Tekstovi sa tagom: rusija

Osamnaest godina nakon što je došao na vlast, Vladimir Putin među ruskim glasačima nije izgubio ništa od svoje autokratske harizme; na jučerašnjim izborima dobio je rekordnih 56 miliona glasova, jer nije bilo nikakve konkurencije – oni koji su hteli da mu se suprostave ili su ubijeni, ili napustili zemlju, ili im je zabranjeno da se pojave na predsedničkim listama. U svakom slučaju, glasači su priznali da im prija Putinova čvrsta politika sukobljavanja sa Zapadom i da u novom/starom predsedniku vide političko oružje koje se uspešno nosi s mnogobrojnim “neprijateljima” širom planete.

Sveobuhvatna istorija represije ruske države nad ruskom kulturom obuhvata silne tomove i tomove literature. Ali, ono što se može videti jasno kao na dlanu jeste da je najljući neprijatelj ruske kulture vazda bila ruska država, u svim svojim ovaploćenjima. Zato bi srpski ruskokolonaši morali da se odluče, jer se ne može istovremeno voleti i ruska kultura i ruska država, činjenice nedvosmisleno pokazuju da jedno isključuje drugo

Od Pasternaka se misli. Od Majakovskog se dela. Posle Majakovskog ništa ne ostaje da se kaže. Posle Pasternaka — sve. I ako se konačno, definitivno sve svede: “Borba mi je smetala da budem pesnik” — Pasternak. “Pesme su mi smetale da budem borac” — Majakovski. Jer je oslonac Pasternakov u pesniku. Jer je oslonac Majakovskog u borcu. “Pevač u taboru ruskih ratnika” — to je Pasternak u ruskoj današnjici. Borac u taboru pesnika sveta — to je Majakovski u današnjici poezije

U Rusiji se prije nekoliko dana pojavio video koji građane poziva da izađu na predstojeće predsjedničke izbore koji će se održati u ožujku. Iako nije službeno potvrđeno tko ga je naručio, oporba je video, zbog homofobnog i ksenofobnog sadržaja, povezala s Vladimirom Putinom i institucijama koje kontrolira. U videu se Ruse zastrašuje time da će Rusija, ako ne izađu na izbore, postati gay-friendly zemlja u kojoj će biti uvedena vojna obveza i za pedesetogodišnjake.

Pasternak je — apsorbovanje, Majakovski — davanje. Majakovski je — preobraćanje sebe u predmet, rastvaranje sebe u predmetu. Pasternak je — preobraćanje predmeta u sebe, rastvaranje predmeta u sebi: čak i najnerastvorljivijih predmeta, kao što su rude Urala. Sve su rude Urala rastvorene u njegovoj poetskoj bujici, jedino zato tako teškoj, tako glomaznoj što je to — ne, nije to čak ni lava, jer lava je rastapanje istovrsnog, zemaljskog — što je to zasićen (svetom) rastvor

Roman Mokrov fotografiše ruske svadbe u poslednjih deset godina, a fotografije koje napravi obično se na društvenim mrežama dele uz # trash. Ipak, fotograf o plodovima svog rada razmišlja drugačije, budući da ni o sebi ne misli samo kao o svadbenom fotografu, već pre kao o umetniku čiji je medijum fotografija. Sa fotografisanjem svadbi počeo je kako bi došao do zarade koje u umetnosti nije bilo, ali je brzo shvatio da mu „egzotični“ ambijenti, te svatovi čija je krv obogaćena alkoholom, pružaju dovoljno materijala za ono što je počeo da zove umetničkim projektom.

U aprilu 1973. godine, pošto je u Japanu završio Ziggy Stardust turneju, David Bowie se u Evropu vratio kopnom. Bilo da se radilo o strahu od letenja, ili o želji da se vidi Rusija, Bowie je rastojanje između Vladivostoka i Moskve prešao transsibirskom železnicom, a društvo mu je pravio prijatelj iz detinjstva i prateći vokal Geoff MacCormack. O putovanju koje je potrajalo nedelju dana Bowie je kasnije pisao za magazin Mirabelle: „Nikada ne bih mogao da zamislim tako neiskvarenu prirodu, da je nisam svojim očima video. Bio je to osvrt u neko drugo vreme, neki drugi svet, koji je ostavio snažan utisak na mene. Bilo je neobično sedeti u vozu koji je jedna od tekovina tehnologije, te prolaziti kroz predele koji kao da čoveka nikada nisu sreli.“

Od kako je završena 1904. godine, transsibirska železnica privlačila je obične putnike, ali i one koji bi kretali na put u potrazi za inspiracijom. Poznato je da se David Bowie provozao od Vladivostoka do Moskve, a pošto je u Japanu završio Ziggy Stardust turneju sada već daleke 1973. godine. Tako ovaj način putovanja privlači kreativne pojedince od samog početka, te je i fotografkinja Giulia Mangione maštala o putu od 9.000 kilometara, a još od kako je završila studije ruskog jezika i književnosti, na koji je konačno i krenula, te napravila foto-reportažu za Calvert Journal. Sa sobom je ponela svoju analognu kameru, te 40 rolni filma srednjeg formata, što je, kako sama kaže, značajno manje od količine snimaka koje bi mogla da napravi digitalnim foto-aparatom. Za analognu kameru se odlučila jer je želela da uspori proces, te napravi manje snimaka, koje je, zbog ograničenog broja snimaka, morala detaljnije da promišlja, te planira. Kako bi u potpunosti proživela transsibirsko iskustvo, kupila je kartu za vagon treće klase (platskart na ruskom), što joj je pružilo mogućnost da komunicira sa običnim putnicima, koji su međusobno delili sve: od porodičnih anegdota do tradicionalnog sibirskog doručka. Većinu putnika čini lokalno stanovništvo, a mnogi putuju na ovaj način jer nemaju dovoljno novca za avionsku kartu, što ukazuje na to da ova ruta nije popularna među turistima sa zapada, kao što se obično misli. Ako se ne prave pauze na nekim drugim lokacijama, od Moskve do Vladivostoka može da se stigne za šest dan, a put vodi kako kroz veće gradove tako i kroz manje poznate multikulturalne delove Rusije, te mesta kao što su Ulan Ude, Chita, Birobidzhan, Khabarovsk.

