Tekstovi sa tagom: reportaža

Pola života u Bosni sam proveo objašnjavajući ljudima da volim biti nekad sam, da sam drukčiji, da sam, jebiga, pisac, ali ne onakav kakav oni misle da bi pisac trebao biti. U Berlinu nikom ništa ne moraš objašnjavati. Možeš biti šta hoćeš. Prvenstveno možeš biti slobodno ljudsko biće

Znao sam mnogo o tulpama kada sam se sa ekspedicijom uputio na Tibet. Znao sam da mogu biti odani i vjerni, mudri i pronicljivi, lukavi i zli, blagi i prostodušni... Znao sam mnogo o duhovnim bićima koja prema tibetanskim vjerovanjima noću obilaze daleke i usamljene budističke lamaserije, izazivajući među lamama zadovoljstvo i vedrinu, ali nerijetko i strah te mučninu. Znao sam da su tulpe sastavni dio tajanstvene tibetanske mitologije, ali i stvarnosti i, ne bez razloga, plašio sam se susreta s njima

Posle teniskog finala, otvorio sam i drugu koka-kolu i moram da priznam da su u pravu oni koji su odavno upozoravali da su isti-istijati proizvodi u istočnoj Evropi mnogo lošiji od onih koje prodaju na Zapadu. Ukus ove nemačke koka-kole nije se mogao uporediti s bućkurišem koji nama prodaju u Srbiji. Karamel vafli, tofi karamele, Milka čokolada, špeci – to je sve potpuno drugačijeg ukusa na licu mesta. Nama uvaljuju tečnu plastiku i surogate. Ali, nema veze. Do Zapada sto somuna, nama ostaje hleb s piljevinom

Gladan sam Retimna, i doslovno, pa zbog vetra i još tmurnog neba menjam plan: mokru odeću za putovanje kačim štipaljkama za uže, vadim jedan od četiri kompleta za more, tuširam se, čak oblačim i jaknu, koju presavijenu nosim u mreži poklopca kofera iako za nju nikada nema potrebe, pa odlazim na Štrand Roud, popularnu Venizelosovu džadu, da slike s peščane plaže postavim na instagram. Brže-bolje preskupim sms-om poručujem i dve pesme u emisiji Radio Morave „Pozdravi i želje slušalaca“; „More“ Šarla Trebea i „Vlaško kolo“ Tuti Fruti benda s tekstom: „Pozdravljam babu na odsluženju predvojničke obuke u rusko-srpskom kampu i teču Arčibalda na privremeni rad u Australiju s ove pesme i poručujem da je more toplo a Grci da nas volu kao i uvek, uprkos propagandi.“

Zgrade, terase i lođe izgledaju taman toliko neluksuzno da pružaju iluziju priuštivosti, a opet i ušuškani, da mame da se tu skrasim. Za tako nešto je potrebno da dobijem sedmicu na lotou. Dugo sedim u bašti poslastičarnice, uživam u vetru koji ćarlija pod tendom i proučavam prozore na zgradama preko puta. Zatim produžavam do jednog kafea u staroj zgradi pored veštačke rečice što glumi slepi amsterdamski kanalčić. Bašta je u senci vinove loze koja se uvija oko čvornovatih grana drveća. Završavam popodne negronijem koji pijuckam dugo, boreći se da ne zadremam

Trebalo nam je skoro sat vremena pješačenja kroz tropsku džunglu da stignemo u selo čudnog imena En-Peu, što na lokalnom jeziku znači Damin duh. Kao u starim vremenima prvih pomorskih otkrića, djevojke nam stavljaju krune od mirišljavih orhideja. To je znak iskrene dobrodošlice bijelim strancima o kojima ne znaju ništa - ko su, odakle su i kakve su im namjere. Nude nam kokosove orahe da bismo se osvježili. Za to vrijeme, ispred nas, momci i djevojke pjesmom i plesom izražavaju nam dobrodošlicu. Takav je običaj

U Milano sam nominalno stigao da bih nazočio I-Day's rock festivalu s ponudom u vidu dva brata Gallaghera obaška, Pearl Jam, The Killers i Offspring, koji su spali na to da budu predgrupa za Queens of the Stone Age, a dok sam kloparao koferom po trotoaru, još nisam prelomio da li ću 25. uveče da idem na Queen s Adamom Lambertom u Mediolanumu. A zapravo sam došao da bih dao sebi izgovor zašto iz Malpense hvatam IziDžetov let do Herakliona kad mi nemamo čarter letove za grčka ostrva izvan agencijskih ponuda

