Tekstovi sa tagom: rečnik paraknjiževnih termina

Nezadovoljni stvarnošću lišenom svakog duhovnog smisla, duboko frustrirani višedecenijskim odmetanjem u fiktivne literarne svetove – Radovan Karadžić, Miroslav Toholj, R.P. Nogo, Nikola Koljević i njihova književna sabraća počela su da svoje pesničke i ideološke snove primenjuju na postojeći referentni okvir, gradeći javu naopakog sveta. Ognjem, mačem, kamom, bombom, granatom i srodnim pesničkim postupcima

Čime je to ugrožen opstanak naroda u Simovićevoj pesmi? Razni su se neprijatelji navrzli na njegov mnogostradalni narod, a pretužni pesnik zaziva Bogorodicu ne bi li, ako je ikako moguće, spasla pesničko "mi". Od čega? Recimo, od riba. Kaže pesnik: "Dok kišu protkiva susnežica, i vuk, / riba i vrana kreću na nas, u lov". Dobro, vuk jeste opasna životinja, od vrane bi pesnik mogao da strahuje tek kad se narod prestavi, pa ptičurina dođe da komada leševe, ali zašto riba? Šta je nesrećna riba srpskom narodu skrivila, pogotovo za vreme posta? Kako je to riba krenula u lov na srpski narod? Gde je taj narod ako mu preti smrt od ribe? Pod neslanim morem? Da li je i ovo neka neslana šala?

Ne znam samo zašto profesor Brajović potcenjuje pelivanstvo, pridajući mu pežorativan karakter. Pelivani su majstori svog posla, dosta teškog i rizičnog, hod po realnom konopcu ili stvarnoj žici nije nimalo bezopasna rabota, tu je često glava u torbi ili bar rizik od ozbiljne povrede na radu. Pelivanstvo zahteva vrhunsku veštinu, ne vidim nijedan razlog da se ovaj plemeniti zanat nipodaštava, pogotovo što donosi radost mnogima (što, usput budi rečeno, ponekad čini i poezija), za razliku od kritika Tihomira Brajovića i transsimbolističkih stihova koje, u najboljem slučaju, kako je sličnim povodom rekao Gombrovič – samo poštuju, ali ih niko ne voli

Dragi čitaoci, ako slučajno ugledate svetlosna prosijanja jednog polifonijskog suočavanja s bitijem, svejedno da li na ulici, u parku, u nekoj knjizi ili u sopstvenoj glavi – bežite glavom bez obzira! Ako vam bekstvo ne uspe, pogotovo u potonjem slučaju, ima i tu leka – zgrabite najbliži rečnik srpskog jezika i ne odvajajte se od njega sve dok svetlosna prosijanja ne zgasnu. Ni za živu glavu ne otvarajte Bognarovu "Elizejsku trilogiju", jer vas odatle mogu zabljesnuti prosijanja od kojih spasa nema

Iz Hamovićevog pojma moglo bi se zaključiti da Nogo ne mora ništa da smišlja, niti da traži nove pesničke puteve, on već ima gotov program – kosovsku misao, a njegov poetski posao je samo da taj program malo izrimuje i pretoči u stihove. Što je Nogu maestralno pošlo za rukom, u tolikoj meri da je Predrag Čudić, detaljnom analizom Nogove poezije u tekstu "Nagrailo u bosanskom loncu" utvrdio da Nogo ništa drugo i ne radi, nego samo prepevava dnevnu štampu i opeva opšta mesta nacionalne mitologije. Na to se na kraju i svodi njegovo novopečeno zanimanje – poverenik kosovske misli

Pesnik je vlasnik naroda, iako nije baš najjasnije kako je sebi pritežao tako neobičnu imovinu. Književni kritičar ne spominje kupoprodajni ugovor kojim je srpski živalj u vidu naroda prešao u pesnikovo vlasništvo, niti se bavi detaljima ove nesvakidašnje poetsko-finansijske transakcije. Njemu to nije ni previše bitno, važne su samo konsekvence koje proističu iz ovakvog posedničkog odnosa. Ako je narod postao pesnikov domazluk, onda poeta s njim može da radi šta god mu je volja. Otuda silno tekstualno zlostavljanje naroda u stihovima i ostalim pisanijama nacionalnih bardova

U prirodi zaista postoje kolektivna bića, ali na znatno nižem evolutivnom stupnju razvoja od čoveka. Reč je o kolonijalnim organizmima kakvi su, na primer, morske mahovine, zelene alge, volvoks ili bakterijske kolonije. U kolonijama sve jedinke su međusobno povezane i zavisne, baš kao i u imaginarnoj nacionalnoj zajednici. Nema tu mesta ni za kakav individualan napor i slične inokoštine, svaka ćelija je podređena kolektivu kolonije, apartne pojave jednostavno nisu moguće. Kad se takav pojam kolektivnog bića projektuje na ljudsko društvo, dobija se zajednica – u ovom slučaju naciju – u kojoj nema prostora za posebnu, samosvojnu ljudsku ličnost, za pojedinačno bivstvovanje, za originalnost i štrčanje van kolektiva. Samim tim, nema mesta ni za istinske stvaraoce, a ni za književnost. U kolektivnom biću može da vlada samo sveopšta uravnilovka, što je savršena duhovna klima za kritičare koji se odaju lovu u mutnom

