest ovog imperativa neprestano oseća kao moguću prevaru.

Nije bilo pitanje političkog stava, još manje ideološkog, u vezi sa katastrofom koju smo doživljavali u Sarajevu i sa Sarajevom, nego je bilo pitanje totalne ljudskosti – ljudskost je bila u prvom redu u pitanju. I ako je tako, onda nisi morao da imaš misao i stav, morao si očajavati nad onim što se dešavalo u Sarajevu. E, sad, je li očajavanje program? Nije! Je li očajavanje ljudskost? Jeste! U tom trenutku, za mene, ono je bilo kriterijum, kriterijum ljudskosti

“Vražji nakot” knjiga je koja Radomira Konstantinovića slika u svoj njegovoj intelektualnoj bravuroznosti, Ćosić ovim romanom-esejom, ujednačenim i snažno artikulisanim, osvjetljava jednu gromadu koja je bila i ostala naša rijetka veza sa duhom jednog nepalanačkog svijeta. Vremenom, Konstantinovićevo djelo još snažnije će zrcaliti svojom aktuelnošću, zato što je ono i nakon njega jedna beskrajna vrteška igre i potrage

Istorija nas je zaboravila, kaže Konstantinović. Tako smo ostali u svojoj palanci, svesni da ovaj udes nije samo naš, nego jedna opšta pošast. Jer palanački svet, njegov ubitačni duh jedan je lutajući duh, nema zemlje u kojoj on nije moguć. Pa se njegova doktrina utelovljuje i u najrazvijenijim sredinama, ponekad. Svuda gde biće te sredine postaje samo sebi dovoljno. A svet koji je opšti, želi iz svoje posebne kuće da izgna. A tamo gde prestaje mogućnost sveta počinje mogućnost ovog duha. Otud težnja ka zatvaranju u svoj svet, moguća je svuda

Sad pomišljam da to nije posledica uobičajenog mimohoda bića i jezika, nego da je to životinja moje ljudskosti, velika divna strašna životinja očajavanja, tražila svoje pravo. Pomišljam da je to sama suštastvena ljudskost tražila od mene da zaurlam, a ne da govorim. I da me je samo žudnja za kućom uspevala da natera da, uprkos provokaciji na urlik, povezujem reči u rečenice, da artikulišem plač, da očovečujem životinju ranjene ljudskosti, pa makar da i tim govorom, tim pokušajem govora, i ja dajem svoj doprinos ogromnom sramnom verbalnom đubrištu što leži na toj ranjenoj ljudskosti

Ne volim polutanstva, ne volim bezdušne pomirljivosti, ne volim »moj naklon, čaršijo, na sve strane«. Na odlučnost i otvorenost kojom se Konstantinović opredelio za traženja, mislim da treba odgovoriti. I otvoreno, bez predrasuda prići nađenom. Pogotovo kad je u pitanju pisac koji se satanski lišava svih uobičajenih atraktivnosti, mameći nas neprivlačnim na izgled korenima misli i doživljaja koje sugerira nemogućna situacija zadata biću dužnom da je reši, a s njom i nerešivu jednačinu života teško bolesnog od smrti koju čovek nanosi čoveku.

Knjiga “Duh umetnosti”, dakle, ponovo vraća Konstantinovića kao autora nekih od najvažnijih knjiga i eseja o književnosti i kulturi napisanih na našem jeziku. Upućujući pri tome na jedan suštinski neobuzdan i beskrajno radoznao duh, zaljubljen u misao o neprestanom traganju kao jedinom i nezaustavljivom putu ka istini ili ka ponoru bića. Sa druge strane, budući obilježen kao “ideolog druge Srbije” i “mrzilac vlastitog naroda”, u nacionalističkom mainstreamu Konstantinovićevo djelo nesumnjivo predstavlja prvorazrednu prijetnju i izaziva podozrenje. Ono je i danas jedan veliki portal ogledala u kojem se precizno zrcale sav jad i bijeda kaljuže u koju su ovdašnja društva potonula

Kao prema nepisanom pravilu, progonjeni su bili najsvesniji umovi i kritički intelektualci koji su odbijali da se pridruže bratstvu u krvi, zločinačkom konsenzusu koji su ova društva, srpsko i hrvatsko pre svih, napravili da bi uspešno realizovali ratnu i velikodržavnu politiku. Njihove i naše razlupane i opustošene, ali etnički sve čistije i nacionalno sve homogenije državice, verno svedoče o tome. Ipak, za navedene anticivilizacijske gestove potrebna je saglasnost najširih slojeva društva. I ona je dobijena

Prevara, koju duh palanke vidi kao jedinstveno načelo sopstvenog sveta međusobne mržnje i glume u životu pod maskom, proširuje se, kao načelo, i na samo biće egzistencije: ono nas obmanjuje, neprestano nam obećavajući ono što nam neprestano uskraćuje. Ono nas nadahnjuje iluzijom, vodeći nas iz iluzije u iluziju kao iz razočaranja u razočaranje. Načelo ravnodušnosti ističe se kao načelo protivno ovom načelu prevare, kao rad protiv rada (koji je besmislen, nerazuman jer nikuda ne vodi, nikakvom kraju nikakvog rezultata), kao osnovni rad duha palanke, rad na produbljivanju pasivnosti, na deziluziji, rad koji obećava najveću iluziju: izlazak iz mudrosti "iluzionističkog" bića egzistencije, u stvari iluziju o mogućnosti da se ova mudrost egzistencije prevari.

Oni koji ne vide dalje od nosa ne vide, naravno, ni to da je Rade pisao na srpskom jeziku i da je deo srpske kulture. Za života je mogao da se kurobeca koliko hoće, da poistovećuje nacionalizam i terorizam, ili da bude tuđ u tuđem svetu koji odbija da se suoči sa zločinstvom iz njega poteklim. Posle Radetove smrti ključevi vlasti su u mojim rukama. Konstantinovića ću pacifikovati, preparirati, oslobodiću ga od dnevno-političkih naslaga koje štete njegovom uzornom delu i tako ću ga učiniti bezopasnim, vo vjeki vjekov, a možda i duže