Tekstovi sa tagom: sonja savić

Pezoo 01 S

Interview: Zoran Pezo povodom 30. obljetnice filma "Kako je propao rokenrol"

Od pada Rimskog carstva do grupe The Fall

Kultni filmski omnibus “Kako je propao rokenrol” drži svoj status poput poluga zlata. “Čuo sam da ga puštaju Bad Blue Boysi kad se voze u autobusu na gostovanja”, rekao je između ostalog Zoran Pezo, režiser poznat po emisijama Hit Depo, Ružiona, te po režiranju dodjela nagrade Porin. U filmu “Kako je propao rokenrol” režirao je prvu (od ukupno tri) priče. Obljetnica filma je bila povod za ovaj razgovor u kojem smo se dotakli mnogo toga

Miladin Jeličić Jela: Izložba “Urbanograf”

Beograd, osamdesetih: Eksplozija života

Fotograf Miladin Jeličić - Jela već decenijama prati umetnike, muzičare, gradski život i noćni provod; zahvaljujući njegovoj upornosti i inspiraciji, danas smo u prilici da na izložbi “Urbanograf” u Manakovoj kući, sve do 6. juna, u Beogradu, vidimo glavni grad iz njegovih najboljih dana, s početka osamdesetih kad je eksplozija života obeležila čitavu novotalasnu epohu. Iz prigodnog kataloga za Jeličićevu izložbu, prenosimo tekstove Srđana Gojkovića Gileta i Petra Lukovića. Srđan Gojković Gile: Jela Google Ne mogu tačno da se setim kad sam upoznao Miladina. Na neki način on je uvek bio tu, u centru svih zbivanja. Svakako pre mene, jer je taman toliko stariji da je već bio prisutan, kad sam ja stupio na scenu. Nama osamdesetih godina nije trebao Google, Miladin je bio naš Google. Bilo je potrebno samo nazvati ga telefonom i sve bi znali, gde je najbolja žurka te noći u gradu, ko se sa kim smuvao, gde ima neka opskurna izložba ili svirka. Na žalost, zadnjih godina je upravo Miladin taj koji me obaveštava i ko nas je od ortaka trajno napustio. Sećam se da mi je Miladin ranih osamdesetih izgledao kao nekakav gluvator, koji ništa ne radi i samo se zajebava. Međutim on je imao svoje skrivene talente. Pre svega njegova persona je bila takva da su ga skoro svi voleli, bio je dobar i sa glumcima, slikarima, režiserima, rokenrol ekipom. Zgodna okolnost je bila i posed velikog stana u samom centru Beograda, koji je postao mesto okupljanja raznih kreativnih ljudi, naravno bilo je i onih drugih, ali to je neizbežno. Mnogi su tu dogovori padali, o formiranju bandova, rasturanju bandova, mnogi su tu dobili uloge u nekim filmovima, mnogi slikari su u tom stanu nalazili svoje muze. A Miladin je sa strane sve to posmatrao i neumorno fotkao, svakoga, od velikih zvezdi do totalnih anonimusa. Dokumentovao je život uzavrelog Beograda osamdesetih, a i kasnije. Imao je dobar osećaj za kompoziciju fotografije, da se postavi na pravom mestu i radio je to munjevito brzo, tako da modeli često nisu ni stizali da se nameste u nekakvu pozu, što njegovim fotkama daje posebnu atmosferu. Petar Luković: Nemoguće – to je naš cilj Neke periode u životu pamtimo po događajima, neke po prijateljima koje smo izgubili, a ponekad – epohe se sećamo po fotografijama koje nas iznova vraćaju na lice mesta, jer je njihova ekspresivnost večna i neumitno živa. Kao da je bilo juče: novotalasni Beograd, u prvoj polovini osamdesetih, živeo je punim plućima, od koncerta do performansa, od SKC-a do Akademije, preko omiljenih kafića-sastajališta gde ste svake večeri mogli da vidite prijatelje ili da upoznate one koje volite – svejedno da li je to Milan iz EKV, Čavke iz Orgazma, Srđan iz Idola, Cane iz Partibrejkersa, lokalni heroji Gera, Fric, Fleka, Vuja… Potreba za nostalgijom nije samo frivolno sećanje na mladost, već, u ovom slučaju, povod za poređenje; da li je danas u eri cyber provoda, lajkova, Instagrama ili totalne neprivatnosti – bolje nego pre tridesetak godina? Hodajući kroz fotografije Miladina Jeličića Jele, koji je bio i učesnik i svedok tih fascinantnih vremena, odgovor se sam nudi: ipak je osamdesetih bilo bolje jer je bilo prirodnije, ljudi su se stvarno družili i zabavljali i pričali i zajebavali se i slušali new wave i punk i reggae… i bili zajedno, znajući da će uvek na Akademiji naći onog koga traže. Svako je imao bar nekoliko prijatelje od krvi i mesa, ne virtual friends with likes. Jeličićeve fotografije emocionalni su šok za organizam; njihova spontanost, nelažirana atmosfera, bogatstvo detalja, razigrana osećajnost – kao da su ljubavni hommage vremenu za koje je autor možda još onda znao da su nepovratna i da se ništa slično nikad više neće dogoditi. U toj posvećenosti da se uhvati ritam života, kao da postoji podzemna senka tragedije: dok na Jelinim fotografijama gledate zagrljene Milana Mladenovića i Margitu Stefanović, ili raspoloženog Bojana Pečara ili još raspoloženijeg Igora Pervića – iz ove nas današnje životne luke prožima slutnja da je sudbina upravo htela da tragedijom pečatira baš najbolje iz jedne generacije. Zato su Jeličićeva dela mnogo više od dokumenta; njegove fotografije su možda jedini pravi dokaz da smo u jednom periodu naših života imali istinsku veru u taj isti život koji nam se ovom izložbom vraća ne kao puka nostalgija, već kao motiv da repriziramo prošlost čiji je nezaboravni eho: “Nemoguće – to je naš cilj”. Jeličićevi radovi dokazuju da je osamdesetih godina nemoguće bilo – sasvim moguće. Uostalom, pogledajte te fascinantne Jeline radove: on nije samo Bolju prošlost sačuvao od zaborava, on je uspeo da ta Bolja prošlost i dalje živi. Jer, ove fotografije nisu deo istorije, one su same – Istorija.
Ssvic 05 S

