Tekstovi sa tagom: sandra dančetović

Elitizam, tradicionalizam, nacionalizam, fašizam – jedno drugo hrane i podupiru, savršeno sklapajući slagalicu strave, odnosno naše realnosti. Klupko se odmotava još uvek i polako se otkriva čitav predatorsko-nepotističko-klanovski komplot, ogrezao u korupciji i sujeti

Kad smo objavljivali ili kad god ponovo postavimo na Facebook stranicu našeg magazina delove feljtona „Najbolje ex-Yu pjesme koje niste čuli“, neko uvek napiše: „Jesmo!“ Verujemo tako da su mnogi gledali ove serije, ali nama su promakle. Zato nikad nije kasno da pogledamo ili se prisetimo nekih odličnih serija koje su zahvaljujući hiperprodukciji i jurnjavi za novim, novijim i najnovijim ostale neprimećene. Reč je uglavnom o britanskim mini serijama koje retko ili gotovo nikad ne završe na trenutno najpopularnijim streaming platformama, a koje BBC, ITV i Sky objavljuju redovno, svesni da imaju najbolji dramski program i da im ne može niko ništa

Za razliku od specijalizovanih magazina ili web-sajtova koji pomno prate svaku od nekoliko stotina ovogodišnjih TV serija, naš tročlani tim recenzenata mogao je da se bavi samo onim što su stigli da vide tokom poslednjih 12 meseci. Svako od nas imao je prava da izabere pet voljenih naslova, te su ukupno ovih petnaest preporuka – naš izbor, naša odgovornost i naš mali ekran...

Za kraj – „Evermore“, s pravom naslovna i sveobuhvatna, kao odlična muzička završnica albuma – s jedne strane priča za sebe, a s druge nit koja spaja jul i decembar, sve tokove u jedan, „Folklore“ i „Evermore“. Tako piše Taylor Swift – kao da slika, režira i montira istovremeno, a sve uz glas kojim nam pesmu i donosi, glas nikad sigurniji i moćniji. Kako literarno i kreativno sazreva iz godine u godinu, možemo samo sa ushićenjem da očekujemo sve što sledi

Kad smo objavljivali ili kad god ponovo postavimo na Facebook stranicu našeg magazina delove feljtona „Najbolje ex-Yu pjesme koje niste čuli“, neko uvek napiše: „Jesmo!“ Verujemo tako da su mnogi gledali „Wanderlust“, ali nama je promakla. Zato nikad nije kasno da pogledamo ili se prisetimo nekih odličnih serija koje su zahvaljujući hiperprodukciji i jurnjavi za novim, novijim i najnovijim ostale neprimećene. Reč je uglavnom o britanskim mini serijama koje retko ili gotovo nikad ne završe na trenutno najpopularnijim streaming platformama, a koje BBC, ITV i Sky objavljuju redovno, svesni da imaju najbolji dramski program i da im ne može niko ništa

Najveći problem ove serije je to što jako želi da nas iznenadi, što se očajnički trudi da nam se dopadne, da bude i klasična i pomerena u isto vreme, dok zapravo i nema mnogo toga da nam ponudi osim tenzije koja svakim nepotrebnim obrtom polako jenjava

Liste same za sebe dovoljno govore, toliko da se uredničkoj ruci učinilo da u tekstove ne treba da interveniše nikako, pa ni lektorsko-korektorski, što je ipak bilo neophodno

I dok autobuse, vozove i avione budna sanjam, vožnja automobila često me dočeka u pravim snovima. Ili u noćnim morama, preciznije rečeno. Možda zbog viševekovnog ispiranja mozga od strane nebitnih ljudi o neophodnosti vožnje, često sanjam kako sa suvozačevog mesta moram da uskočim na prazno mesto vozača jer su kola iz stanja mirovanja spontano krenula u nepoznato. O mojim sposobnostima dovoljno govori podatak da bih uvek počela da vozim potpuno unezverena umesto da lepo povučem ručnu. Metaforički, to je divno i pohvalno za mene; denotativno – nisam ja za vožnju. Ni u snu

„The Queen's Gambit“ uspeva da iznad rivalstva, takmičenja i prestiža stavi sam smisao igre i potrebu za njom, čoveka, izabranu porodicu i razumevanje u različitosti, ne čineći pritom da to izgleda kao već viđena patetika, nego kao najlepša poezija

Morate da se zapitate u kakvom ste to balonu dosad živeli, kako je moguće da se niste ranije probudili, progledali i shvatili šta vam se sve servira! Pratite vesti mainstream medija, ne vidite skrivene poruke, gutate njihove gorke pilule, nakon kojih vas kljukaju filmsko-serijskim šećerlemama. Mislite da se jede sve što leti po TV-u

Ako se baš svakog dana ne stidimo onoga što jesmo, tvrdi moderni mislilac Alain de Botton, to samo znači da nismo ni počeli da upoznajemo sebe. Na samom početku tog puta je volja za ranjivost, sposobnost da se uklone sve barikade, jer ranjivi smo svi, najviše oni najhrabriji

Kad smo objavljivali ili kad god ponovo postavimo na Facebook stranicu našeg magazina delove feljtona „Najbolje ex-Yu pjesme koje niste čuli“, neko uvek napiše: „Jesmo!“ Verujemo tako da su mnogi gledali „Doctor Foster“, ali nama je promakla. Zato nikad nije kasno da pogledamo ili se prisetimo nekih odličnih serija koje su zahvaljujući hiperprodukciji i jurnjavi za novim, novijim i najnovijim ostale neprimećene. Reč je uglavnom o britanskim mini serijama koje retko ili gotovo nikad ne završe na trenutno najpopularnijim streaming platformama, a koje BBC, ITV i Sky objavljuju redovno, svesni da imaju najbolji dramski program i da im ne može niko ništa

Za oca dokumentarnog filma uzima se škotski reditelj John Grierson (1898-1972), koji je ovaj termin skovao 8. februara 1926. godine, u okviru kritike za film Moana Roberta Flahertya. U eseju First Principles of Documentary iz 1932. je nastavio dalje, tvrdeći da bi posmatranje realnog života moglo da dobije status nove umetničke discipline. Za njega su sirovi materijali uverljiviji od onih koji se glume, te je još tada tvrdio da su dokumentarci daleko dragoceniji za tumačenje sveta od igranih filmova

Amerikanci se oblače kao moderni trendi cirkus, Francuzi su elegantni i klasični; Amerikanci žele da ostvariš svoje snove, Francuzi te ubiju u pojam; Čikago je veliki grad, Pariz je selo i svi se znaju; u Francuskoj je vagina muškog roda, sve dok Amerikanka ne kaže da je ženskog i to podrži Brigitte Macron; Francuzi nemaju inhibicije, Amerikanci imaju; Francuzi su kao Crnogorci u našim vicevima, Amerikanci su Slovenci...

Dobro je to što zarad šoka i jeftinih poena ne dobijamo porciju kuvane glave. Jeza ionako ne leži tu, među eksplicitnim slikama zločina, već među ruinama jednog običnog sveta, običnog službenika, običnog čoveka koji je tragao za zadovoljstvom. I koji je tako običan, uronjen u sopstvenu patologiju, godinama izmicao policiji i društvu uopšte. Žrtva sistema, sopstvene porodice, trauma i(li) krivog spoja u mozgu, ubica je uvek jedan od nas. I tih je, užasno je tih i dosadan