Tekstovi sa tagom: sandra dančetović

Dok su individualna iskustva ono što nas razlikuje, zajedničke tačke, koje bismo mogli da smestimo pod termin "srpska glupost," čine da se menjamo u smeru vulgarne mase koja odavno ne vidi zajednički cilj, već se fokusira na niz sitnih postignuća koja se svode na preživljavanje u duhu "šta će da se jede, šta će da se pije, koga da zajebem." Ovoga puta bavimo se komšijama, susedima i komšijsko-susedskim odnosima

Danas smo odlučili da se pozabavimo sveprisutnom opsesijom zdravim životom. Zdrav život sam po sebi ne bi bio uopšte loš kada ne bi imao toliko škola mišljenja, studija koje jedna drugu pobijaju, pseudonaučnih zaključaka i sledbenika koji nisu videli ni dana dopisnog kursa medicine, a sve znaju o procesima u ljudskom organizmu. Svako je od nas bar na trenutak bio rob poluistina, a sve zbog straha od smrti kojoj uporno pokušavamo da doskočimo

Spoiler alert: Čitav proces trajao je mesec dana. MESEC DANA. Od 30. septembra do 30. oktobra. Pogađate, u tom periodu sam čula za još više slučajeva gde su prozore ugradili za jedan dan. Prozore. Kod mene je to trajalo mesec dana. Jedan prozor i jedna vrata (vrata su, srećom, ugradili za predviđenih nekoliko sati). Za prozor je ostalo mesec dana. Nekad se nešto zaboravi (komarnik). Nekad se nešto pogrešno ugradi (isti taj komarnik). Nekad se nešto pogrešno iseče (okapnica), pa vam zakažu ponovni susret za dve nedelje. Onda dođu s istom tom okapnicom malo manje loše isečenom, ali i dalje neodgovarajućom. I tako se u tom psihološkom ratu čeka da majstorima vidite leđa, zaboravite sve ružno i uživate u koeficijentu toplotne provodljivosti. Računa se na to da su vam se dovoljno poigrali sa živcima, da se nećete žaliti, već da ćete mahnuti rukom i reći: „Samo nek su otišli (kod nekog drugog)“. Ali i vaši živci računaju na terapeutsku moć pisanja. Pa, krenimo redom, po dnevničkim beleškama

Beogradska publika je premijeru filma pratila u mukloj tišini, dok se razvijao odjek krivice koja raste iz onog pitanja „zašto su oni tamo, a mi ovde.“ Pojedinci i pojedinke koji su umakli od većinske grupe koja poštuje njuejdž prakse koje nas uče da su bolne teme za izbegavanje, uprkos tome što svet i danas broji milione žrtava i izbeglica koje beže od gladi, silovanja, mučenja i rata, dobili su neprocenjivu istorijsku lekciju o hrabrosti, humanosti i rođenju građanskog aktivizma, u vreme kada se to plaćalo glavom

Dok su individualna iskustva ono što nas razlikuje, zajedničke tačke, koje bismo mogli da smestimo pod termin "srpska glupost," čine da se menjamo u smeru vulgarne mase koja odavno ne vidi zajednički cilj, već se fokusira na niz sitnih postignuća koja se svode na preživljavanje u duhu "šta će da se jede, šta će da se pije, koga da zajebem." Ovoga puta bavimo se (lažnom) zauzetošću naših naroda i narodnosti, večitim haosom i nemanjem vremena za bilo šta

Dok su individualna iskustva ono što nas razlikuje, zajedničke tačke, koje bismo mogli da smestimo pod termin "srpska glupost," čine da se menjamo u smeru vulgarne mase koja odavno ne vidi zajednički cilj, već se fokusira na niz sitnih postignuća koja se svode na preživljavanje u duhu "šta će da se jede, šta će da se pije, koga da zajebem." Kako je XXZ magazin sve suprotno od toga, ove srede smo odlučili da se bavimo sobom, odnosno svim onim što rad u slobodnom mediju nosi

The Affair nas je prevarila i moli da joj oprostimo, a sve u duhu ljubavi i razumevanja koji su u stanju da se prenose generacijama. Isuviše naivno i sapunjavo za ovakav TV pokušaj. Ne pomažu tu ni Maura Tierney ni Dominic West. Ruth Wilson i Joshua Jackson su na vreme digli ruke

