Tekstovi sa tagom: slobodan todorović

I upamti dobro, mi nismo ljudi, stariji smo mi i od ameba. I s onog smo drugog svijeta nas stalno neko vreba preko zemlje i iza neba

Iznad topola i jasenja gore fatamorgane svetaca, u nehaju zgaslih višnjika stasava očajanje, a gromka staništa bunika uteha su slepih

Iza gorčine i munja, u pisku sledećeg grada, gde tiho klize točkići kolica, i čaše pevaju u ekstazi... na ćutljivim uglovima ulica, s ekserima u srcu

Niz glavnu, do pojasa duboku ulicu koja je išla dole... ka vaskrsloj tugi nepovrata, dirljivog ponosa, u sakou dignute kragne kako stiže vidim tankoćutnog stranca koji dolazi do naše kapije

Bez povoda se namećeš, na štanglu naslonjen / Mada bih mogao da shvatim tvoj strah i tvoju usamljenost / Tvoje ništavilo pred ogledalom, tvoju robusnost u grupi / U cokulama za gaženje i marševe - „Sieg heil“!

Valjda stoga što je bilo proleće, prva jaja su bila u nijansama zelene. Neki kažu da je to boja sa najvećom paletom nijansi. Leti su bila narandžasta, verovatno zbog čestog narandžastog meteoalarma, s jeseni bogata paleta žute, a zimi bela, bela, kao šne od belanca od koga se prave šnenokle. Za uskrs, i po julijanskom i po gregorijanskom kalendaru, bez greške, jaja svakojaka, šarena, miksevi od dotad gotovo neviđenih boja, ukrašena apstraktnim minimalističkim crtežima

Pri povratku u selo uvek sam svraćao kod vrača koji me je uglavnom srdačno primao, mada sam pri poslednjoj od tih poseta osetio da nešto nije u redu. Vrač je bio ozbiljan, po običaju je malo govorio, a više slušao. No tokom razgovora sam osetio preteranu uzdržanost, skoro hladnoću., što me je pomalo zabrinulo. Mamo, ti znaš, tokom života si hodio putevima slave, reče vrač, a sada hrliš ka predelima zlih duhova, stazama bez povratka. Tvoja nedisciplina, razna glupiranja i mahanje rukama kao krilima su besmislene imitacije i ne znače ništa. Ti pripadaš ovde, od ovog si peska i ovde ćeš i ostati… Ali moraš prihvatiti vreme koje ti je predodređeno, reče Vorede šireći ruke ka nebu. Uznesi se i vrati na put, to mora prestati. Bio sam zatečen i osetivši se postiđeno izašao iz vračeve kolibe. Vrač nije znao da sam u tom momentu zaista poželeo da se pretvorim u neku pticu i da odem do đavola

Po završetku takmičenja, u razgovoru sa novinarskim ekipama iz celog sveta, nedoumice je razrešio sam Abebe Bikila. Posle seta pitanja koja se uobičajeno postavljaju šampionima, na red je došlo i razrešenje enigma, zašto je trčao bos? Bikila je odgovorio: ”Želeo sam da čitav svet zna da je moja zemlja Etiopija uvek pobeđivala odlučnošću i junaštvom. Bez obzira na jačinu protivnika i oružja koje je savremeni svet, u ime tzv.progresa, koristio"

Ceo jedan život / Po bespuću kružismo... Neki su otišli u Nepal, / Neko u zaborav, mnogi na hladovita groblja / Neko je izabrao tišinu, neko Mohave pustinju / Dekadentna omladina socijalizma na izdisaju

Da će biti neprilika osećalo se kao za kockarskim stolom u nekom salunu u Tumbstonu. Razmišljajući šta bi tu moglo da se uradi, danima smo razvijali filmove. Miškov pubertetski ponos je bio povređen, baš je bio zatreskan u tu Bobu, što je, uz njegovu epsku bandoglavost, značilo da moramo naći način da uzvratimo. Uz pomoć klinca iz „konzerve“ koji se često „lepio“ za nas, i koji je spadao u treći ešelon, rešili smo da izvedemo atentat na Raku Mesalu, eminentnog baju sa bajinobaštanskog asfalta. Tih dana beše iznenada zahladnelo, ali nam to nije otupelo oštricu, niti nas odvraćalo od namere. Samo smo vrebali priliku za udar

Po dvorištu nešto manje, a na prozorima više, okupljala se publika. Svi akteri predstave su odrađivali poslednje pripreme. Umetnici svog posla su pripremali instrumente, na sve strane je neko nešto brisao, odmeravao, dopravljao, štimovao... Šiljili su se brci, udešavali bakenbardi , popravljale kravate. Žene su treptale pred ogledalima zatvarajući pudrijere. U grimizu zimzelenog drveća pevali su drozdovi i carići, atmosfera je bila zavodljiva, u vazduhu se osećala laka napetost i nešto kao čežnja

Sustalog me pridrži i spreči, da Parkinson zvizne, a Alchajmer leči. Još mi samo jednu podaj barikadu, poslednji juriš i rafal za premrlu nadu. I umesto zastavom, crvenim me lišćem pokrij, belom zorom, plavetnilom mokrim

Neka, hvala, ne bih ja iz moje samoće bučne, iz ove šume pomalo lične, pomalo mučne, na vaše spomenike i krvave pare nek čekaju volovi i krave

Kad su mi rekli da više nemam upalu pluća i da mogu da idem, Saša je bio pomalo tužan jer je ostajao sam u sobi. Ja sam bio ravnodušan, kao lice koga sa poslednje stanice vraćaju natrag. Međutim, ko sve to prođe, više se nikad ne može vratiti tamo odakle je pošao. Dok smo čekali sanitet, bilo je kasno popodne i napolju je bilo prohladno. Pošto smo se propisno posmrzavali, sanitet je stigao, mi smo se ukrcali unutra k’o u stari vagon u kom je začudo bilo toplo

Dani su bili skoro isti, sve je nekako izgledalo pomešano. Kretanje, kao jedno od obeležja mog identiteta, mi je bilo onemogućeno usled preterane apstinencije od jela i pića i redukovanog dotoka vazduha. Stameni bolničari bi onda dobro zapeli da iz prizemlja na prvi sprat dovuku boce sa kiseonikom, kako bi mi omogućili kontinuitet disanja. Što je bilo vrlo važno, jer bi bez kontinuiteta imao izvesnih problema sa održavanjem na krevetu koji se kliza. Pokušaj sa cevčicama koje se stavljaju u nos nije uspeo, pa su onda kiseonik, preko maske, puštali u moja pluća. Bio sam skoro ravnodušan, mada ipak nije bilo loše disati, makar ništa ne jeo i tek ponekad s nekim nešto prozborio