Tekstovi sa tagom: smrt

Prošla je očajna mladost, nastupila veselost, bezbrižnost laganog propadanja, postapokaliptični smeh jer sve je izgubljeno, nije ostao ni kamen na kamenu od nekadašnje stvarnosti, samo sećanje, emocija koja čuva potonulu, razorenu Atlantidu nekadašnjeg a o čemu mlađi mogu samo da sanjaju. Sad se još čini da sam bio privilegovan što sam formatiran u vreme stabilnosti, jasnih vrednosti, što sam imao vremena da upijem u sebe sav kosmos i osećaj da je normalan život moguć jer u to, ovde i danas, malo ko veruje. Može se živeti i od zlatnih rezervi, dugo

Smrt je, naravno, nešto čega se obično najviše bojimo. Knjige ju tematiziraju jako često, ali nas ostavljaju i snažnijima pri susretu s pravim neugodnim i opasnim situacijama

Religija! Večni život priznajem, i možda sam ga oduvek i priznavao. Neka je ljudska svest i zapaljena voljom najviše sile, nek je ta svest pogledala ovaj svet pa rekla: ,Ja postojim!' i nek je toj svesti najednom najviša sila naredila da se uništi, jer to tamo zbog nečega — a najzad i bez objašnjenja zbog čega — treba, dobro, neka — sve to dopuštam, ali ipak je tu još uvek večito pitanje: čemu je tu bila potrebna i moja smirenost? Zar ne mogu biti progutan onako jednostavno, a ne da se traži od mene da još hvalim ono što me je progutalo? Zar će se tamo zbilja neko naći uvređen što neću da pričekam još dve nedelje? Ja u to ne verujem; a i mnogo bi tačnije bilo kad bi se pretpostavilo da je tu prosto zatrebao moj ništavni život, život atoma, radi popunjavanja neke opšte harmonije i celine, radi nekog plusa ili minusa, radi nekog kontrasta i slično, isto onako kao što su svakodnevno potrebne žrtve nekoliko miliona bića, bez čije smrti ostali svet ne može opstati (mada moram da primetim da ova misao sama po sebi nije mnogo velikodušna)

Radović kao političar mora dati odgovore na određena pitanja, kada već obećava da sa njim nema neizvesnosti. Koliko to tačno srpske i crnogorske dece treba da se odrekne svog ovozemaljskog života, svojih knjiga, drveća i sopstvene dece kako bi obezbedili sebi postojanje u Ristovom „carstvu nebeskom“ žrtvujući se na oltaru „nacije“? Koje su to tačno majke koje treba da žrtvuju svoje sinove kako bi se ostvario Ristov politički program zaogrnut u verski plašt? Risto zbori: “Kosovska grobnica je Hristov grob produžen u biće našega naroda“, ako je tako, koliko tačno živih Srba i Crnogoraca treba da legne u tu „grobnicu“ kako bi sebi, Ristu i čitavoj naciji obezbedili kolektivno članstvo u raju?

Nema dana da ne razmišljam o njemu. Bio je kartaš prvog reda, njega je u životu karta uvijek dobro išla. U rat protiv Hitlera, goloruk, pa uspjeti! Staljinu reći ne i održati se! I još hiljade i hiljade kasnijih uspjeha i pobjeda njegovih koje sam ja zapamtio u svom ‘kratkom životu’

Gavril Stefanović Venclović bio je sveštenik, propovednik, iluminator, ikonopisac, prevodilac i pesnik koji je živeo u XVII i XVIII veku (1680 — 1749). Njegovo delo otrgao je od zaborava Milorad Pavić (dok je bio normalan), objavivši izbor iz Venclovićevih rukopisa pod naslovom “Crni bivo u srcu”. Pavić je odabrao samo mali deo od 20.000 stranica koliko je Venclović napisao (od toga 9.000 stranica na narodnom jeziku). Ostatak Venclovićevog dela ostao je do dana današnjeg nedostupan, toliko o nadaleko čuvenom čuvanju tradicije o kojem nacionalistički intelektualci grme na sav glas

Koronavirus izaziva kod ljudi kolektivnu pažnju, kakva npr. ne postoji kod činjenice da godišnje 4,6 milijuna ljudi umre od posljedica zagađenja zraka. Naravno, ta dva problema nisu ista, epidemija nekog virusa se razlikuje od problema zagađenja zraka, gladi u svijetu ili klimatskih promjena, ali ovdje se radi o sljedećem: koronavirus je pokazao da svijet ima kapaciteta kolektivno reagirati na probleme, samo ako postoji politička i društvena volja. Kad bi se u rješavanje problema zagađenja zraka ili gladi u svijetu uložilo 10% energije koja je uložena u borbu protiv koronavirusa, svijet bi bio puno ljepše mjesto