Prvi književni uradak koji se bavio homoseksualnošću objavljen je 1906. u Vesy magazinu, a pod naslovom Wings. Priča koju je napisao Mikhail Kuzmin prati studenta koji razvija osećanja prema svom profesoru, a odbačena je od najvećeg dela stručne javnosti, uključujući i one koji su inače imali progresivne poglede na književnost. Kuzminovni dnevnici danas predstavljaju jedan od najdragocenijih izvora za mapiranje LGBTIQ života u Sankt Peterburgu tog doba.

Fotografija uglavnom zavisi od svetla, do kojeg nije lako doći kada se zima provodi u Murmansku, najvećem gradu na svetu koji se nalazi iznad Arktičkog kruga. Posao ne olakšavaju ni niske temperature, kao ni vetrovi koji duvaju sa Arktičkog okeana, te vremenski uslovi obične gradske fotografe uglavnom odvraćaju od ovakvih avantura. Za fotografa Serja Iusa, -38 stepeni Celzijusove skale ipak ne predstavlja prepreku, a svoj rodni grad dokumentuje još od 2000. godine. Jedino svetlo koje se pojavljuje na njegovim fotografijama dolazi od uličnih svetiljki, osvetljenih prozora, te izloga radnji, ulice su puste, a gusta magla formira pomalo nadrealnu atmosferu. Tokom zime u Murmansku sviće negde oko podneva, a noć se ponovo spušta samo tri sata kasnije, te Ius juri za ono malo svetla što mi prirodni ili veštački uslovi ponude.

Ako se u obzir uzme državna homofobija, koja predstavlja zvaničan stav prema čitavoj manjini, ova parodija je najčistiji oblik protesta, iako to možda nije bila prvobitna namera. Ona na najzdraviji način demonstrira da su Rusi još uvek sposobni za povezivanje i podršku, a uprkos državnom monopolu nad javnim prostorom, i uprkos strogim kaznama za takozvano „propagiranje homoseksualnosti.“ Svaki novi snimak tako predstavlja podršku mladim kadetima, te sposobnost običnih građana da se organizuju i deluju zajedno.

U teško vreme rusofilske histerije, kad se niko ne seća slavne 1948. godine kad su Tito i Partija rekli istorijsko ne Staljinu, donosimo vam jednu pesmu koja bi možda mogla navesti nekoga na onu opštepoznatu pomisao, da se istorija ponavlja u svojim najljepšim trenucima

Crna Gora je svoju odanost Srbiji u istoriji skupo plaćala: učestvovala je u istorijskim zbivanjima na čiji tok nije mogla da utiče, ali je snosila negativne konsekvence. Iz tog podređenog položaja Crna Gora se, ne bez rizika, izvukla tokom poslednje dve decenije

I Rusija i Srbija, tj. režimi u Kremlju i Beogradu, idu ka tome da odnose dveju zemalja u savremenosti svedu na rang iz 1838. godine. Ideal (pro)ruske gubernije – poluzavisna balkanska državica koja se u svemu drži uz skute velikog ruskog brata. Da nije tako, neko bi se u Srbiji dosetio da je ove godine i sedamdeseta godišnjica jednog mnogo važnijeg događaja koji se, takođe, tiče odnosa Beograda i Moskve. Godišnjica Rezolucije Informbiroa i raskola Jugoslavije i Staljina, retka je godina u našoj prošlosti koja je imala planetarni i svetskoistorijski značaj

Cenjeni jugoslovenski šef diplomatije i jedan od najumnijih ljudi koje je Srbija imala na svom čelu, Marko Nikezić, govorio je da živeti na Balkanu, a ne smatrati imperijalnu Rusiju ključnom opasnošću po vlastiti politički integritet, znači samo dve stvari – ili vam ništa nije jasno, ili se nalazite na drugoj strani. Svaka destabilizacija Evrope dar je s neba za režim u Kremlju, a Evropa se, istorijski je potvrđeno, najlakše destabilizuje preko Balkana. U tu svrhu i poslednji ovde citirani Dačićev stav: Srbiji je potrebno novo Načertanije ili Memorandum. Intencije teško mogu biti jasnije – Memorandum SANU je bila i najava i priprema rata koji će srpski nacionalizam povesti na razvalinama federativne Jugoslavije, koju je sistematski potkopavao, neskriveno priželjkujući njen slom još od kraja šezdesetih godina 20. veka. Dakle, Srbiji je potreban novi ekspanzionistički dokument, svojevrsni ratni plan za drugo poluvreme, poručio je prvi potpredsdnik vlade Srbije