Sonja Savić: Personifikacija jedne sjajne ali tragične generacije

Glas razuma u mračnim vremenima

Nitko nije tako naglasio, moglo bi se kazati – konceptualizirao, identitet i sudbinu ove generacije kao što je to učinila Sonja Savić, odbacujući etnonacionacionalni diskurs i nacionalna trvenja koje je vidjela kao sporedne, isforsirane i nametnute stvari. Često se citira njezina opaska o toj nadarenoj, izuzetnoj urbanoj generaciji, djeci socijalizma odrasloj bez etničkih, vjerskih I ideoloških predrasuda u zajedničkoj zemlji. Nazvala ju je "generacija natjerana na suicid"
Ssvic 04 S

Decenija od smrti Sonje Savić (15.9.1961 - 23.9.2008)

Samoubistvo jedne mladosti

"U 80-ima ona je bila mlada, lijepa i vrlo nadarena. Pred glumicom Sonjom Savić bila je budućnost kazališta i filma, kako su oni već izgledali u tadašnjoj državi a njezin profesor stalno je govorio da samo Bog može sačuvati tako pametnu glumicu... Kako su u socijalizmu nebesa bila ukinuta Sonja Savić, koja se pojavljivala u gomili filmova i nestajala u anonimnost rubnih kazališnih skupina, krenula je s prijateljima putem nove osjećajnosti off-scene... Za mainstream i prosječne gledaoce bila je to skupina besprizornih koja je značila propast, ali danas, bez nagrada, priznanja i stalnih prihoda, Sonja Savić vjeruje da je za nju avangardna umjetnička scena bio jedini put vrijedan življenja." Ovako je novinar tjednika "Feral Tribune" u svom uvodu za intervju aprila 2006. predstavio glumicu Sonju Savić koja je umrla dve godine docnije. Povodom desetogodišnjice smrti velike umetnice, u celosti prenosimo ovaj intervju