Tekstovi sa tagom: sećanja na pisce

Njegova stradanja nisu radi toga što tako život svirepo i im­perativno nalaže. Ta je beda literarne podloge, jer je biografija jed­noga pisca, često, interesantnija od njegovih dela. To nije rođeno umetničko ludilo jednoga Van Goga, koji se ubija kad počinje da bude slavan pred svojom slikom u pejzažu; to nije fatalnost koju je Ulderiko Donadini, naš prijatelj, vukao od krčme do ludnice, da najzad u toj groznoj kući sam sebi preseče grlo brijačem; on svoju ljubav nije platio samoubistvom sa draganom kao Šelej, niti je svoj katolicizam platio najvećim egzaltacijama do perverznosti kao Verlen; Ujević je ostao kao igrač, Hamlet. koji se pretvorio u klovna, a u toj razlici leži jedna tragedija svoje vrste, tragedija poze, tragedija literature!

Bez obzira na to kakvi su bili razlozi što je presekao Atlantik i postao Amerikanac, rezultat je taj da je spojio oba engleska narečja i postao da parafraziram jedan njegov stih naš prekookeanski Horacije. Ovako ili onako, sva putovanja koja je preduzimao po zemljama, pećinama duše, doktrinama, verama nisu služila toliko da bi usavršila njegovu argumentaciju, koliko da se proširi njegov govor. Ako je poezija nekada i bila za njega stvar časti, živeo je dovoljno dugo da bi mu jednostavno postala način života. Otuda njegova autonomnost, duševno zdravlje, uravnoteženost, ironija, distanca ukratko, mudrost. Šta god bilo, čitanje Odna jedan je od retkih dostupnih načina (ako ne i jedini) da se osetimo čestitim ljudima. Ne znam, zaista, je li mu to bio cilj.

Stvarno, to nije referat nego blještava besjeda, I ubjedljiva priča, zapaljivi govor, burni monolog. Najinteresantnija saopštenja, fakti, svirepa traženja, uzbunjenost, kurioziteti, aforizmi, smjela tvrđenja, parodije, epigrami, oštre misli i šale, upečatljivi primjeri, vatreni ispadi, izoštrene formulacije. Na kose i ćele vitezova malograđanske umjetnosti padaju ubistveno precizne definicije i zajedljive šale. Majakovski razgovara. Glavat, širokoust, on na momente izgleda sličan upravo zagrizajućem ekskavatoru.

U MHAT-u su se igrale samo njegove stare drame. Nova drama »Molijer« je bila zabranjena. Njegovu prozu su prestali da objavljuju. On je zbog toga mnogo patio, mučio se i najzad nije izdržao, pa je napisao pismo Staljinu u kome je došlo do izražaja njegovo osećanje dostojanstva ruskog pisca. U tom pismu je insistirao na jedinom i svetom pravu pisca — pravu da bude štampan i tako bude u mogućnosti da kontaktira sa svojim narodom i služi mu svom snagom svog bića.

Hlebnji­kov, koji nije čuo njemu upućene reći osim poziva da sutradan u isto vreme dođe na ručak, napisao je za decu priču o zecu koga je ubio »čovek s puš­kom«. Videvši čoveka s puškom, siroti zec po­mislio je da prvi put vidi pravog čoveka, te se zato i nije dao u bekstvo. Hlebnjikov je još napisao pesmu o Čeki (»Kao galeb«) i o naivku koji se raz­metao sposobnošću da ubija i čini podvige ali koji, kako se pokazalo, svoju sablju nije umazao krvlju već crvenom bojom. Prividno odvojen od ovog sveta, Hlebnjikov je ipak video zločine svog vre­mena i — zgadilo mu se. Zar to nije ulaznica za poeziju?