Tekstovi sa tagom: službeni glasnik

Službeni glasnik objavio je knjigu „Veliki posvećenici“ Eduarda Širea u prevodu Mirka i Aleksandra Đorđevića. „Veliki posvećenici“ su imali neobičnu sudbinu. Do prvog izdanja ove knjige došlo je 1889. Ona je tada bila dočekana ledenim mukom štampe. Međutim, malo vremena iza toga, umnožila su se izdanja i iz godine u godinu sve ih je više bilo. Mnogim čitaocima su ideje ove knjige delovale kao iznenađenje. One su takođe izazvale nepoverenje Univerziteta i Crkve. Hladan doček i protivljenje koje su (kod nas) pokazale autoritativne i stroge sudije nisu sprečili evropski uspeh knjige. Knjiga je to postigla svojom snagom i nastavila je skromno ali sigurno svoj put kroz tamu. Imao sam dokaza o tome u porukama punim simpatije koje su mi stizale iz svih krajeva sveta. Bilo ih je sa svih pet kontinenata. „Veliki posvećenici“ su danas stigli do devedeset prvog izdanja. Pošto su nastavili svoj uzlazni hod i savladali sve prepreke tradicionalnih zabluda koje su joj prečile put, ja mogu da zaključim da u njenoj osnovnoj ideji postoji nesumnjiva vitalna moć. Ta misao je u jednom lucidnom i odlučnom približavanju Nauke i Religije čiji je dualizam podrivao osnove naše civilizacije, a to je ono što najavljuje još teže katastrofe. To se izmirenje može ostvariti samo kroz novu sintetičku kontemplaciju vidljivog i nevidljivog sveta, uz pomoć intelektualne Intuicije i psihičke Vidovitosti. Samo sigurnost besmrtne Ljubavi može biti solidna osnova zemaljskog života – samo savez velikih Religija, koje će se vratiti svom zajedničkom izvoru, može da obezbedi bratstvo među narodima i budućnost čovečanstva. Iz knjige prenosimo poglavlje o Isusu Hristu u nekoliko nastavaka

Službeni glasnik objavio je knjigu „Veliki posvećenici“ Eduarda Širea u prevodu Mirka i Aleksandra Đorđevića. „Veliki posvećenici“ su imali neobičnu sudbinu. Do prvog izdanja ove knjige došlo je 1889. Ona je tada bila dočekana ledenim mukom štampe. Međutim, malo vremena iza toga, umnožila su se izdanja i iz godine u godinu sve ih je više bilo. Mnogim čitaocima su ideje ove knjige delovale kao iznenađenje. One su takođe izazvale nepoverenje Univerziteta i Crkve. Hladan doček i protivljenje koje su (kod nas) pokazale autoritativne i stroge sudije nisu sprečili evropski uspeh knjige. Knjiga je to postigla svojom snagom i nastavila je skromno ali sigurno svoj put kroz tamu. Imao sam dokaza o tome u porukama punim simpatije koje su mi stizale iz svih krajeva sveta. Bilo ih je sa svih pet kontinenata. „Veliki posvećenici“ su danas stigli do devedeset prvog izdanja. Pošto su nastavili svoj uzlazni hod i savladali sve prepreke tradicionalnih zabluda koje su joj prečile put, ja mogu da zaključim da u njenoj osnovnoj ideji postoji nesumnjiva vitalna moć. Ta misao je u jednom lucidnom i odlučnom približavanju Nauke i Religije čiji je dualizam podrivao osnove naše civilizacije, a to je ono što najavljuje još teže katastrofe. To se izmirenje može ostvariti samo kroz novu sintetičku kontemplaciju vidljivog i nevidljivog sveta, uz pomoć intelektualne Intuicije i psihičke Vidovitosti. Samo sigurnost besmrtne Ljubavi može biti solidna osnova zemaljskog života – samo savez velikih Religija, koje će se vratiti svom zajedničkom izvoru, može da obezbedi bratstvo među narodima i budućnost čovečanstva. Iz knjige prenosimo poglavlje o Isusu Hristu u nekoliko nastavaka

