Tekstovi sa tagom: ravnodušnost

Radomir Konstantinović

Kome je umetnost namenjena

Mi smo puste dvorane u kojima pokliči Don Kihotovi izazivaju sprdnju

Onaj za koga je neko drvo pored puta, recimo samo drvo (u smislu: drvo, pa šta?) ne samo što nikad neće biti ni Sezan ni Koro, on ostaje uvek slep za platna Sezanova i Koroova. Ako ste ubeđeni da drveće ne govori, ne smeje se, ne došaptava se između sebe; ako je za vas neka izgužvana novinska hartija koju nosi vetar ulicom samo novinska hartija, s vama je svršeno u svetu umetnosti, ona za vas može da bude samo jedno od pravila ponašanja naše toliko kritične epohe, konvencija koja ne stiže do srca
Sarajevo

Buđenje iz ravnodušnosti

Vraćanje Sarajevu

Nije bilo pitanje političkog stava, još manje ideološkog, u vezi sa katastrofom koju smo doživljavali u Sarajevu i sa Sarajevom, nego je bilo pitanje totalne ljudskosti – ljudskost je bila u prvom redu u pitanju. I ako je tako, onda nisi morao da imaš misao i stav, morao si očajavati nad onim što se dešavalo u Sarajevu. E, sad, je li očajavanje program? Nije! Je li očajavanje ljudskost? Jeste! U tom trenutku, za mene, ono je bilo kriterijum, kriterijum ljudskosti