Tekstovi sa tagom: sandra dančetović

Kad smo objavljivali ili kad god ponovo postavimo na Facebook stranicu našeg magazina delove feljtona „Najbolje ex-Yu pjesme koje niste čuli“, neko uvek napiše: „Jesmo!“ Verujemo tako da su mnogi gledali „Doctor Foster“, ali nama je promakla. Zato nikad nije kasno da pogledamo ili se prisetimo nekih odličnih serija koje su zahvaljujući hiperprodukciji i jurnjavi za novim, novijim i najnovijim ostale neprimećene. Reč je uglavnom o britanskim mini serijama koje retko ili gotovo nikad ne završe na trenutno najpopularnijim streaming platformama, a koje BBC, ITV i Sky objavljuju redovno, svesni da imaju najbolji dramski program i da im ne može niko ništa

Za oca dokumentarnog filma uzima se škotski reditelj John Grierson (1898-1972), koji je ovaj termin skovao 8. februara 1926. godine, u okviru kritike za film Moana Roberta Flahertya. U eseju First Principles of Documentary iz 1932. je nastavio dalje, tvrdeći da bi posmatranje realnog života moglo da dobije status nove umetničke discipline. Za njega su sirovi materijali uverljiviji od onih koji se glume, te je još tada tvrdio da su dokumentarci daleko dragoceniji za tumačenje sveta od igranih filmova

Amerikanci se oblače kao moderni trendi cirkus, Francuzi su elegantni i klasični; Amerikanci žele da ostvariš svoje snove, Francuzi te ubiju u pojam; Čikago je veliki grad, Pariz je selo i svi se znaju; u Francuskoj je vagina muškog roda, sve dok Amerikanka ne kaže da je ženskog i to podrži Brigitte Macron; Francuzi nemaju inhibicije, Amerikanci imaju; Francuzi su kao Crnogorci u našim vicevima, Amerikanci su Slovenci...

Dobro je to što zarad šoka i jeftinih poena ne dobijamo porciju kuvane glave. Jeza ionako ne leži tu, među eksplicitnim slikama zločina, već među ruinama jednog običnog sveta, običnog službenika, običnog čoveka koji je tragao za zadovoljstvom. I koji je tako običan, uronjen u sopstvenu patologiju, godinama izmicao policiji i društvu uopšte. Žrtva sistema, sopstvene porodice, trauma i(li) krivog spoja u mozgu, ubica je uvek jedan od nas. I tih je, užasno je tih i dosadan

Naše neurotično, hronično neispavano i umorno čovečanstvo kolektivno se drži za slamku spasa zvanu kafa, polažući sve nade i planirajući sve uspehe za ono vreme koje dolazi nakon ispijanja čarobnog napitka. On nam nudi raznovrsne efekte – od placeba do ubrzanog rada srca, a kako dejstvo jutarnje doze popušta, organizam se priprema za popodnevnu, ili čak nekoliko popodnevnih i večernjih

Možda pripadnici LGBTIQ+ populacije neće biti srećniji kada im bude omogućeno da sklapaju brakove i žive kao i svi drugi, ali je sasvim sigurno da ta promena nikako neće uticati na one što porodično šetaju uoči svake Parade ponosa. Jasno je da peticije nemaju veliku moć, te da ne mogu da utiču na zakone, ali povećavaju vidljivost i dokazuju da u zemlji ima još onih građana koji veruju da možemo bolje. Na život, a posebno tuđi, na kraju, niko nema ekskluzivno pravo

Lične ispovesti postale su alati za samopromociju, pa se više ne radi o jednostavnim rečenicama, već o pažljivo komponovanim pasusima koji se dele u tačno određeno vreme, da bi se dobilo što više lajkova i šerova. Samopoštovanje tako sve češće zavisi od nepoznatih ljudi, a misli nam opsedaju komentari onih koji možda i ne postoje. Nismo se ni ranije gledali u oči, ali danas ne gledamo ni u zemlju. Ogledala su zamenile selfie fotografije, a prijatelji sve više liče na botove koji znaju sve o nama, ne zato što su nas slušali, već zato što ih kontrolišu zli agoritmi