Službeni glasnik objavio je knjigu „Veliki posvećenici“ Eduarda Širea u prevodu Mirka i Aleksandra Đorđevića. „Veliki posvećenici“ su imali neobičnu sudbinu. Do prvog izdanja ove knjige došlo je 1889. Ona je tada bila dočekana ledenim mukom štampe. Međutim, malo vremena iza toga, umnožila su se izdanja i iz godine u godinu sve ih je više bilo. Mnogim čitaocima su ideje ove knjige delovale kao iznenađenje. One su takođe izazvale nepoverenje Univerziteta i Crkve. Hladan doček i protivljenje koje su (kod nas) pokazale autoritativne i stroge sudije nisu sprečili evropski uspeh knjige. Knjiga je to postigla svojom snagom i nastavila je skromno ali sigurno svoj put kroz tamu. Imao sam dokaza o tome u porukama punim simpatije koje su mi stizale iz svih krajeva sveta. Bilo ih je sa svih pet kontinenata. „Veliki posvećenici“ su danas stigli do devedeset prvog izdanja. Pošto su nastavili svoj uzlazni hod i savladali sve prepreke tradicionalnih zabluda koje su joj prečile put, ja mogu da zaključim da u njenoj osnovnoj ideji postoji nesumnjiva vitalna moć. Ta misao je u jednom lucidnom i odlučnom približavanju Nauke i Religije čiji je dualizam podrivao osnove naše civilizacije, a to je ono što najavljuje još teže katastrofe. To se izmirenje može ostvariti samo kroz novu sintetičku kontemplaciju vidljivog i nevidljivog sveta, uz pomoć intelektualne Intuicije i psihičke Vidovitosti. Samo sigurnost besmrtne Ljubavi može biti solidna osnova zemaljskog života – samo savez velikih Religija, koje će se vratiti svom zajedničkom izvoru, može da obezbedi bratstvo među narodima i budućnost čovečanstva. Iz knjige prenosimo poglavlje o Isusu Hristu u nekoliko nastavaka

Službeni glasnik objavio je knjigu “Gospodin Prust” Seleste Albare u prevodu Jelene Mijatović. Knjiga je dobila Nagradu „Branko Jelić” za najbolje prevode sa francuskog na srpski jezik u 2016. godini, u kategoriji „Prva ogledanja“. “Kad je Marsel Prust umro 1922, bio je već širom sveta slavan i mnogi su pohrlili da čuju svedočanstvo i sećanja njegove ‘drage Seleste’, kako ju je uvek oslovljavao. Mnogi su znali da jedino ona (budući da je kraj njega provela osam odlučujućih godina njegovog života) poseduje ključne istine o njemu kao osobi, o njegovoj prošlosti, prijateljima, ljubavi, pogledu na svet, razmišljanjima i delu teško bolesnog genija. Istim tim ljudima nije nepoznato da je satima svake noći – koje su za njega predstavljale dan, jer je zamenio dan za noć, te mu je jutro počinjalo u četiri sata po podne – Selesta Albare imala izuzetnu privilegiju da ga sluša kako priča o sebi kroz sećanja, ali i kako joj prepričava svoje večernje izlaske, kako oponaša, smeje se kao dete, naglas govori neko poglavlje iz svog romana – ukratko, da ga vidi onako kako ga niko drugi nije video” (Žorž Belmon). Iz knjige “Gospodin Prust” prenosimo nekoliko završnih poglavlja

