Tekstovi sa tagom: sandra dančetović

Normalnost i izuzetnost zajedno su retka biljka. Naročito ako uzmemo u obzir da ni jedno ni drugo bendu kao što je Texas i ženi kao što je Sharleen nije neophodno. Niko im ništa ne bi rekao ni da su bahati, nadobudni, da otaljavaju tezge. Može im se. To jest, moglo bi im se. Ali oni su izabrali da dok su tu i dok mogu pružaju sve od sebe i budu toliko normalni da to postaje ekscentrično

U trenutno vladajućoj hiperprodukciji TV sadržaja ovakav nebrušeni dijamant i jeste teško prepoznati. On nam nudi apsolutnu deglamurizaciju – Holivuda, majčinstva, dece, porodice, prijateljstava, izlazaka, života uopšte

„State of the Union“ nije živopisno, minuciozno oslikano platno. Ono je tek skica, ali potpuna skica, kojoj ništa ne treba dodavati ni oduzimati. I format je minimalistički – 10 epizoda od po 10-ak minuta, što je sasvim dovoljno da vidite sve, čujete i ono prećutano, nasmejete se, zamislite, zapitate. Za početak o tome da li je neverstvo najgore što može da se desi u (ovom) braku, ako uzmemo u obzir da je drugi supružnik glasao za  - Bregzit

Iako žele da budu bolje, iskrenije, moralnije od muževa, pitanje je koliko u tome mogu uspeti i da li je, ako i dalje razmatramo intencije kreatora serije, poruka da je čovek tek – čovek, odnosno grešan i pokvaren, nemoćan pred iskušenjima, bilo da je reč o muškarcu ili ženi. A možda ključ leži u pukoj zabavi i pokušaju da se „Očajne domaćice“ obrade na skandinavski način i postanu „Očajne preduzetnice“

„Nije jasno zbog čega smo za našu neformalnu grupu odabrali naziv 'Samoodstojanje', čak nismo sigurni ni šta ta reč tačno znači, ali pošto su 'Samoodbrana' i 'Samoopredeljenje' već zauzeti, a 'Samouništenje' nam se činilo kao isuviše snažno i tačno (ne za našu neformalnu grupu), odlučili smo se za reč iz pesme vokalne solistkinje Romane Panić koju dosad niko nije iskoristio“, poručuje Dančetović

Ashcroft je postao i junak i žrtva svoje pesme, a ona je postala njegova programska u pravom smislu te reči – opisuje njegov rad, čitav njegov opus, ironična je, podsmeva mu se; proslavila ga je i bacila u blato. Ali, Richard nije ostao da se valja u njemu. Napisao je mnoge fantastične pesme od tad. Pristao je da bude sve što hoće menadžeri r'n'r veterana. Zajebavao se i s njima. Rekao je svojevremeno da je „Bitter Sweet Symphony“ najbolja pesma koju su u poslednjih 20 godina napisali Jagger i Richards. Sada je ponosno izjavio da se „jebeno remek-delo vratilo kući“. I jeste

Tri serije slične su i po tome što nisu izvikane; nisu postale planetarno popularne, niti svi trube o njima. Možda ih baš zato treba pogledati. Jedna je skandinavski produkt na tragu njihovih već dobro poznatih noir uradaka, druga klasični BBC mini dragulj, dok je treću teško definisati u bilo kom smislu. Može se reći da je u pitanju američka serija koja ne prati trendove. Što je u isto vreme i dobro i loše

Iza zidina i fasada odvijaju se male ljudske gadosti, žive isprazni životi, zaliva profesorska sujeta najjeftinijim laskanjem… I u tako oslikanim događajima i likovima zapravo je najveća vrednost ove serije. Kada te sitne, trule, a tako ljudske i svakodnevne priče ustupe mesta onoj mnogo većoj, težoj i stoga manje verovatnoj glavoj priči, serija unekoliko gubi na verodostojnosti i kvalitetu

Oni građani kojima je Čeda 2007. bio „ekstreman“ (jer je između ostalog podržavao nezavisnost Kosova) i nekako su više naginjali DS-u, sada su građanski, fino i pristojno prihvatili Boška Obradovića pod parolom „pa, nema veze, ne možemo svi biti isti“. U stvari, sve se tu uklapa i vrlo je logično – otvorenim ili tihim pristalicama politike DS-a iz 2007. više odgovara ovakav Boško nego ovakav Vučić ili onakav Čeda

„Znam ko si“ ruši sve iluzije, želje fokus grupa i običnih gledalaca. Nestabilne i korumpirane institucije neće volšebno početi da rade kako treba, neće se promeniti preko noći, baš kao ni ljudi koji ih čine i kojima se bave. Svi će ostati da gledaju svoje male sitne interese i jure za profitom i prestižom. Opstaće samo oni koji su svesni toga i koji vode igru

Da čak i zrikave i krivonoge devojke mogu naći svoje mesto pod suncem, a naročito pod reflektorima, otkrio je čovek koji se predstavlja kao „analitičar rodne politike“, borac za muška prava i pravdu, autor Srpskog kulturnog kluba (SKK), „najslobodnijeg mesta na internetu“ – Mihailo Alić

Iako je radoznalost dublja od ljubavi prema dobrom zapletu, za seriju je zapravo odlično to što nemamo odgovore na sva pitanja. Ostajemo uskraćeni za onaj najvažniji – da li je Alec Wilson propalica, monstrum i patološki lažov bez trunke savesti, ili je ipak bonvivant i šarmantni prevarant, koji se istakao kao vojnik u Drugom svetskom ratu i u krajnjoj instanci umeo da razlikuje dobro od zla, dok je neko drugi za njega pleo mrežu

Šokantne scene i preokreti neophodni su da pažnja prosečnog omladinca koji serije ionako prati dok skroluje po Instagramu ne bi stopostotno pripala toj društvenoj mreži. Kako serija odmiče, ti šokantni obrti postaju donekle predvidivi, jer se matrica po kojoj se dešavaju ponavlja. Stalker tako gubi na slojevitosti i postaje još jedan manijak u nizu koji ne može da odoli krvoločnom instinktu. Naravno da nema ljubavi u uhođenju, niti romantike u opsesiji. Sociopate potpuno drugačije poimaju osećanja svojstvena normalnom i (donekle) socijalno adaptiranom pojedincu. Međutim, koliko smo svi mi normalni, prilagođeni i u stanju da se uklopimo?

Jugoslovenska jevrejska zajednica uništena je, zbrisana i zaboravljena. Ostaje da živi samo kao izmeštena, u ideji potomaka koji, poput Stelle, stvaraju neki novi život uglavnom u Izraelu, a gotovo sigurno van prostora bivše Jugoslavije. Mesta života i stradanja njihovih predaka zapuštena su, zanemarena, jedva ili nikako obeležena

Zatočeni u svojim ognjištima, upozoreni da ne izlaze i slučajno ne dolaze na posao, uposlenici XXZ magazina imali su samo jedan zadatak: da opišu dan opsade Beograda iz bezbedne sigurnosti vlastitih stanova