Tekstovi sa tagom: sandra dančetović

Iako žele da budu bolje, iskrenije, moralnije od muževa, pitanje je koliko u tome mogu uspeti i da li je, ako i dalje razmatramo intencije kreatora serije, poruka da je čovek tek – čovek, odnosno grešan i pokvaren, nemoćan pred iskušenjima, bilo da je reč o muškarcu ili ženi. A možda ključ leži u pukoj zabavi i pokušaju da se „Očajne domaćice“ obrade na skandinavski način i postanu „Očajne preduzetnice“

„Nije jasno zbog čega smo za našu neformalnu grupu odabrali naziv 'Samoodstojanje', čak nismo sigurni ni šta ta reč tačno znači, ali pošto su 'Samoodbrana' i 'Samoopredeljenje' već zauzeti, a 'Samouništenje' nam se činilo kao isuviše snažno i tačno (ne za našu neformalnu grupu), odlučili smo se za reč iz pesme vokalne solistkinje Romane Panić koju dosad niko nije iskoristio“, poručuje Dančetović

Ashcroft je postao i junak i žrtva svoje pesme, a ona je postala njegova programska u pravom smislu te reči – opisuje njegov rad, čitav njegov opus, ironična je, podsmeva mu se; proslavila ga je i bacila u blato. Ali, Richard nije ostao da se valja u njemu. Napisao je mnoge fantastične pesme od tad. Pristao je da bude sve što hoće menadžeri r'n'r veterana. Zajebavao se i s njima. Rekao je svojevremeno da je „Bitter Sweet Symphony“ najbolja pesma koju su u poslednjih 20 godina napisali Jagger i Richards. Sada je ponosno izjavio da se „jebeno remek-delo vratilo kući“. I jeste

Tri serije slične su i po tome što nisu izvikane; nisu postale planetarno popularne, niti svi trube o njima. Možda ih baš zato treba pogledati. Jedna je skandinavski produkt na tragu njihovih već dobro poznatih noir uradaka, druga klasični BBC mini dragulj, dok je treću teško definisati u bilo kom smislu. Može se reći da je u pitanju američka serija koja ne prati trendove. Što je u isto vreme i dobro i loše

Iza zidina i fasada odvijaju se male ljudske gadosti, žive isprazni životi, zaliva profesorska sujeta najjeftinijim laskanjem… I u tako oslikanim događajima i likovima zapravo je najveća vrednost ove serije. Kada te sitne, trule, a tako ljudske i svakodnevne priče ustupe mesta onoj mnogo većoj, težoj i stoga manje verovatnoj glavoj priči, serija unekoliko gubi na verodostojnosti i kvalitetu

Oni građani kojima je Čeda 2007. bio „ekstreman“ (jer je između ostalog podržavao nezavisnost Kosova) i nekako su više naginjali DS-u, sada su građanski, fino i pristojno prihvatili Boška Obradovića pod parolom „pa, nema veze, ne možemo svi biti isti“. U stvari, sve se tu uklapa i vrlo je logično – otvorenim ili tihim pristalicama politike DS-a iz 2007. više odgovara ovakav Boško nego ovakav Vučić ili onakav Čeda

„Znam ko si“ ruši sve iluzije, želje fokus grupa i običnih gledalaca. Nestabilne i korumpirane institucije neće volšebno početi da rade kako treba, neće se promeniti preko noći, baš kao ni ljudi koji ih čine i kojima se bave. Svi će ostati da gledaju svoje male sitne interese i jure za profitom i prestižom. Opstaće samo oni koji su svesni toga i koji vode igru

Da čak i zrikave i krivonoge devojke mogu naći svoje mesto pod suncem, a naročito pod reflektorima, otkrio je čovek koji se predstavlja kao „analitičar rodne politike“, borac za muška prava i pravdu, autor Srpskog kulturnog kluba (SKK), „najslobodnijeg mesta na internetu“ – Mihailo Alić

Iako je radoznalost dublja od ljubavi prema dobrom zapletu, za seriju je zapravo odlično to što nemamo odgovore na sva pitanja. Ostajemo uskraćeni za onaj najvažniji – da li je Alec Wilson propalica, monstrum i patološki lažov bez trunke savesti, ili je ipak bonvivant i šarmantni prevarant, koji se istakao kao vojnik u Drugom svetskom ratu i u krajnjoj instanci umeo da razlikuje dobro od zla, dok je neko drugi za njega pleo mrežu

Šokantne scene i preokreti neophodni su da pažnja prosečnog omladinca koji serije ionako prati dok skroluje po Instagramu ne bi stopostotno pripala toj društvenoj mreži. Kako serija odmiče, ti šokantni obrti postaju donekle predvidivi, jer se matrica po kojoj se dešavaju ponavlja. Stalker tako gubi na slojevitosti i postaje još jedan manijak u nizu koji ne može da odoli krvoločnom instinktu. Naravno da nema ljubavi u uhođenju, niti romantike u opsesiji. Sociopate potpuno drugačije poimaju osećanja svojstvena normalnom i (donekle) socijalno adaptiranom pojedincu. Međutim, koliko smo svi mi normalni, prilagođeni i u stanju da se uklopimo?

Jugoslovenska jevrejska zajednica uništena je, zbrisana i zaboravljena. Ostaje da živi samo kao izmeštena, u ideji potomaka koji, poput Stelle, stvaraju neki novi život uglavnom u Izraelu, a gotovo sigurno van prostora bivše Jugoslavije. Mesta života i stradanja njihovih predaka zapuštena su, zanemarena, jedva ili nikako obeležena

Zatočeni u svojim ognjištima, upozoreni da ne izlaze i slučajno ne dolaze na posao, uposlenici XXZ magazina imali su samo jedan zadatak: da opišu dan opsade Beograda iz bezbedne sigurnosti vlastitih stanova

Za razliku od specijalizovanih magazina ili web-sajtova koji pomno prate svaku od nekoliko stotina ovogodišnjih TV serija, naš tročlani tim recenzenata mogao je da se bavi samo onim što su stigli da vide tokom poslednjih 12 meseci. Svako od nas imao je prava da izabere pet voljenih naslova, te su ukupno ovih petnaest preporuka – naš izbor, naša odgovornost i naš mali ekran...

Filmove iz osamdesetih gledala sam devedesetih, u prvom i drugom razredu osnovne škole. Kao da s devedesetima već nisu postojali svi preduslovi za nesrećno detinjstvo, morala sam povrh svega da ih začinim domaćim filmovima iz lepše i srećnije dekade. Nije tu bilo nikakvog plana ili želje. Jednostavno, svakog dana nakon što bih došla iz škole, počeo bi neki domaći film na TV Politika. Niko me nije terao da ih gledam, niti mi je iko branio. Pogledala sam tako gotovo sve što nudi ex Yu kinematografija, a u vreme kad mu vreme nije. Bilo je tu svega, od apsolutnog đubreta do sjajnih ostvarenja. Neka od njih sam kasnije ponovo gledala. Ali, traume su ostale

Pijemo pivo u „Vinilu“; jedemo štrukle; probamo kafu kod „Čarlija“ i u kavani „Dubrovnik“; obilazimo Tkalčićevu, Ilicu, zavlačimo se po radnjama i – uživamo u Zagrebu. Ne gledamo narajcane tv kanale, ne čitamo tisak, ne pratimo dogovore dva gradonačelnika. Jebeš Palmu, jebeš Bandića; ako srpsko-hrvatski tj. hrvatsko-srpski odnosi stvarno zavise od njih dvojice, ne gine nam apsolutna impotencija tijela und duha