Službeni glasnik objavio je knjigu „Veliki posvećenici“ Eduarda Širea u prevodu Mirka i Aleksandra Đorđevića. „Veliki posvećenici“ su imali neobičnu sudbinu. Do prvog izdanja ove knjige došlo je 1889. Ona je tada bila dočekana ledenim mukom štampe. Međutim, malo vremena iza toga, umnožila su se izdanja i iz godine u godinu sve ih je više bilo. Mnogim čitaocima su ideje ove knjige delovale kao iznenađenje. One su takođe izazvale nepoverenje Univerziteta i Crkve. Hladan doček i protivljenje koje su (kod nas) pokazale autoritativne i stroge sudije nisu sprečili evropski uspeh knjige. Knjiga je to postigla svojom snagom i nastavila je skromno ali sigurno svoj put kroz tamu. Imao sam dokaza o tome u porukama punim simpatije koje su mi stizale iz svih krajeva sveta. Bilo ih je sa svih pet kontinenata. „Veliki posvećenici“ su danas stigli do devedeset prvog izdanja. Pošto su nastavili svoj uzlazni hod i savladali sve prepreke tradicionalnih zabluda koje su joj prečile put, ja mogu da zaključim da u njenoj osnovnoj ideji postoji nesumnjiva vitalna moć. Ta misao je u jednom lucidnom i odlučnom približavanju Nauke i Religije čiji je dualizam podrivao osnove naše civilizacije, a to je ono što najavljuje još teže katastrofe. To se izmirenje može ostvariti samo kroz novu sintetičku kontemplaciju vidljivog i nevidljivog sveta, uz pomoć intelektualne Intuicije i psihičke Vidovitosti. Samo sigurnost besmrtne Ljubavi može biti solidna osnova zemaljskog života – samo savez velikih Religija, koje će se vratiti svom zajedničkom izvoru, može da obezbedi bratstvo među narodima i budućnost čovečanstva. Iz knjige prenosimo poglavlje o Isusu Hristu u nekoliko nastavaka

Službeni glasnik objavio je knjigu “Gospodin Prust” Seleste Albare u prevodu Jelene Mijatović. Knjiga je dobila Nagradu „Branko Jelić” za najbolje prevode sa francuskog na srpski jezik u 2016. godini, u kategoriji „Prva ogledanja“. “Kad je Marsel Prust umro 1922, bio je već širom sveta slavan i mnogi su pohrlili da čuju svedočanstvo i sećanja njegove ‘drage Seleste’, kako ju je uvek oslovljavao. Mnogi su znali da jedino ona (budući da je kraj njega provela osam odlučujućih godina njegovog života) poseduje ključne istine o njemu kao osobi, o njegovoj prošlosti, prijateljima, ljubavi, pogledu na svet, razmišljanjima i delu teško bolesnog genija. Istim tim ljudima nije nepoznato da je satima svake noći – koje su za njega predstavljale dan, jer je zamenio dan za noć, te mu je jutro počinjalo u četiri sata po podne – Selesta Albare imala izuzetnu privilegiju da ga sluša kako priča o sebi kroz sećanja, ali i kako joj prepričava svoje večernje izlaske, kako oponaša, smeje se kao dete, naglas govori neko poglavlje iz svog romana – ukratko, da ga vidi onako kako ga niko drugi nije video” (Žorž Belmon). Iz knjige “Gospodin Prust” prenosimo nekoliko završnih poglavlja

Službeni glasnik objavio je knjigu “Gospodin Prust” Seleste Albare u prevodu Jelene Mijatović. Knjiga je dobila Nagradu „Branko Jelić” za najbolje prevode sa francuskog na srpski jezik u 2016. godini, u kategoriji „Prva ogledanja“. “Kad je Marsel Prust umro 1922, bio je već širom sveta slavan i mnogi su pohrlili da čuju svedočanstvo i sećanja njegove ‘drage Seleste’, kako ju je uvek oslovljavao. Mnogi su znali da jedino ona (budući da je kraj njega provela osam odlučujućih godina njegovog života) poseduje ključne istine o njemu kao osobi, o njegovoj prošlosti, prijateljima, ljubavi, pogledu na svet, razmišljanjima i delu teško bolesnog genija. Istim tim ljudima nije nepoznato da je satima svake noći – koje su za njega predstavljale dan, jer je zamenio dan za noć, te mu je jutro počinjalo u četiri sata po podne – Selesta Albare imala izuzetnu privilegiju da ga sluša kako priča o sebi kroz sećanja, ali i kako joj prepričava svoje večernje izlaske, kako oponaša, smeje se kao dete, naglas govori neko poglavlje iz svog romana – ukratko, da ga vidi onako kako ga niko drugi nije video” (Žorž Belmon). Iz knjige “Gospodin Prust” prenosimo nekoliko završnih poglavlja