I tako, dok san prisustvovala mom pogrebu, skroz san zaboravila na sve probleme i na činjenicu da se nalazin u bezizlaznoj situaciji iz koje me samo smrt more spasit. Digla san se sa kreveta i hrabro krenila u suočavanje sa svim nevoljama, a koja god nevolja da me sustigla, ja bi samo pomislila: Neš ti, ijonako ću se ubit, pa se ne triban živcirat ni brinit

Nikad više: dijete moje! Ne zavisimo od naših majki, nisu nam više potrebne za naše živote, ali su uvijek, čak i kad su stare i nemoćne, oslonac. Potreban nam da bismo uz njega predahnuli od vlastitih briga, jer majke uvijek, pored svojih, mogu prihvatiti i razumjeti i naše strahove i terete. Vjerojatno zato što su ih sve i same prošle. I dok se naša djeca oslanjaju na nas, mi samo odjednom zateturamo, jer se naš oslonac urušio. Neminovno, od godina i krhkosti tijela, od strahova i radosti, od strepnji i ponosa. Naše majke odlaze od nas sretne, zadovoljne i ponosne, i kad bi mogle, zabranile bi nam da tugujemo

Najpre sam pustio Stonse. Ploču sam kupio želeći da vratim onaj trenutak kada sam po prvi put čuo Emotional Rescue (to je bilo sa ploče), i kada nisam shvatio o kakvoj je dobroj stvari reč. U međuvremenu jesam, ali je nikada više nisam čuo sa ploče. Moglo bi se reći da je ovo bio moj način da se iskupim Rolingstonsima, ali zapravo sam samo jednostavno hteo da ponovo čujem Emotional Rescue, ali sa ploče

Što reče jedan Krležin junak, čovek iz naroda, takorekuć topovsko meso za mlevenje, u pripoveci “Bitka kod Bistrice Lesne”: “Eh, Bog moj! Rat! A što se tu može? Već gospoda doktori znadu što hoće, kad guraju taj rat!” A gospoda doktori guraju li guraju taj rat u koji bi da gurnu svoje sunarodnike, i to iz čiste ljubavi prema njima. Dobro, možda ne baš prema njima, prema konkretnim pripadnicima srpskog naroda, već više sproću ideje o srpskom narodu koju su u svojim maštovankama izmaštali. Jer kad se gospodin doktor približi nekom konkretnom, živom primerku Srbina – ispadne da ovog uopšte ne zanimaju ni Kosovo, ni Lazareva kletva, ni osveta Kosova, ni taj famozni srpski identitet, a duhovni genotip u životu nije video, čak ni u najluđim snovima

Dok pisac vidi seks kao grandioznu pobunu protiv kosmosa i Boga, osjećajući ga bliskim zločinu i imaginaciji Zla, Diana tu visoku temperaturu osjeća samo kao Ljubav koja je kriva za seksualnu represiju, rastapajući je ovog puta još jednom u bezazlenosti, navlačeći tog pobunjenika iz noći u noć na vaginalne kreme s okusom voća, za koje dotad nije ni znao da postoje, tako da će otkrivati okuse jagode, ananasa, naranče, kao u sladoledima koje je kao dječak volio kušati u gradskoj poslastičarnici La Salamanka

Neki od najvećih umova čovečanstva bili su prilično poetični nekoliko trenutaka pred smrt, pa je Karl Marx, na primer, rekao da su „poslednje reči za budale koje već nisu dovoljno rekle.“ Neki drugi imali su, pak, drugačiji odnos prema umiranju, te je i poslednje što su izgovarali bilo u skladu sa tim.

Jezivo je umrijeti u vrijeme facebooka. Svi o tome imaju mišljenje, svi hoće svojih pet minuta. Većini je ipak žao, već zbog same smrti, činjenice smrtnosti. Ali to nije osobito originalno, i mnogo je onih koji s tim nisu zadovoljni. Vrebaju, došaptavaju se. Ako stvar postave naglavačke, nešto će se lajkova iz toga već izvući

Kakva je veza između religije i smrti odgovorio je Ludwig Feuerbach u svom predavanju o suštini religije: “Kada čovjek ne bi umirao, kada bi živio vječno, kada dakle ne bi bilo smrti, onda ne bi bilo ni religije. To bi značilo da smrt osigurava život religiji koja, makar kako to bilo shvaćeno u trenucima smrti, donekle uspijeva potisnuti strah umirućeg svojim uvjeravanjem o besmrtnosti duhovnog sadržaja kojeg čovjek nosi u sebi”