Tekstovi sa tagom: sandra dančetović

Iman ne dolazi iz disfunkcionalne porodice, niti je sama problematična tinejdžerka. Ona je jednostavno žrtva patrijarhata koji melje sve pod sobom decenijama i vekovima. Menjaju se kulise, osvajaju se slobode i prava, no ipak trulež poremećenih društvenih odnosa, koje većina smatra normalnim, prenosi se s generacije na generaciju

„Pero“ je i posveta jednom čoveku, legendi, prijatelju, i sveobuhvatna priča o osobi koja oseća svetsku bol, koja pati i isuviše je mekana i nežna za isti taj svet. Ovo je film za svakoga, bilo da poznaje lik i delo Petra Musevskog ili ne, jer govori o čoveku, o ljudima, dobroti i nemoći, koja je svima zajednička

Dugonajavljivani, očekivani i u inostranstvu nagrađivani film „Lost Country“ Vladimira Perišića konačno će se naći pred domaćom publikom. Najpre će biti prikazan na svečanom otvaranju 29. Festivala autorskog filma u petak, 24. novembra od 19 časova u MTS dvorani, da bi odmah potom, od 21.30 usledila nova projekcija, te još jedna sutradan, u subotu, 25. novembra, na istom mestu. Od 30. novembra film ulazi i u zvaničnu bioskopsku distribuciju

Kako postupiti ispravno i učiniti pravu stvar – to je, izgleda, glavna dilema koja mori glavne aktere ove priče - a pritom zadovoljiti i sopstvenu sujetu, novčanik i karijerne apetite. Teško, ali ne i nemoguće, naročito kada se doda malo sapunice. Svako mulja, ima skrivenu nameru i interes, pregovara na više polja, daje obećanja i smišlja izlaznu strategiju; nikom se ne može verovati, a opet, svako je svakom prijatelj i kolega, pružiće ruku kada je najpotrebnije

"The Long Shadow" maestralno pokazuje kako je mizoginija duboko utkana u svaki segment života, da je seksizam svakodnevna i očekivana pojava sa kojom se žene stalno suočavaju, da se podrazumeva da sramota treba da ih vodi kroz život, da su tu da ispunjavaju muške želje i hirove, večito podređene i u sporednim ulogama

Malo je monstruma koji se kao takvi rode. Oni se stvaraju polako, sistematično, uče se da čine „pravu stvar“. Ubeđeni da će ih drugi satrti i istrebiti, pripremaju se da upravo to učine drugom. I kada se pitamo otkud tolika podrška zlu, odgovor ne treba da tražimo među zverima, već među ljudima. Ne među retkim psihopatama, već među slabima koji su u hordama stali iza njih

I danas, 2023. godine, kada je Taylor Swift najuspešnija pop umetnica po svim kriterijumima, kada je napravila turneju na kojoj svaki koncert traje više od tri sata i kada statistike tvrde da je, zajedno s Beyonce i njenom turnejom, te filmom Barbie, zaslužna za revitalizaciju američke ekonomije, nađe se poneki glasić koji pokušava da ospori validnost njenog uspeha. No, to je samo dodana inspiracija za novi album, novu eru i novu turneju

The Ordinaries, ili Obični, prikazan u okviru Goethe festa, socijalna je satira koja nam predstavlja strogo klasno raslojeno društvo koje ne samo da je smešteno u filmski svet, već je i film sam. Koristeći se filmskim jezikom i zakonitostima, rediteljka gradi svet koji čine oni koji igraju glavne i sporedne uloge, te isečeni ili odbačeni, koji se nalaze na marginama društva i istorije – u nemom i crno-belom filmu

Navikli smo već na visoke standarde BBC-jevih drama koje, čak i kada prate oprobanu formulu, uspevaju da budu kvalitetne i zadrže pažnju. Mini-serija "The Woman in the Wall" je pak za klasu iznad, pa predstavlja pravo malo televizijsko remek-delo. Ne samo da zadovoljava umetničke kriterijume, već pokreće i važne društveno-političke teme

U okviru festivala evropskog dugometražnog dokumentarnog filma „Sedam veličanstvenih“ u utorak je prikazan film „She Chef“ rediteljskog dua Melanie Liebheit i Gereona Wetzela. Pratimo razvojni put Agnes Karrasch, školovane ugostiteljke koja sanja o tome da postane „top chef“. Da bi bila vrhunska kuvarica, potrebno je da pređe dosta prepreka, stažiranja, usavršavanja i stalnog učenja i unapređivanja

„Neka gledalac sam zaključi“, „nema pozitivaca i negativaca“, „svako može biti i heroj i zločinac“, „ne donosimo krajnji sud, samo postavljamo pitanja“ – toga kod Kena Loacha nema. „Stari hrast“ je, kako je sam rekao, možda njegov poslednji film; on nema vremena, a čini se ni volje za beskrajni niz pitanja bez odgovora. On zna odgovore, ima stav i iznosi ga jasno i glasno. Nekad mora i da nam se nacrta. I to ne beskonačnim nijansama sive, već svim bojama i ne-bojama spektra

Danski film „Zemlja kratkih rečenica“, odnosno "Meter i sekundet" u originalu, utešan je zato što nam pruža osećaj ušuškanosti i mira oličen u reči hygge, koja označava prijatnu atmosferu, uživanje i toplinu, te potencijalno iritantan jer, uzimajući našu balkansku perspektivu u obzir, severnjaci ne znaju šta su pravi problemi, pa ih sebi prave i tamo gde ih nema

Rediteljka i scenaristkinja Tonja Nojabrova pred Kiru stavlja brojna iskušenja i izbore koji se često čine kao nemogući. Kao da je u svakom trenutku život spreman da joj zada novi, ovoga puta finalni udarac. No rušenje „četvrtog zida“ u odlučujućem momentu ipak ukazuje na to da je moguće iskočiti iz šina koje vode u provaliju. Možda je Kira napravila dobar izbor, možda nije. Njen pogled kao da nas pita: „A šta biste vi uradili na mom mestu?“

Film „Nula kalorija“ ili u originalu „Club Zero“ ove godine se našao u zvaničnom programu Festivala evropskog filma Palić, a sudeći prema reakcijama nakon same projekcije, publiku je ostavio zbunjenu ili razočaranu, bez adekvatne katarze

Na Paliću smo imali prilike da razgovaramo sa slovačkim rediteljem mađarskog porekla Mátyásom Priklerom, čiji je film „Moć“ prikazan u okviru selekcije Paralele i sudari, dok je svoju premijeru imao na festivalu u Roterdamu