Službeni glasnik objavio je prošle godine knjigu Antoana de Kona “Rečnik zaljubljenika u rokenrol” u prevodu Sanje Nedeljković. Antoan de Kon (1953) je francuski novinar, autor i voditelj brojnih programa na televiziji i radiju, ali i filmski glumac, reditelj i scenarista. Pop magazin Rapido i, naročito, Eurotreš, TV magazin o evropskom trešu koji je vodio sa modnim kreatorom Žan-Polom Gotjeom, proslavili su ga izvan granica Francuske učinivši ga „njenim najuspešnijim izvoznim proizvodom posle francuskog poljupca“. Antoan de Kon je zaljubljenik u rok od dana kada je, sasvim slučajno, otkrio „Bitlse“ na sceni. To je bilo njegovo preobraženje na putu za Damask (još jedna sličnost sa Svetim Pavlom jeste ta što i on lako pada s konja). Od tada, provešće veliki deo života braneći ovu muziku svim raspoloživim sredstvima – na televiziji (u emisijama Korus, Deca roka, Rapido), na radiju, u novinama i, u širem smislu, svakodnevnim prozelitizmom kojim povremeno iskušava granice strpljenja svojih bližnjih. Rok mu je toliko drag da je bio spreman da se baci na pisanje enciklopedije zaljubljenika. Savetovali smo ga da počne s rečnikom. Iz Konove knjige prenosimo nekoliko odabranih poglavlja

Službeni glasnik objavio je prošle godine knjigu Antoana de Kona “Rečnik zaljubljenika u rokenrol” u prevodu Sanje Nedeljković. Antoan de Kon (1953) je francuski novinar, autor i voditelj brojnih programa na televiziji i radiju, ali i filmski glumac, reditelj i scenarista. Pop magazin Rapido i, naročito, Eurotreš, TV magazin o evropskom trešu koji je vodio sa modnim kreatorom Žan-Polom Gotjeom, proslavili su ga izvan granica Francuske učinivši ga „njenim najuspešnijim izvoznim proizvodom posle francuskog poljupca“. Antoan de Kon je zaljubljenik u rok od dana kada je, sasvim slučajno, otkrio „Bitlse“ na sceni. To je bilo njegovo preobraženje na putu za Damask (još jedna sličnost sa Svetim Pavlom jeste ta što i on lako pada s konja). Od tada, provešće veliki deo života braneći ovu muziku svim raspoloživim sredstvima – na televiziji (u emisijama Korus, Deca roka, Rapido), na radiju, u novinama i, u širem smislu, svakodnevnim prozelitizmom kojim povremeno iskušava granice strpljenja svojih bližnjih. Rok mu je toliko drag da je bio spreman da se baci na pisanje enciklopedije zaljubljenika. Savetovali smo ga da počne s rečnikom. Iz Konove knjige prenosimo nekoliko odabranih poglavlja