Da bi privukli znatiželjnike iz svijeta i pokrenuli turizam, spretni kineski turistički poslenici su uz pomoć Vlade, 2007. godine, na samoj kinesko-mongolskoj granici, u blizini grada Erlian (Erenhot), podigli jedinstvenu atrakciju - Grad dinosaurusa (Dinosaur City)

Ima ih jako mnogo. I svi su oni heroji. Ulice, grada, detinjstva. Mog i tvog. Grade kule, povezuju ljude. Nacije. I taj jezik, svima je znan. A nije, vavilonski. Oni su jedna divna, topla ljudska bića. Niču Kolos-alna (Colossus) zdanja. Grčkog vajara Charles of Lindos, rođenog na ostrvu Rhodes. To nije samo gigantska statua. Ona je simbol jedinstva naroda. I tako podižu Dohu. Kao Jean Nouvel pustinjsku ružu (National Museum of Qatar, desert rose). Rukama svojim. Premeštaju je u neku novu dimenziju, pripremajući za velika čuda. Svetska. Koliko li ih je? Sedam? Verovatno mnogo, mnogo više

Kažu da svaki grad ima svoju dušu. I da svaka duša ima svog čoveka. Koja čini taj grad. Velika jabuka, grad anđela, večni grad, grad ljubavi. A Doha? Šta li je ona?

Vamos ala Maya! Ustvari Tikal je prijestolnica Majanskog kraljevstva i džungli nekoć nepristupačnog terena sjeverne Guatemale. Još uvijek ne toliko turistički eksponiran Tikal, gdje se ljudi nerijetko izgube u džungli, istražujući ovaj gigantski kompleks hramova, akropola i piramida

Neko je dobro primijetio da Tiahuanako možda ne budi vizuelni spektakl kao što bude ruševine Maču Pikčua (Machu Picchu), Palenke (Palenque) u Peruu ili Teotihuakan (Teotihuacan), u Srednjoj Americi, ali njegovo postojanje daleko je značajnije od svih arheoloških lokaliteta na ovim zanimljivim prostorima. On je spomenar prošlosti Južne Amerike

Vrijeme je otočanima dozvoljavalo luksuz da se ne opterećuju njegovim protokom, dok je zauzvrat zahtijevalo da poštuju njegovu svakidašnju ćudljivost ― ako je kišom odlučilo zaustaviti život na nekoliko dana, onda je to bilo tako. Sutradan predvečer u uvali Ugljenica jedva se kupalo išta ljudi. Na prvom stablu pri granici šume markerom je bilo napisano “zapalimo još jednu pa idemo”. Bio sam spreman popušiti cijelu šteku cigareta samo da bih produžio taj trenutak

Otok u blizini kopna u mnogočemu je nalik svojoj udaljenoj braći, ali se u bitnim elementima ipak razlikuje od njih. Nekome tko se prvi put nalazi u takvim suprotnostima to je možda teško objasniti. Razlika se ne očituje samo u učestalosti brodskih veza s kopnom, pa time i u općem ritmu kretanja na otoku: ljudi, životinja, kojekakvih dobara… Ne, razlika je dublja i ne može se opisati samo kvantitativno, ali se može namirisati i naslutiti. Čovjek, bilo putnik, bilo otočanin, jednostavno osjeća da kopno nije daleko, i to ne samo zato što ga najčešće može vidjeti. Bliži otoci napola pripadaju moru, a napola kontinentu i ta podvojenost je ono što ih čini uzbudljivima

Prvo ljetovanje u mom životu, godine 1988., zbilo se na Visu (dakako, s roditeljima), otkad do danas čuvamo malu seriju analognih fotografija u boji koje neizravno prikazuju foto-finiš jednog vremena, nepovratnog kao i sva ostala. No, vrativši se na Vis prvi put poslije tridesetak godina, sudeći prema sačuvanim fotografijama mogao sam samo zaključiti da je mnogo toga što sam na njima vidio ostalo gotovo netaknuto, pogotovo u Komiži koja je na otoku bila moje krajnje odredište