Poslušanje narodu je književni postupak kojim se pisac odriče od svega ličnog, individualnog, posebnog i osobenog zarad utapanja u kolektiv. Dakle, reč je o jednoj vrsti spisateljskog samoubistva, jer bez ličnog, individualnog, posebnog i osobenog književnosti i nema. Specifičnost književnog dela je u iskošenom uglu iz kog se posmatra realnost, svako istinsko književno delo je čitav novi svet, kakav nikad i nigde nije postojao, napisano jedinstvenim stilom, jer je stil, kako kaže Flober a citira Prust "apsolutni način da se stvari vide". S druge strane, narod ili bilo koji drugi kolektiv nužno živi u vlasti stereotipa, podređen izanđalim klišeima, on ima svoje zajedničke kanone i svoje opšte mesto pod suncem

Hajde što književnoj kritičarki, profesorki univerziteta koja već decenijama studentima tumači književna dela, ne ide od ruke književna kritika niti interpretacija poezije, to se nekako i može razumeti, navikli su već publiku na očekivanja manja od makovog zrna zaostalog u razvoju. Ali ovoliko nepoznavanje pravoslavne teologije kod jedne ugledne profesorke i doktorke književnosti – to je zaista nedopustivo u današnje vreme sveopšteg procvata duhovnosti, čak i u našem devastiranom obrazovnom sistemu

Hamoviću i Hamovićima uveocima jednostavno su nedostupne sfere duha, oni u njima nemaju šta da traže. Njih plodovi duha samo frustriraju, jer ih bolno podsećaju na sopstvenu nemoć. Iako se na prvi pogled bave književnošću i kulturom, oni su zapravo mrzitelji duha. U tome je čitava njihova tajna. Zato su se okrenuli onome što im je dostupno – pretvaranju koljača u ikone nacionalne kulture. Problem je u tome što ih mi plaćamo da nas prosvećuju, a ne da nam svoju duhovnu bedu prodaju kao brigu za naciju, identitet, srpstvo i slične izmišljotine

Pogibija četnika na Jelovoj Gori jeste tragedija, tragedija je i to što su nastradali od ruke svojih bližnjih, ali je još veća tragedija što su mnogi od njih na silu mobilisani, pod pretnjom smrću tradicionalnom četničkom metodom klanja kamom ili streljanjem po kratkom postupku. A najveća tragedija nije u tome što su pripadnici jednog naroda ratovali jedni protiv drugih, već što su četnici izginuli braneći najkrvoločniju ideologiju u istoriji čovečanstva. Tragedija je u tome što su četnici tokom rata, pod zaštitom Nemaca, vršili pokolje po Srbiji, ubijajući žene, starce, decu – u žaru bratoubilaštva kog se Simović toliko gnuša. Bratobilaštvo je bilo sastavni deo četničke ideologije, oni su nastojali da istrebe sve komuniste i borce protiv nacističkog okupatora, što je jezgrovito sažeto u četničkoj propagandnoj paroli: "Zatrite komuniste da bi Srbin mogao da živi"

Budući da je Alek Vukadinović prozorljiv kao Windows XP, javio mu se pokojni sveti Simeon sa onog sveta koristeći fresku kao medijum. Pesnikova autentična duhovna smernost ogleda se u tome što se lišio sopstvene ličnosti, pa je svoj glas prepustio svetom Simeonu, tako da nam svetitelj u direktnom uključenju javlja kako mu protiču zagrobni dani, upotrebivši poetu kao rezonatorsku kutiju. Međutim, pošto je Vukadinović prilično praznjikav pa zveči, Simeonova poruka zvuči malo čudno, zagrcnuto i nemušto, a moguće da nejasnosti doprinosi i to što svetitelj ne poznaje savremeni srpski jezik, budući da se upokojio u Gospodu pre osam vekova, a jezik ima tu nezgodnu osobinu da se neprestano menja

Nisu paraknjiževni termini Milene Marković zanimljivi po tome što izražavaju nešto novo, već po tome što uporno ponavljaju izanđalu matricu od koje ne može da se diše već tri decenije. Uporno guslanje o pesniku i narodu, korišćenje takozvanog naroda kao štita, zaklanjanje iza tog nesrećnog naroda – stajaća su mesta nacionalističke retorike

Srpsko književno tržište preplavljeno je stočnom hranom u tvrdom i mekom povezu. Budući da je čovek ono što jede i čita, to jest guta očima, dugotrajno konzumiranje ovih knjigolikih proizvoda učiniće da se osetite kao ovca, majmun ili magarac, a vaše izražajne mogućnosti svešće se na blejanje u toru ili njakanje u horu. Do sada smo u ponudi imali razne derivate postmodernističkog sena i čik-lit prekrupe, pomije samešane od raznoraznih realizama, intimističku zob, transsimbolističke splačine, mlevenu teoriju začinjenu svežim otkosom stihova, tradicionalističku slamu (koja može da posluži i kao prostirka), okrunjeni veristički kukuruz i baliranu detelinu urbane melanholije