Službeni glasnik objavio je knjigu “Gospodin Prust” Seleste Albare u prevodu Jelene Mijatović. Knjiga je dobila Nagradu „Branko Jelić” za najbolje prevode sa francuskog na srpski jezik u 2016. godini, u kategoriji „Prva ogledanja“. “Kad je Marsel Prust umro 1922, bio je već širom sveta slavan i mnogi su pohrlili da čuju svedočanstvo i sećanja njegove ‘drage Seleste’, kako ju je uvek oslovljavao. Mnogi su znali da jedino ona (budući da je kraj njega provela osam odlučujućih godina njegovog života) poseduje ključne istine o njemu kao osobi, o njegovoj prošlosti, prijateljima, ljubavi, pogledu na svet, razmišljanjima i delu teško bolesnog genija. Istim tim ljudima nije nepoznato da je satima svake noći – koje su za njega predstavljale dan, jer je zamenio dan za noć, te mu je jutro počinjalo u četiri sata po podne – Selesta Albare imala izuzetnu privilegiju da ga sluša kako priča o sebi kroz sećanja, ali i kako joj prepričava svoje večernje izlaske, kako oponaša, smeje se kao dete, naglas govori neko poglavlje iz svog romana – ukratko, da ga vidi onako kako ga niko drugi nije video” (Žorž Belmon). Iz knjige “Gospodin Prust” prenosimo nekoliko završnih poglavlja

Službeni glasnik objavio je knjigu “Deca srebrne emulzije” Zorana Vujovića. Novi talas nije činila samo muzika već način života ljudi koji su u to vreme šetali beogradskim ulicama, odlazili na koncerte, provodili večeri na Akademiji ili na čuvenim kućnim žurkama i na kraju postali legende asfalta. Mnogi od njih bili bi zauvek zaboravljeni da nije bilo fotografa, koji su imali samo jedan zadatak: da na filmu zaustave trenutak kada je život postao umetnost. A jedan od njih je upravo Zoran Vujović Vuja. U knjizi su sabrane fotografije na kojima su, uz kultne bendove kao što su Partibrejkersi, EKV, Električni orgazam, Haustor, Azra, Figure ili Kandinski, ovekovečeni između ostalih i čuveni Pera Ložač, Đole Trip, Dragan Lubarda, Sonja Savić, Džoni Racković, Biljana Trifunović Bezideja, Satan Panonski, Fleka, Tanja Haj, Aleksandra Ilić Aki, Slobodan Nedeljković Žonki. Sve njih prate priče koje je Zoran Vujović čuo i sa čitaocima ih podelio u ovoj knjizi. Prenosimo nekoliko priča iz knjige

Službeni glasnik objavio je prošle godine knjigu Antoana de Kona “Rečnik zaljubljenika u rokenrol” u prevodu Sanje Nedeljković. Antoan de Kon (1953) je francuski novinar, autor i voditelj brojnih programa na televiziji i radiju, ali i filmski glumac, reditelj i scenarista. Pop magazin Rapido i, naročito, Eurotreš, TV magazin o evropskom trešu koji je vodio sa modnim kreatorom Žan-Polom Gotjeom, proslavili su ga izvan granica Francuske učinivši ga „njenim najuspešnijim izvoznim proizvodom posle francuskog poljupca“. Antoan de Kon je zaljubljenik u rok od dana kada je, sasvim slučajno, otkrio „Bitlse“ na sceni. To je bilo njegovo preobraženje na putu za Damask (još jedna sličnost sa Svetim Pavlom jeste ta što i on lako pada s konja). Od tada, provešće veliki deo života braneći ovu muziku svim raspoloživim sredstvima – na televiziji (u emisijama Korus, Deca roka, Rapido), na radiju, u novinama i, u širem smislu, svakodnevnim prozelitizmom kojim povremeno iskušava granice strpljenja svojih bližnjih. Rok mu je toliko drag da je bio spreman da se baci na pisanje enciklopedije zaljubljenika. Savetovali smo ga da počne s rečnikom. Iz Konove knjige prenosimo nekoliko odabranih poglavlja

