Tekstovi sa tagom: rajner marija rilke

I koje to reči govore sebi kad im usne s naporom pokušavaju da se pokrenu? Artikulišu li one istinske reči? Da li su to još rečenice koje izgovaraju ili iz njih izlazi nešto zbrda-zdola, kao što iz zapaljenog pozorišta izlaze svi oni koji su u njemu bili gledaoci i glumci,slušaoci i junaci?

Uvek usamljenom i u sebe povučenom, sada već mrtvom Rilkeu, čoveku uostalom koji je još za života voleo smrt — više ne daju mira sada no dok je bio živ. Imenu njegovu povećavaju sjaj i zvuk, umnožavaju broj dela izdavanjem neizdatih radova, sakupljanjem i objavljivanjem pisama (Isidora Sekulić)

Deset Rilkeovih pisama jesu u poetski oblik zaodevena velika lekcija o životu čovečjem, o unutrašnjoj samostalnosti čoveka. Čovek može i mora biti utruđen i bolan od života i sveta, ali mora biti nezavisan od toga. Svaki čovek treba, a tvorac mora biti svet za sebe, nezavisan od svega spoljašnjeg, dobrog i zlog. Kroz svoj rast i razviće mora se čovek proneti samostalan i sam. Niko nikom ne može savetovati ni pomoći u najvažnijim stvarima. Među uslovima za unutrašnju samostalnost, od nekoliko poznatih Rilkeovih ideala i energija: samoća, siromaštvo, čistoća, strpljenje — samoća je u ovim tekstovima dobila najviše mesta i najsnažniji izraz

Srećno ti najneizrađenije predgrađe –/ Srećno ti novo mesto, Rajnere, nov svet, Rajnere!/ Srećan ti dokaza krajnji rt, pronađen –/ Srećno ti novo oko, Rajnere, nov sluh, Rajnere!