Tekstovi sa tagom: sedmica sa sedam nedelja

Nadrealizam

Sedmica sa sedam nedelјa: Pariz, 27. oktobar 1966. godine

Humor je bio naš spas

Živeli smo tobož burno, a ustvari to su bile bure u čaši vode. Donžuanizam je aždaja nezasitlјiva i obmana slična inflaciji u ekonomici — sve se vrednosti otrcavaju i valјaju nizbrdicom, u bankrotstvo. Osmeh koji se pretvara u cerekanje žalosniji je i gori od plača. Srećom nije sve bilo tako strašno i beznadežno u našoj dangubi. Humor je bio naš spas. Ipak smo bili naivni, ipak smo, kroz sva iskušenja i izlišna eksperimeitisanja, zadržali netaknutu u nama jednu duboku veru u sve lјude zajedno i u svakog pojedinačno, sačuvali smo jednu moralnu istinu
Nadrealizam  Pariz

Sedmica sa sedam nedelјa: Pariz, 1928. godine

Nadrealista sam bio i nadrealista sam ostao

Poezija, naime lirika, ostala je za mene jedini moguć lјudski čin koji individualnog čoveka može da poveže sa istorijom svemira, da mu nešto došapne od smisla i besmisla njegove neminovno tragične sudbine kojoj nema logične utehe. Lirika, poetsko reagovanje na radost i bol, na uživanje ili na gorčinu telesnih i duševnih patnji nije ni uteha ni objašnjenje. Lirski čin vodi u neizmernost koja je izvan i iznad svega toga. Pošavši od nadrealističkog otkrovenja u svojoj ranoj mladosti, nikad nisam prestao da verujem u moć reči. Ta je moć magijska, kao što je rekao Pol Valeri (Paul Valéry) „između zvuka i smisla“. Još uvek verujem da je za pesnika od presudne važnosti da iz plitkog, puzavog, praktičnog, racionalnog upotreblјavanja prenese reč u čistotu prostora, „između zvuka i smisla“
Nadrealizam

Sedmica sa sedam nedelјa: Beograd, 1925-1928. godine

Bogu, društvu i svemiru zainat

U svom intimnom ubeđenju mogu da izjavim da sam živeo dva života. Dva? Dve stotine, bezbroj. U meni nema ni senke prekora za one koji nisu lično svesni te mnogostrukosti. Bezazleno ih sažalјevam kad ih slepilo realizma masovno povede u pakao fizičkog bratoubistva i moralnog samoubistva. Zar u ovoj svetlosti nije bilo neizbežno da svaki nadrealista, na umetničkom polјu, bude istovremeno revolucionar na društvenom. Pošto nadrealistička etika teži ka ostvarenju anonimnog nadčoveka, slobodnog i krhkog, ali srećnog, i zaista ga ostvaruje, kako je onda moguće sprečiti da buržoaski red nas nadrealiste sistematski unesrećava