Službeni glasnik objavio je knjigu “Gospodin Prust” Seleste Albare u prevodu Jelene Mijatović. Knjiga je dobila Nagradu „Branko Jelić” za najbolje prevode sa francuskog na srpski jezik u 2016. godini, u kategoriji „Prva ogledanja“. “Kad je Marsel Prust umro 1922, bio je već širom sveta slavan i mnogi su pohrlili da čuju svedočanstvo i sećanja njegove ‘drage Seleste’, kako ju je uvek oslovljavao. Mnogi su znali da jedino ona (budući da je kraj njega provela osam odlučujućih godina njegovog života) poseduje ključne istine o njemu kao osobi, o njegovoj prošlosti, prijateljima, ljubavi, pogledu na svet, razmišljanjima i delu teško bolesnog genija. Istim tim ljudima nije nepoznato da je satima svake noći – koje su za njega predstavljale dan, jer je zamenio dan za noć, te mu je jutro počinjalo u četiri sata po podne – Selesta Albare imala izuzetnu privilegiju da ga sluša kako priča o sebi kroz sećanja, ali i kako joj prepričava svoje večernje izlaske, kako oponaša, smeje se kao dete, naglas govori neko poglavlje iz svog romana – ukratko, da ga vidi onako kako ga niko drugi nije video” (Žorž Belmon). Iz knjige “Gospodin Prust” prenosimo nekoliko završnih poglavlja

Službeni glasnik objavio je prošle godine knjigu Antoana de Kona “Rečnik zaljubljenika u rokenrol” u prevodu Sanje Nedeljković. Antoan de Kon (1953) je francuski novinar, autor i voditelj brojnih programa na televiziji i radiju, ali i filmski glumac, reditelj i scenarista. Pop magazin Rapido i, naročito, Eurotreš, TV magazin o evropskom trešu koji je vodio sa modnim kreatorom Žan-Polom Gotjeom, proslavili su ga izvan granica Francuske učinivši ga „njenim najuspešnijim izvoznim proizvodom posle francuskog poljupca“. Antoan de Kon je zaljubljenik u rok od dana kada je, sasvim slučajno, otkrio „Bitlse“ na sceni. To je bilo njegovo preobraženje na putu za Damask (još jedna sličnost sa Svetim Pavlom jeste ta što i on lako pada s konja). Od tada, provešće veliki deo života braneći ovu muziku svim raspoloživim sredstvima – na televiziji (u emisijama Korus, Deca roka, Rapido), na radiju, u novinama i, u širem smislu, svakodnevnim prozelitizmom kojim povremeno iskušava granice strpljenja svojih bližnjih. Rok mu je toliko drag da je bio spreman da se baci na pisanje enciklopedije zaljubljenika. Savetovali smo ga da počne s rečnikom. Iz Konove knjige prenosimo nekoliko odabranih poglavlja

Službeni glasnik objavio je knjigu “Deca srebrne emulzije” Zorana Vujovića. Novi talas nije činila samo muzika već način života ljudi koji su u to vreme šetali beogradskim ulicama, odlazili na koncerte, provodili večeri na Akademiji ili na čuvenim kućnim žurkama i na kraju postali legende asfalta. Mnogi od njih bili bi zauvek zaboravljeni da nije bilo fotografa, koji su imali samo jedan zadatak: da na filmu zaustave trenutak kada je život postao umetnost. A jedan od njih je upravo Zoran Vujović Vuja. U knjizi su sabrane fotografije na kojima su, uz kultne bendove kao što su Partibrejkersi, EKV, Električni orgazam, Haustor, Azra, Figure ili Kandinski, ovekovečeni između ostalih i čuveni Pera Ložač, Đole Trip, Dragan Lubarda, Sonja Savić, Džoni Racković, Biljana Trifunović Bezideja, Satan Panonski, Fleka, Tanja Haj, Aleksandra Ilić Aki, Slobodan Nedeljković Žonki. Sve njih prate priče koje je Zoran Vujović čuo i sa čitaocima ih podelio u ovoj knjizi. Prenosimo nekoliko priča iz knjige