Tekstovi sa tagom: rat

Francuzi i Nijemci su tri puta krvavo ratovali u sedamdesetak godina; milioni žrtava su padali samo u jednoj bici (na Somi). Ali, nisu oni uspostavili osnove Atlantskog saveza tako što su jedni drugima nešto praštali, nego tako što je ustanovljena vladavina zakona u svakoj državi, što se počelo osnivanjem Evropske zajednice za ugalj i čelik, funkcionalnim objedinjavanjem itd. Vili Brant nije u Varšavi odavanjem pošte započeo proces denacifikacije, on je to učinio nakon što je denacifikacija bila završena. Taj simbolički čin je došao na kraju. A ovde se stalno traži da se počne. Ne može to

Sve je bilo žešće ambiciozno otpočetka, prvo izveštavanje iz inostranstva za novi portal, ali, ambicije treba ostaviti daleko, pre aerodromskog susreta sa kompanijama Etihad  i Air Serbia koje vas zajediničkim letom iz Beograda prebacuju u Sarajevo; raščistiti s postojanjem izvesnog rizika još pre ulaska u vremešni ATR koji pamti predele diljem SFRJ, pre donošenja njenog poslednjeg Ustava…

“Poezija je uvijek imala malu publiku, ali je ta publika jako značajna, i bitna. Ljubitelji književnosti su kao pripadnici neke sekte, malobrojne ali uticajne i vrijedne. Oni su posvećenici čitanja, njeguju kult knjige, i zbog njih ima smisla pisati” (Faruk Šehić, odlomak iz intervjua)

Pre 16 godina, šestog aprila 2002, sarajevski „Dani“ objavili su antologijski separat posvećen opsadi glavnog grada BiH pod naslovom „Sjećaš li se Sarajeva“. Među autorima je bio i današnji glavni urednik XXZ magazina čiji tekst prenosimo pred 26. godišnjicu početka četničkog napada na Sarajevo. Posebno priznanje Luković je dobio 2010, kad je proglašen „Počasnim građaninom Sarajeva“. Tko ne zna zašto, neka pročita tekst...

Autor knjige “Dubrovnik” uspeo je, u kratkim rečenicama, preciznim potezima, jasnim izrazom, da utka izgled društva pre rata, jugoslovensku lažnu idilu, da čak nagovesti, uz pažljivije čitanje, da je taj lažni mir slutio na nešto što neće na dobro izaći. I sve to kroz sasvim lična sećanja, nepretenciozno, pišući o tako bazazlenim stvarima kao što su porodična letovanja u Cavtatu. I bele sandalice, kratke pantalone i užareni pesak na crno-belim fotografijama naših detinjstava… (iz recenzije Milka Štimca u “Ekspresu”)

Neformalni zaključak posetilaca, autora i stručnjaka ukazuje na to da ratne strahote i dalje žive, te da, iako zamrznute, nose jasnu antiratnu poruku

“Nisam nacionalni nego profesionalni novinar”. Ovu rečenicu izgovorio je novinar sarajevske Televizije Mladen Vuksanović, autor knjige “Pale 5. 4. - 15. 7. 1992”, dragocenog svedočanstva o prvim ratnim mesecima u Bosni i Hercegovini. Ova memoarska knjiga objavljena je u gotovo čitavoj Evropi, nažalost ne i u Srbiji. U Nemačkoj je Vuksanovićev ratni dnevnik koji je objavila izdavačka kuća Folio dobio izvanredne kritike, a predgovor je napisao tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer. Mladen Vuksanović je rođen na Palama, a umro je 1999. u 57. godini, kao izbeglica, na Cresu, gde je radio kao noćni čuvar. Bio je reditelj i scenarista više zapaženih dokumentarnih filmova. Majka mu je bila katolkinja, a otac pravoslavac. Odbio je da radi na televiziji Radovana Karadžića. Do odlaska iz BiH bio je šikaniran, a za ljude koji su preuzeli televiziju u kojoj je radio rekao je "To su profesionalne ubice! Te laži i perverzije novinara nemaju dna!" Knjiga koju objavljujemo kao feljton prvi put je objavljena 1996. u Zagrebu (izdavač Durieux). Isti izdavač objavio je Vuksanovićevu knjigu “Taksi za Jahorinu”. Vuksanovićev Dnevnik sa Pala objavljujemo u obliku feljtona, kao podsećanje na užas koji se ne sme ponoviti

