Kamo sreće da je to čovek kog smo želeli
U nevestinim odajama
Kao prozni pisac, Tomas Hardi nije imao uspešan početak. Za svoj prvi roman „Siromah i dama”, godine 1867, nije našao izdavača, pa ga je, u očajanju, spalio. Ohrabrio ga je njegov tadašnji mentor, Džordz Meredit. Posle prva tri romana (1871-73) smislio je fikcionalnu pokrajinu Veseks, koja će postati mesto radnje njegovih budućih proznih dela. Od 1874. godine i uspeha romana „Par plavih očiju“, on se, zapravo, ostavio povremenih poslova arhitekte i posvetio književnoj karijeri koja će trajati dvadesetak godina i doneti desetak značajnih proznih dela, među njima i izvrsni roman „Tesa od Dubervila” (1891). Važio je za najboljeg engleskog pisca svoga vremena, ali zbog slobodoumnog stava u svojim romanima („Pod zelenim drvetom“, „Daleko od razuzdane gomile“, „Povratak domoroca“, „Neznani Džud“, „Sudija iz Kasterbridza“), smatran je naturalistom koji remeti viktorijansko shvatanje braka i, posebno, seksualne slobode. Njegovu prozu obožavali su Lorens (koji je o njemu napisao odlične oglede) i Virdzinija Vulf, kao i Somerset Mom koji ga spominje u jednoj noveli. Robert Grejvs se sećao kako se sreo s Hardijem, dvadesetih godina prošlog veka, u Dorsetu. Hardi je, tada, ohrabrio mladog pisca. Zanimljivo da je sam Hardi sebe smatrao pesnikom koji romane piše zbog novca
