Tekstovi sa tagom: sandra dančetović

Koliko god mi želeli da pišemo o nečemu drugom, tema se sama nameće. Izrabljena sintagma „život u doba korone“ ili bilo šta u doba korone je zabranjena, ali to ne znači da situaciju možemo ignorisati. Distanciramo se, ostajemo kod kuće, sanjamo dezinfekciona sredstva. Zato ćemo vam do daljeg prenositi lične i svopšte impresije o životu tokom pandemije i vanrednog stanja

U karantinu nema mesta dosadi. Uradite sve što ste odlagali zato što niste imali vremena. Ponašajte se kao da spremate veliki ispit – izolujte se i prokrastinirajte. Najpre očistite čitavu kuću tako da blista, čak i onu najzabačeniju figuricu na polici kojoj jedina funkcija doslovno i jeste da skuplja prašnu. Napravite sebi zdrav i ukusan obrok (uvek se najbolje kuva kad treba da se uči), čujte se sa bližnjima, prijateljima i onima koje niste videli čitavu večnost, a potom se posvetite omiljenim knjigama, filmovima i serijama. Ima li šta lepše?!

Mnoga, kao i ova „današnja deca“ i sva pre i posle njih, nisu čitala, niti ih je to interesovalo. Niti smo mi koji smo voleli da čitamo imali neke koristi od toga. I ne treba da imamo. Bezinteresno uživanje zapravo je najviši cilj i možda najveći komad koji nedostaje svima koji nisu otkrili svoju „zemlju čuda“, kakva god i gde god bila

Ti lažni široki osmesi, ta fingirana spontanost, lokne iz salona i scenska šminka dok još nije svanulo, to buđenje s gledaocima, ta odvratna familijarnost i istovremeno netrpeljivost koja vlada iza kamere, a iznad svega nebitnost tema kojima se bave, odnosno način na koji površno i šarlatanski obrađuju bitne teme, sve to je svojstveno podjednako ovdašnjim i inostranim jutarnjim programima

Bandere i drugi oglasni prostori često su preplavljeni fotografijama i imenima izgubljenih mačaka, pa bi čovek mogao da pomisli da nestaju poput čarapa, da se gube u nekoj drugoj dimenziji do koje prolaz znaju samo one. Istina je ipak drugačija, budući da mačke imaju puno prirodnih neprijatelja i u sasvim neprirodnom okruženju

Perite ruke i izbegavajte gužve, ljude koji kijaju i kašlju, ali istovremeno ne budite ni u zatvorenoj prostoriji jer to je idealno za širenje virusa. Ponašajte se normalno, ali ipak oprezno. Nema mesta panici, ali budite odgovorni. Izbegavajte javni prevoz, ali ipak nema razloga da ga ne koristite. Nosite maske ili nemojte, verovatno vas ne mogu zaštititi. Pratite svoje zdravstveno stanje, ali nemojte svaki čas trčati kod lekara i puniti čekaonice

Sonja Savić nikog nije ubila, nije ratna zločinka, nije širila mržnju, nije bila ničiji poslušnik i potrčko, nije šurovala ni sa kim, nije radila ni za koga. Samo je radila svoj posao i davala sve od sebe, ostavljajući za sobom dela. I, doduše, dosta mudrih reči koje nama još uvek ne znače ništa. Naravno da kao takva nije dobila ulicu u Čačku, niti bilo gde

Tako nam je 14. februar postao tradicija, postalo je sasvim normalno da Josipa Lisac peva u Beogradu. Zato što i jeste normalno, zato što to mora tako da bude, zato što ovde pripada isto koliko i u Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu... Zato čuvajmo mir, bezvizni režim i jedni druge, da nikad više ono što je normalno ne postane nenormalno

Dok su individualna iskustva ono što nas razlikuje, zajedničke tačke, koje bismo mogli da smestimo pod termin "srpska glupost," čine da se menjamo u smeru vulgarne mase koja odavno ne vidi zajednički cilj, već se fokusira na niz sitnih postignuća koja se svode na preživljavanje u duhu "šta će da se jede, šta će da se pije, koga da zajebem." Ovoga puta izbor prosečnog Srbina pao je na Dorćol, kraj u kojem živimo, koji volimo, ili pak ne

Gledajući Netflixov dokumentarni film Miss Americana zaključujemo da su upravo trenuci kada je sama s gitarom i kada stvara u studiju ono što potvrđuje njenu autentičnost. Kad se sklone svi šljašteći vizuelni efekti, sav pop isproduciran do perfekcije, ostaje žena koja zna da napiše pesmu i koja je upravo najjača dok stvara. To je nešto što joj uprkos osporavanjima niko ne može oduzeti. I što ne poseduje ni polovina pop zvezda

Dok su individualna iskustva ono što nas razlikuje, zajedničke tačke, koje bismo mogli da smestimo pod termin "srpska glupost," čine da se menjamo u smeru vulgarne mase koja odavno ne vidi zajednički cilj, već se fokusira na niz sitnih postignuća koja se svode na preživljavanje u duhu "šta će da se jede, šta će da se pije, koga da zajebem." Ovoga puta izbor prosečnog Srbina pao je na trgovinske lance, plastične kese i cegere, dok se ekološka svest polako budi pod finansijskim pritiskom

Verovali vi ili ne u horoskop, pratili ga pasionirano ili površno, jedno je sigurno – generalizacije glede horoskopskih znakova najviše vređaju one koji ne veruju u astrologiju. Paradoksalno, ali tačno

O Michaelu Hutchenceu snimljen je neverovatan broj emisija, dokumentaraca, čak i igrani film. Svi su toliko žudeli za istinom da su počeli da liče na hibrid britanskih tabloida i kič sapunica. Film Mystify: Michael Hutchence Richarda Lowensteina ipak više od svega traga za čovekom i to je ono što ga razlikuje od prethodnika

Dok su individualna iskustva ono što nas razlikuje, zajedničke tačke, koje bismo mogli da smestimo pod termin "srpska glupost", čine da se menjamo u smeru vulgarne mase koja odavno ne vidi zajednički cilj, već se fokusira na niz sitnih postignuća koja se svode na preživljavanje u duhu "šta će da se jede, šta će da se pije, koga da zajebem." Mesecima se, međutim, kolektivno gušimo u zagađenom vazduhu. Balkanski gradovi smenjuju se na top listi najzagađenijih, a jedino rešenje vidimo u - vetru

Iznenađuje li onda što ljude deli serija koja je uspela da uprkos ovakvoj tematici s poštovanjem i razumevanjem tretira i islam i judaizam i hrišćanstvo? Kakav je to naš odraz u ogledalu ako nismo u stanju da vidimo čoveka? Zašto ne dopuštamo sebi drugi izbor, van onog hoćemo li biti ovce ili mašine? Zašto je tako teško biti čovek, a najlakše ujediniti se u mržnji?