Tekstovi sa tagom: sećanja

Najveća prednost moje mladosti bila je moć brzog raspadanja. Ako umeš ubrzano da se dezintegrišeš, svesno, mučno, pojačavajući koliko god možeš tok samodestrukcije, disoluciju bića, sistema mišljenja, želja, okoštalih struktura ličnosti, u prednosti si u odnosu na one koji pokušavaju da sačuvaju nešto, što misle da im pripada, šta god to bilo, imaginarno ili predmetno, ne videći da gube i to što imaju, da postaju sklerotični. Ti hrliš u promenu, cepajuće bolno ali jedino moguće, prateći život koji je groznica, bolest, smrt koja sebe voli i proždire

Upoznao sam uoči rata najviši stupanj i formu individualne slobode, a zatim njen najdublji pad za stotinu godina, bio sam slavljen i progonjen, slobodan i neslobodan, bogat i siromašan. Svi riđi paripi Apokalpise protutnjali su mojim životom, revolucija i glad, inflacija i teror, epidemije i emigracija; video sam velike masovne ideologije kako se pred mojim očima rađaju i šire, fašizam u Italiji, nacional-socijalizam u Nemačkoj, boljševizam u Rusiji, a pre svega onu kugu nad kugama, nacional-socijalizam, koja je zatrovala cvet naše evropske kulture. Morao sam da budem bespomoćni i nemoćni svedok nezamislivog pada čovečanstva u već davno zaboravljeno varvarstvo sa njegovom svesnom i programskom dogmom antihumanosti. Bilo nam je suđeno da posle vekova opet vidimo ratove bez objave rata, koncentracione logore, mučenja, masovne pljačke i bombardovanja bespomoćnih gradova, bestijalnosti, dakle, što ih poslednjih pedeset generacija nisu više poznavale, a buduće, nadajmo se, više neće podnositi

Od kraja sedamdesetih do sredine osamdesetih, moja glavna novinarska preokupacija bila je muzika, bez obzira na poreklo: domaća ili inozemna, svejedno. Posttitovski period nije bio naročito inspirativan što se politike tiče; živelo se lošije nego u vreme Maršala, ali se i dalje masovno išlo na godišnje odmore na Jadran, putovalo se bez problema u inostranstvo, crveni pasoš je otvarao sva vrata, bez viza i dodatnih provera. Tadašnja SFRJ se pomalo klimala, ali niko normalan nije verovao u katastrofalan ishod, naprotiv. Muzika svih boja i žanrova bila je opijum za najšire narodne mase – od Lepe Brene i njenih stadionskih koncerata do grandioznih turneja Zdravka Čolića i Bijelog dugmeta. Trajalo je to sve do fatalne 1987. kad se „dogodio narod“ na čelu sa Slobodanom Miloševićem; muzike više nije bilo, ostali su samo Odjeci i reagovanja. Negde između, Jugoslavija je postala Meka za mnoge svetske bendove; još 1976. u Zagrebu su The Rolling Stones održali spektakularni koncert, da bi se u godinama koje dolaze domaćoj publici predstavili Talking Heads, Gang Of Four, Human League, Dire Straits, Iron Maiden – spisak je neiscrpan. Kako sam u to vreme često putovao u London, dogodilo se da sam imao priliku da vidim i svašta pitam mnoge svetske rock zvezde. Nešto od tih uspomena ostalo je u ličnim foto arhivama koje smo otvorili u tri nastavka. Da se još jednom setimo bolje prošlosti!

Od kraja sedamdesetih do sredine osamdesetih, moja glavna novinarska preokupacija bila je muzika, bez obzira na poreklo: domaća ili inozemna, svejedno. Posttitovski period nije bio naročito inspirativan što se politike tiče; živelo se lošije nego u vreme Maršala, ali se i dalje masovno išlo na godišnje odmore na Jadran, putovalo se bez problema u inostranstvo, crveni pasoš je otvarao sva vrata, bez viza i dodatnih provera. Tadašnja SFRJ se pomalo klimala, ali niko normalan nije verovao u katastrofalan ishod, naprotiv. Muzika svih boja i žanrova bila je opijum za najšire narodne mase – od Lepe Brene i njenih stadionskih koncerata do grandioznih turneja Zdravka Čolića i Bijelog dugmeta. Trajalo je to sve do fatalne 1987. kad se „dogodio narod“ na čelu sa Slobodanom Miloševićem; muzike više nije bilo, ostali su samo Odjeci i reagovanja. Negde između, Jugoslavija je postala Meka za mnoge svetske bendove; još 1976. u Zagrebu su The Rolling Stones održali spektakularni koncert, da bi se u godinama koje dolaze domaćoj publici predstavili Talking Heads, Gang Of Four, Human League, Dire Straits, Iron Maiden – spisak je neiscrpan. Kako sam u to vreme često putovao u London, dogodilo se da sam imao priliku da vidim i svašta pitam mnoge svetske rock zvezde. Nešto od tih uspomena ostalo je u ličnim foto arhivama koje ćemo otvarati u nekoliko nastavaka. Da se još jednom setimo bolje prošlosti!