Kad smo objavljivali ili kad god ponovo postavimo na Facebook stranicu našeg magazina delove feljtona „Najbolje ex-Yu pjesme koje niste čuli“, neko uvek napiše: „Jesmo!“ Verujemo tako da su mnogi gledali „Death and Nightingales“, ali nama je promakla. Zato nikad nije kasno da pogledamo ili se prisetimo nekih odličnih serija koje su zahvaljujući hiperprodukciji i jurnjavi za novim, novijim i najnovijim ostale neprimećene. Reč je uglavnom o britanskim mini serijama koje retko ili gotovo nikad ne završe na trenutno najpopularnijim streaming platformama, a koje BBC, ITV i Sky objavljuju redovno, svesni da imaju najbolji dramski program i da im ne može niko ništa

"U moje vreme" bilo je poželjno da budemo isti, što ne znači da smo bili jednaki i ravnopravni, naprotiv. Možda zato i dalje nijedan prvi septembar nije tek običan datum, ni decenijama nakon završene škole. Ali, možda će nekad neki prvi septembar označiti zaista i novi početak

Kad smo objavljivali ili kad god ponovo postavimo na Facebook stranicu našeg magazina delove feljtona „Najbolje ex-Yu pjesme koje niste čuli“, neko uvek napiše: „Jesmo!“ Verujemo tako da su mnogi gledali „Code of a Killer“, ali nama je promakla. Zato nikad nije kasno da pogledamo ili se prisetimo nekih odličnih serija koje su zahvaljujući hiperprodukciji i jurnjavi za novim, novijim i najnovijim ostale neprimećene. Reč je uglavnom o britanskim mini serijama koje retko ili gotovo nikad ne završe na trenutno najpopularnijim streaming platformama, a koje BBC, ITV i Sky objavljuju redovno, svesni da imaju najbolji dramski program i da im ne može niko ništa

Što u stihu, što u prozi, bezbroj definicija prijateljstva je napisano, tolika su se rodila, cvetala i (ne)slavno propala, a mnogi veliki umovi nisu za života uspeli da dokuče suštinu odnosa koji bi trebalo da počiva na bezinteresnom dopadanju

Gledamo žensku osobu koja istovremeno suši kosu, pere zube, stavlja maskaru i nogom riba pod, da bi nas sledeći kadar odveo u kuhinju, gde praktična žena kuva, sprema i zaliva cveće, a stiže i da, uz široki osmeh, nogom zatvori rernu

U lenjosti se rodilo i zadovoljstvo, takozvani hedonizam, koje znači svaku onu radnju koja nije presudna za opstanak, drugim rečima sve osim rada, reda i discipline. U savremenom čoveku je ostala ta praiskonska krivica, pa ga, uprkos tome što se lenjost danas preporučuje za zdrav život, nešto grize svaki put kad se opusti. Otuda valjda i pojam „guilty pleasure“ koji spaja krivicu i zadovoljstvo

„Žrtvovanje“ nije ni politički pamflet, niti intimna ispovest, već svedočanstvo političara koji je u borbi za bolju i drugačiju rodnu zemlju dao sve što je mogao. Reč je o subjektivnom, emotivnom, otvorenom štivu koje nas detaljno upoznaje sa kontekstom, akterima i događajima na albanskoj društvenoj i političkoj sceni. Brojna nama nepoznata imena i situacije mogli bi nekoga odvratiti od čitanja, ali imajte na umu da to piše čovek čija je jedna od parola da nikad ne bude dosadan. Njegove rečenice su duge, brze, pune naboja i pitkih digresija koje vuku na dalje čitanje. A „likovi“ koje srećemo, makar i da za njih nismo čuli, poznati su nam iz naših svakodnevnih prilika, sa medijske i političke scene. Sve je više sličnosti među nama kako godine prolaze

Ne gubiti nadu znači i ne shvatati sebe, a ni druge, previše ozbiljno. Spas je tako i u humoru, mimovima i uopšte bizarnim sadržajima koji, ističući apsurdnost ljudskog postojanja, leče, ili bar ublažavaju, one mane u kojima obično nema ničega smešnog