Znali smo od početka da su kompletno naoružanje i oprema jugoslovenske vojske dati napadačima, ostavljeni, kako u Hrvatskoj, tako i u BiH. Nismo imali teško naoružanje, ali - dolazimo do problema komandovanja - nijedan od ljudi koji su vodili brigade nije imao iskustvo, ni na vežbama, ni na čemu sličnom. Jedan komandir voda bio je nastavnik muzike

“Nisam nacionalni nego profesionalni novinar”. Ovu rečenicu izgovorio je novinar sarajevske Televizije Mladen Vuksanović, autor knjige “Pale 5. 4. - 15. 7. 1992”, dragocenog svedočanstva o prvim ratnim mesecima u Bosni i Hercegovini. Ova memoarska knjiga objavljena je u gotovo čitavoj Evropi, nažalost ne i u Srbiji. U Nemačkoj je Vuksanovićev ratni dnevnik koji je objavila izdavačka kuća Folio dobio izvanredne kritike, a predgovor je napisao tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer. Mladen Vuksanović je rođen na Palama, a umro je 1999. u 57. godini, kao izbeglica, na Cresu, gde je radio kao noćni čuvar. Bio je reditelj i scenarista više zapaženih dokumentarnih filmova. Majka mu je bila katolkinja, a otac pravoslavac. Odbio je da radi na televiziji Radovana Karadžića. Do odlaska iz BiH bio je šikaniran, a za ljude koji su preuzeli televiziju u kojoj je radio rekao je "To su profesionalne ubice! Te laži i perverzije novinara nemaju dna!" Knjiga koju objavljujemo kao feljton prvi put je objavljena 1996. u Zagrebu (izdavač Durieux). Isti izdavač objavio je Vuksanovićevu knjigu “Taksi za Jahorinu”. Vuksanovićev Dnevnik sa Pala objavljujemo u obliku feljtona, kao podsećanje na užas koji se ne sme ponoviti

Parkiram ispred zgrade pa uđem kroz otvoreni haustor, preskočim vreće s pijeskom i popnem se izrešetanim stubištem do mog nekadašnjeg stana na trećem spratu. Sačuvao sam ključeve naravno, iako mi ni za što više ne služe. Moja zgrada je otvorena, ona je ‘porto franco’ u punom svom značenju i ona je jedini dom. Ta četiri zida, unutar kojih noćim u vreći za spavanje kad dođem, dok slušam Neretvu, predstavljaju jedino mjesto na svijetu koje mogu zvati svojim

Među tisućama i hiljadama ratnih slika na kojima je Radovan Rašo Karadžić u prvom planu, često u omiljenoj maskirnoj uniformi, nekoliko fotografija koje je uradio jedan od najboljih fotoreportera bivše SFRJ, Matija Koković - ostaju da svedoče o Ocu Šumske mnogo više nego tomovi knjiiga i eseja. Kad mu je na početku rata najavljen photo-session, usred prestonice zvane Pale, Rašo Karadžić pojavio se, okružen plesačkom grupom svojih telehranitelja niskog čela, kao modna ikona ranih devedesetih, manekenska ikarnacija diesel-turbo ofanzive na svekoliku estetiku, u odelu koje izgleda kao ljubičasto ili tamno crveno ili krvavo maroon; možemo se xxz-kladiti da ga je kupio od šanera koji su ga ubedili da mu lijepo stoji, izgleda kao Čovjek O Kojem Cijeli Svet Šapuće Strahom. Zagledan u daljinu, s neizbežnim Ray Ban naočarima, uzdignute brade u pozi koju je pozajmio iz kaubojskih filmova po šavničkim bioskopima, Karadžić Radovan kao da je odlučio da mu fotografije budu politički statement – ovo je Srbin koji će vam svima jebati majku! Čovek koji je izjavio: "Za mene je srpstvo nešto najviše što sam mogao dobiti rađanjem, srpstvo se nosi u sebi i ne bih ga dao nizašta", na ovim fotografijama izgleda do bola zaljubljen u sebe. Narcizam velikih ambicija doveo ga je do toga da iz fotografske poze krene u verbalni obračun sa planetom Zemljom; otud je, naravno, logično bilo da uz ove veličanstvene foto-dokumente krvave istorije ponudimo kolekciju najluđih, najbizarnijih izjava samozvanog Oca Šumske, čoveka kojem se danas divi mali radovan po imenu mile dodik. Jedan je Rašo, jedan je zločinac! Mržnja oslobađa! Vaistinu!