Od kraja sedamdesetih do sredine osamdesetih, moja glavna novinarska preokupacija bila je muzika, bez obzira na poreklo: domaća ili inozemna, svejedno. Posttitovski period nije bio naročito inspirativan što se politike tiče; živelo se lošije nego u vreme Maršala, ali se i dalje masovno išlo na godišnje odmore na Jadran, putovalo se bez problema u inostranstvo, crveni pasoš je otvarao sva vrata, bez viza i dodatnih provera. Tadašnja SFRJ se pomalo klimala, ali niko normalan nije verovao u katastrofalan ishod, naprotiv. Muzika svih boja i žanrova bila je opijum za najšire narodne mase – od Lepe Brene i njenih stadionskih koncerata do grandioznih turneja Zdravka Čolića i Bijelog dugmeta. Trajalo je to sve do fatalne 1987. kad se „dogodio narod“ na čelu sa Slobodanom Miloševićem; muzike više nije bilo, ostali su samo Odjeci i reagovanja. Negde između, Jugoslavija je postala Meka za mnoge svetske bendove; još 1976. u Zagrebu su The Rolling Stones održali spektakularni koncert, da bi se u godinama koje dolaze domaćoj publici predstavili Talking Heads, Gang Of Four, Human League, Dire Straits, Iron Maiden – spisak je neiscrpan. Kako sam u to vreme često putovao u London, dogodilo se da sam imao priliku da vidim i svašta pitam mnoge svetske rock zvezde. Nešto od tih uspomena ostalo je u ličnim foto arhivama koje ćemo otvarati u nekoliko nastavaka. Da se još jednom setimo bolje prošlosti!

Mladen Arnautović je rođen 1940. godine u Gnionici kod Modriče. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Sarajevu, a radni vek je proveo u novinarstvu. Bio je urednik nedeljnika Naši dani i Oslobođenja, direktor NIP Mladost, glavni i odgovorni urednik Tanjuga od 1984. do 1991, kada je podneo ostavku. U Havani je kao dopisnik Tanjuga proveo sedam godina. Tokom novinarske karijere imao je intervjue sa Titom, Kastrom, Torihosom, Honekerom, Husakom, Jaruzelskim… Autor je knjige „Kuba, crveni vulkan Kariba“. Iz nove knjige Mladena Arnautovića “Sjećanja umjesto zaborava - Autobiografske i novinarske bilješke” koja je objavljena pre dve godine, XXZ magazin ekskluzivno donosi nekoliko delova

Mladen Arnautović je rođen 1940. godine u Gnionici kod Modriče. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Sarajevu, a radni vek je proveo u novinarstvu. Bio je urednik nedeljnika Naši dani i Oslobođenja, direktor NIP Mladost, glavni i odgovorni urednik Tanjuga od 1984. do 1991, kada je podneo ostavku. U Havani je kao dopisnik Tanjuga proveo sedam godina. Tokom novinarske karijere imao je intervjue sa Titom, Kastrom, Torihosom, Honekerom, Husakom, Jaruzelskim… Autor je knjige „Kuba, crveni vulkan Kariba“. Iz nove knjige Mladena Arnautovića “Sjećanja umjesto zaborava - Autobiografske i novinarske bilješke” koja je objavljena pre dve godine, XXZ magazin ekskluzivno donosi nekoliko delova

Mladen Arnautović je rođen 1940. godine u Gnionici kod Modriče. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Sarajevu, a radni vek je proveo u novinarstvu. Bio je urednik nedeljnika Naši dani i Oslobođenja, direktor NIP Mladost, glavni i odgovorni urednik Tanjuga od 1984. do 1991, kada je podneo ostavku. U Havani je kao dopisnik Tanjuga proveo sedam godina. Tokom novinarske karijere imao je intervjue sa Titom, Kastrom, Torihosom, Honekerom, Husakom, Jaruzelskim… Autor je knjige „Kuba, crveni vulkan Kariba“. Iz nove knjige Mladena Arnautovića “Sjećanja umjesto zaborava - Autobiografske i novinarske bilješke” koja je objavljena pre dve godine, XXZ magazin ekskluzivno donosi nekoliko delova

Da, da, proljeća su minirana evo već pune tri decenije i munje sijevaju na sve četiri strane ne samo Bosne, nego i cijelog svijeta. I zato je poezija Pavla Stanišića često puna suza koje još kaplju. Ipak, u vrtlogu zlog i opasnog vremena u kome se nalazimo i ljudi sa kojima živimo priče i stihovi Pavla Stanišića ponekad prosjaje tračkom nade da na ovoj planeti žive i dobri ljudi

