Tekstovi sa tagom: sandra dančetović

Jedno od zanimljivijih tumačenja sugeriše da je "Blonde" u stvari horor film. Ne onaj koji nas plaši, već onaj koji izaziva jezu, gađenje, nemoć... Nije to daleko od istine i sigurno je interesantnije kada se posmatra kroz tu žanrovsku perspektivu, no pitanje je vredi li uopšte gledati ovakvo ostvarenje

Naš Gilead moć ne demonstrira eksplicitnim zabranama i opresijom. On posredno osnažuje one koji zločin neće učiniti u ime države ili Boga, već „iz strasti“, „ljubomore“, zato što „im se može“, zato što se zna „gde je ženi mesto“. Naš Gilead će nas ponižavati preko tabloida koji prave ekskluzivni intervju sa silovateljem, sve pod krilaticom da je to za naše dobro

Nastavljamo tamo gde smo u prošloj epizodi stali i preporučujemo omiljene serije koje nisu sa engleskog govornog područja

U današnjoj epizodi vam preporučujemo serije koje nisu sa engleskog govornog područja i samim tim ne dobijaju dovoljno pažnje

Iako je ova priča fikcija, mnogi u njoj vide Fleetwood Mac, u Aurori čuju Rumours. Autorka jeste potvrdila da je sve počelo od tog albuma, a onda su usledile hiljade i hiljade stranica rok biografija, sati dokumentaraca, proučavanje istorije i urbanih legendi o muzici sedamdesetih. Zanimljivo je to znati, ali ne i presudno. Čitaoci odavde mogu da prepoznaju, odnosno učitaju legende i mitove o EKV-u, u klavijaturistkinji Karen lako će videti Margitu. Moguće je da sve rok priče liče jedna na drugu

Iako u ovoj rubrici pišemo o nešto starijim serijama koje su nam promakle, ovoga puta pravimo izuzetak. „Another Self“ je nova serija, krajem jula se pojavila na Netflixu i nije tipična turska sapunica, iako koketira s raznim formama i žanrovima. Ozbiljna je, duhovita i važna, a u osam jednočasovnih epizoda donosi zaista jedinstvenu priču

Nakon duge i potpuno neplanirane letnje pauze, govorimo o tome kako smo proveli prethodna tri meseca, gde smo bili, šta smo radili

Nešto nedostaje seriji, uprkos tome što je pre svega fotografija sjajna i što je uspela da vizuelno dočara svet romana. Glumci su dobri, verujemo im i drže nam pažnju, ali i dalje nešto fali. Francusku je kao mesto za odmor u seriji zamenila Hrvatska, i to Hvar, što je još bolje. Svi preduslovi su bili tu. Možda je problem baš u tome što se stil Sally Rooney ne može preneti na ekran, pa je sav onaj prazan hod koji gledamo tokom čak 12 polučasovnih epizoda u romanu neuporedivo uzbudljiviji i smisleniji

Likovi u filmu "Kelti" poseduju izvesnu izblaziranost i odmak od društvenih dešavanja. Kao da su došli iz 21. veka, sa već dovoljno razočaranja, rezigniranosti, sa naknadnom pameću, čvrsto rešeni da obrađuju sopstveni vrt

Bio je ubeđen da ga se niko neće sećati, da ga ni po čemu nećemo pamtiti jer, verovali ili ne, nije snimio kultni film! Umesto toga, on je prestao da bude osoba i postao konstanta za koju svi znaju iako možda nisu čuli nijednu njegovu pesmu. A, opet, nemoguće je da nisu. Elvis je tu, sveprisutan. Umro je pre četiri i po decenije, a klinci koji danas gledaju ovaj film su već čuli za njega i odnekud im je neverovatno poznat

Stvaranje sopstvenog sveta u koji su pozvani i drugi suština je svakog dela fikcije, čak i kada je bazirano na istinitim događajima. "The Offer" je i serija o filmu, i film u filmu, i film o filmu, a najviše priča o ljudima i želji za uspehom, baš kao i "Kum". Na snu je izgrađen Holivud, a na njemu i savremena Amerika. On je taj koji snove raspršuje i uništava, da bi ih ponovo stvorio. I na tome zaradio. On je i surova mašinerija, fabrika, klanica i iluzija s kompleksom Boga. Uništava ovozemaljski da bi podarila večni život – na platnu, naslovnim stranama, Bulevaru slavnih, u mislima, među zvezdama

Bilo da ste dete, tinejdžer, mlađi ili stariji odrasli, jugonostalgičar ili jugoskeptik, gledajte film "Leto kada sam naučila da letim" makar i kao "Ljeto kada sam naučila letjeti". Ne treba prevod, dovoljna su krila

Pogledati sebe onako kako to lik Emme Thompson čini na kraju – zadatak je svakog od nas. Zbog toga, a i svega ostalog, film "Good Luck to You, Leo Grande" zaista nikoga neće ostaviti ravnodušnim

Ostaje nam da "Gli anni belli" posmatramo kao entitet koji s nama nema nikakve veze, s kojim ne možemo da se identifikujemo ni u kom slučaju, osim ako ne zaboravimo na vreme radnje i kao gledaoci odlučimo da je smestimo u bilo koje drugo vreme. Da ironija bude veća, naslov je kod nas preveden kao "Vesele devedesete", što opet budi niz asocijacija koje nemaju veze s filmom, ali odlično funkcioniše bar s marketinškog aspekta. S druge strane, u sinopsisu stoji da film nudi „gorkim tonovima obojenu sliku Italije“. Može se zaključiti da je najgorče to što započinje era vladavine Berlusconija i što Italija gubi u finalu Mundijala. Rečima čuvene gospođe iz mima: „Jako sam žalosna!“

Uzimajući u obzir naslov filma na engleskom, da se naslutiti da je glavnoj junakinji odavno muka, a da je sve ono što gledamo kao bolest samo posledica takvog odnosa prema sebi i suštinske neprihvaćenosti. Društvo je surovo, neempatično i bolesno, a znamo šta je njegova osnovna ćelija. O tome, možda, u nekom drugom filmu