Tekstovi sa tagom: sandra dančetović

Trideset godina posle opsade i granatiranja Sarajeva, istorija se vratila u još brutalnijoj reprizi. Invazija ruske vojske na Ukrajinu donela nam je užasne slike razaranja čitavih gradova, ubijanje civilnog stanovništva, uz potresne snimke izbegličkih kolona. Nakon svega, ostaje činjenica da Putin neće biti upamćen kao obnovitelj velike Rusije, već kao notorni ratni zločinac

Zanimljivo je kome je sve Konstrakta prijemčiva i na koliko različitih načina njena pesma može da se protumači. "In corpore sano" razmatra položaj slobodnih umetnika u Srbiji, ali i sveukupno shvatanje zdravlja i lepote danas, opsesiju zdravim načinom života, kultom tela, te stanje javnog zdravlja, njegove povezanosti sa socijalnim i finansijskim statusom...

A sada - spektakl! Luković je poslušao 10 od čak 36 pesama koje će se takmičiti na festivalu pod imenom "Pesma za Evroviziju" i dao svoj stručni sud na osnovu prvog utiska. Nijednu numeru prethodno nije čuo, ne zna ništa o izvođačima, kao ni o trenutnom stanju na domaćoj muzičkoj sceni, pa su njegove impresije time još zanimljivije. Izdvojila su se dva ozbiljna favorita, odnosno favoritkinje, za koje ćemo navijati 3, 4 i 5. marta na izboru pesme za Evroviziju, a prokomentarisali smo i "Guilty Pleasure" hrvatske predstavnice Mie Dimšić.

Kad smo objavljivali ili kad god ponovo postavimo na Facebook stranicu našeg magazina delove feljtona „Najbolje ex-Yu pjesme koje niste čuli“, neko uvek napiše: „Jesmo!“ Verujemo tako da su neki od vas gledali „Ku'damm“, ali nama je promakla. Zato nikad nije kasno da pogledamo ili se prisetimo nekih odličnih serija koje su zahvaljujući hiperprodukciji i jurnjavi za novim, novijim i najnovijim ostale neprimećene

U novoj epizodi prisećamo se sjajne atmosfere u redakciji e-novina, dana punih smeha i dobrih vibracija, što nas je održavalo uprkos svim problemima. Naravno, i o njima govorimo, kao i o svetlu na kraju tunela u vidu našeg aktuelnog XXZ magazina. Luković nas je sa zadovoljstvom, ali bez ulepšavanja, tokom poslednjih nekoliko emisija proveo kroz više od četiri decenije svoje karijere, a za idući utorak spremamo nešto sasvim drugačije. Do tada, uživajte u slušanju i čitanju!

Današnji razgovor smo počeli Lukovićevom tvrdnjom da mu je u životu svaka godina bila gora od prethodne, a završili konstatacijom da Srbija boljeg urednika od njega nije imala. Neka gorka sećanja začinili smo citatom Ruške Jakić, smejući se užasu u lice, baš kao što smo to nekad radili u e-novinama. Hvala što nas slušate i čitate!

Žrtve patrijarhata smo svi, samo što u nekom trenutku zbog izvesnih karakteristika uživamo određene privilegije ili trpimo zbog njih. Kada se to osvesti, onda postaju jasni rezultati jednog istraživanja u kojem se tvrdi da devojke ne konkurišu za određeni posao zato što misle da nisu dovoljno dobre, dok momci konkurišu znajući da nisu dovoljno dobri. Postaje jasno zašto žena može (i mora) da bude seksualizovana, ali nikako seksualna. Postaje jasno zašto spisak ostaje beskrajan, a zahtevi nikad ispunjeni