Mladen Arnautović je rođen 1940. godine u Gnionici kod Modriče. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Sarajevu, a radni vek je proveo u novinarstvu. Bio je urednik nedeljnika Naši dani i Oslobođenja, direktor NIP Mladost, glavni i odgovorni urednik Tanjuga od 1984. do 1991, kada je podneo ostavku. U Havani je kao dopisnik Tanjuga proveo sedam godina. Tokom novinarske karijere imao je intervjue sa Titom, Kastrom, Torihosom, Honekerom, Husakom, Jaruzelskim… Autor je knjige „Kuba, crveni vulkan Kariba“. Iz nove knjige Mladena Arnautovića “Sjećanja umjesto zaborava - Autobiografske i novinarske bilješke” koja je objavljena pre dve godine, XXZ magazin ekskluzivno donosi nekoliko delova

Mladen Arnautović je rođen 1940. godine u Gnionici kod Modriče. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Sarajevu, a radni vek je proveo u novinarstvu. Bio je urednik nedeljnika Naši dani i Oslobođenja, direktor NIP Mladost, glavni i odgovorni urednik Tanjuga od 1984. do 1991, kada je podneo ostavku. U Havani je kao dopisnik Tanjuga proveo sedam godina. Tokom novinarske karijere imao je intervjue sa Titom, Kastrom, Torihosom, Honekerom, Husakom, Jaruzelskim… Autor je knjige „Kuba, crveni vulkan Kariba“. Iz nove knjige Mladena Arnautovića “Sjećanja umjesto zaborava - Autobiografske i novinarske bilješke” koja je objavljena pre dve godine, XXZ magazin ekskluzivno donosi nekoliko delova

Peti broj „La Révolution surréaliste" iziđe iz štampe sa mojim prilozima. Bio sam opijen, ponosit i tvrdoglavo rešen da se što pre presadim u Pariz. U istom broju izašla je mojim posredovanjem i jedna pesma Marka Ristića. Antikonvencionalan, antiracionalan, antimilitaristički, antipatriotski, antireligiozan, uvek pripravan da skandalizuje buržoaski mentalitet i da se protivi građanskom poretku, nadrealizam je za mene bio najzamašniji ideal poetske i lјudske slobode

„Moskva“ je postala moja škola, moj univerzitet, moja akademija, moj duhovni i duševni hram. Ako smem tako konvencionalno da se izrazim, vrhovni sveštenik te moje bezimene religije bio je Ujević. Kao grom iz vedrog neba pogađale su njegove metalne rečenice, često zajedlјive, uvek bremenite neizmernim znanjem. To je za našu sredinu bilo nešto nečuveno, u neku ruku monstruozno. Neiscrpne diskusije o mnogim tada gorućim temama, odvijale su se u znaku „za“ i „protiv“. Ujevićeva klošarska zapuštenost bila je legendarna. Stalno se češao i grebao i masnim prstima vrteo dlake svoje brade. Ali sve to nije bilo važno za mene. Nјegovo živo munjevito sveznanje, njegova retorika i dijalektika, njegova perverzna dosetlјivost, sve me je to toliko očaralo i zadivilo, s Lelekom sebra pred očima, da brilјantnijeg retoričara, bogatije lјudsko pamćenje u službi invencije, paradoksa, borbenosti i duhovitosti nikad u svom životu nisam sreo. Sumnjam čak da naš Tin ikad može biti prevaziđen. Za mene, gimazijalca, Ujević je bio otkrovenje, nedostižni ideal. Ta spektakularna dronjavost i prlјavština bile su za mene simbol samostalnosti i svemoći duha. Telo i sve na telu ništavno je. Jedino vredi misao negovati u sebi, i to misao izrečenu izvorno, stvaralački, u suptilnim improvizacijama, u svoj raskoši i neiscrpnoj riznici tajne našeg jezika

Ta obeshrabrenost, klonulost, nevjerovanje u sebe, ostavili su traga na meni sve do danas. Zato sam počeo kasno da pišem, zato sam nesiguran u sebe, zato svakom poslu prilazim kao početnik, strahujući od negativnog suda. Zanimljivo je kako sam 1959. sklopio ugovor s izdavačkim preduzećem »Svjetlost« o štampanju prvog romana »Tišine«. Insistirao sam na tome da se u ugovor unese klauzula koja me obavezuje da roman predam do određenog datuma, inače sam obavezan da plaćam kaznu od 5000 dinara za svaki dan poslije ugovorenog roka

U samom početku, kad sam zatvoren, ostao sam u ćeliji sam, bez vode i hrane dva ili tri dana. Treće noći sjedio sam na palači, drvenom uzvišenju, ošamućen, u omaglici, nekako ugodno odsutan, jedva osjećajući tijelo, blaženo mirno (valjda tako nastupa smrt; to iskustvo mi je diktiralo ono raspoloženje glavnog junaka u zatvoru, u romanu »Derviš i smrt«; »Postalo mi je jasno kako čovjek umire, i vidio sam da nije teško. Ni lako. Nije ništa. Samo se sve manje živi, sve manje se jest, sve manje se misli, i osjeća, i zna, bogato životno kolanje presušuje, i ostaje tanki končić nesigurne svijesti, sve siromašniji, sve beznačajniji. I onda se ne desi ništa, ne bude ništa, bude ništa. I ništa, svejedno.«) Osjećajući kako se gubim, ne žaleći, »gubio sam osjećaj življenja, nestajala je granica između jave i sna«