Dok su individualna iskustva ono što nas razlikuje, zajedničke tačke, koje bismo mogli da smestimo pod termin "srpska glupost," čine da se menjamo u smeru vulgarne mase koja odavno ne vidi zajednički cilj, već se fokusira na niz sitnih postignuća koja se svode na preživljavanje u duhu "šta će da se jede, šta će da se pije, koga da zajebem." Frustracije koje svi žitelji i posetioci Beograda dele poslednjih nekoliko meseci (i godina) tiču se saobraćaja, a naročito javnog gradskog prevoza. Kako preživljavaju putujući na posao, šta vide, čuju i šta im se događa pišu XXZ putnici i sapatnici Milan Živanović i Sandra Dančetović

Normalnost i izuzetnost zajedno su retka biljka. Naročito ako uzmemo u obzir da ni jedno ni drugo bendu kao što je Texas i ženi kao što je Sharleen nije neophodno. Niko im ništa ne bi rekao ni da su bahati, nadobudni, da otaljavaju tezge. Može im se. To jest, moglo bi im se. Ali oni su izabrali da dok su tu i dok mogu pružaju sve od sebe i budu toliko normalni da to postaje ekscentrično

U trenutno vladajućoj hiperprodukciji TV sadržaja ovakav nebrušeni dijamant i jeste teško prepoznati. On nam nudi apsolutnu deglamurizaciju – Holivuda, majčinstva, dece, porodice, prijateljstava, izlazaka, života uopšte

„State of the Union“ nije živopisno, minuciozno oslikano platno. Ono je tek skica, ali potpuna skica, kojoj ništa ne treba dodavati ni oduzimati. I format je minimalistički – 10 epizoda od po 10-ak minuta, što je sasvim dovoljno da vidite sve, čujete i ono prećutano, nasmejete se, zamislite, zapitate. Za početak o tome da li je neverstvo najgore što može da se desi u (ovom) braku, ako uzmemo u obzir da je drugi supružnik glasao za  - Bregzit

Iako žele da budu bolje, iskrenije, moralnije od muževa, pitanje je koliko u tome mogu uspeti i da li je, ako i dalje razmatramo intencije kreatora serije, poruka da je čovek tek – čovek, odnosno grešan i pokvaren, nemoćan pred iskušenjima, bilo da je reč o muškarcu ili ženi. A možda ključ leži u pukoj zabavi i pokušaju da se „Očajne domaćice“ obrade na skandinavski način i postanu „Očajne preduzetnice“

„Nije jasno zbog čega smo za našu neformalnu grupu odabrali naziv 'Samoodstojanje', čak nismo sigurni ni šta ta reč tačno znači, ali pošto su 'Samoodbrana' i 'Samoopredeljenje' već zauzeti, a 'Samouništenje' nam se činilo kao isuviše snažno i tačno (ne za našu neformalnu grupu), odlučili smo se za reč iz pesme vokalne solistkinje Romane Panić koju dosad niko nije iskoristio“, poručuje Dančetović

Ashcroft je postao i junak i žrtva svoje pesme, a ona je postala njegova programska u pravom smislu te reči – opisuje njegov rad, čitav njegov opus, ironična je, podsmeva mu se; proslavila ga je i bacila u blato. Ali, Richard nije ostao da se valja u njemu. Napisao je mnoge fantastične pesme od tad. Pristao je da bude sve što hoće menadžeri r'n'r veterana. Zajebavao se i s njima. Rekao je svojevremeno da je „Bitter Sweet Symphony“ najbolja pesma koju su u poslednjih 20 godina napisali Jagger i Richards. Sada je ponosno izjavio da se „jebeno remek-delo vratilo kući“. I jeste

Tri serije slične su i po tome što nisu izvikane; nisu postale planetarno popularne, niti svi trube o njima. Možda ih baš zato treba pogledati. Jedna je skandinavski produkt na tragu njihovih već dobro poznatih noir uradaka, druga klasični BBC mini dragulj, dok je treću teško definisati u bilo kom smislu. Može se reći da je u pitanju američka serija koja ne prati trendove. Što je u isto vreme i dobro i loše