"And Just Like That..." se označava kao dramedija, ali nije ni drama, niti komedija; suštinski nema nikakvog sukoba ni unutar likova ni među njima. Prema nebelcima se odnosi kao prema još jednom aspektu koji mora biti zadovoljen, dok istovremeno to kritikuje. Tako imamo sve seksualne, rodne i etničke manjine koje ne služe ničemu osim da opravdaju nedostatak istih u originalnoj postavi. I da tu i tamo budu nesimpatični i kažu poneku nekorektnu i rasističku opasku, kad već belim likovima to nije dopušteno. Čak jedan od njih izgovara, bez imalo ironije, da je danas jako teško biti belac. Zato su beli scenaristi svoje frustracije izbacili na usta manjinskih likova i – svi srećni. Ali, zamalo. Izvesno je samo da su u tom svetu svi, bez obzira na rod i boju kože, bogati. Jer, siromaštvo je ultimativna uvreda. Za bogate. Jedino je Carrie bila „siromašna“ nekad, ali žena je udajom i to uspešno rešila

U današnjoj epizodi govorimo o periodu nakon smrti Zorana Đinđića, kada su nacionalisti zahvaljujući Vojislavu Koštunici ponovo bili u modi. Luković priča o svojoj novinarskoj i političkoj karijeri, objašnjavajući događaje vezane za LDP, Peščanik i e-novine

Romantična horor-komedija "Wolf Like Me" i triler/misterija, odnosno njihova parodija pod naslovom "The Woman in the House Across the Street from the Girl in the Window" se suštinski bave pitanjima mentalnog zdravlja, (samo)prihvatanja, gubitka i novog početka. Obe serije su, blago rečeno, čudne, pomerene, s tendencijom da nas stalno vuku da ih gledamo i istovremeno se pitamo – zašto

Vraćamo se posle duže pauze spremni da sa Lukovićem nastavimo priču o ranim dvehiljaditim godinama. Bilo je to vreme velikih turbulencija, haosa, surovih polemika i sukoba u kojima je Luković učestvovao, a neke od njih i inicirao. Bile su to godine bez happy enda. Ali, najgore tek dolazi!

"A Very British Scandal" prati život vojvotkinje i vojvode od Argylla – Margaret i Iana. Njihov razvod je početkom šezdesetih godina izazvao neverovatnu medijsku pažnju, kada je tabloidni način izveštavanja dobio svoj zamah, da bi potom postao ono što danas svakodnevno gledamo i živimo. Margaret je, kako se i na kraju serije navodi, bila prva javno osramoćena žena u Velikoj Britaniji, a nakon nje na stub srama su dospele mnoge, što se ni do dan danas nije zaustavilo. Štaviše, samo je donekle promenilo oblik i preselilo se u sve segmente društva

Za razliku od specijalizovanih magazina ili web-sajtova koji pomno prate svaku od nekoliko stotina ovogodišnjih TV serija, naš tročlani tim recenzenata mogao je da se bavi samo onim što je stigao da vidi tokom poslednjih 12 meseci. Svako od nas imao je prava da izabere pet (ili malo više) voljenih naslova, te su ove preporuke naš izbor, naša odgovornost i naš mali ekran...

Olivia Colman briljira i ako zbog nečega treba gledati seriju Landscapers, onda je to ona. Sjajna je i Kate O'Flynn kao glavna inspektorka Emma – ekspresivna, duhovita uvek na ivici parodiranja tipskog lika, ali bez odlaska u krajnosti. Scenario je na momente urnebesan i opravdava svrstavanje ove serije među crne komedije. Nije čak loše ni snimljeno ni izvedeno sve to poigravanje žanrovima, ali je bolno repetitivno i na momente zaista dosadno. Čak i meni, osobi koja obožava da gleda, recimo, Velšane kako nešto proživljavaju i osećaju dok zure u zid u svojim malim opskurnim serijama

Ne sumiraj ništa, ne sumiraj ništa – govorim sebi na izmaku 2021. godine - to je tek jedan dan, dan kao i svaki drugi, arbitrarno odabran da u sebe sakupi svu euforiju, frustracije, frku, paniku i radost zbog – kraja divne godine, kraja grozne godine, kraja osrednje godine, a pred sam početak godine koja još nije stigla da nas obeshrabri, a i koju mi nismo stigli da upropastimo