Tekstovi sa tagom: tomislav marković

ibrahim hadžić

Intervju: Ibrahim Hadžić, pesnik

Šejtan je vodio rat na prostoru bivše Jugoslavije

Ozbiljno verujem da je đavo (šejtan) vodio rat na prostoru bivše Jugoslavije. Drukčije se to ne može protumačiti. Mnogi su mislili da je to pozorišna šala. Lakmus za patriotizam. Sećam se rečenice vojnika Bosanca (znam da je bio Bosanac po akcentu), sa terena u Sloveniji, na samom početku rata. Dok čuči u nekakvom žbunu kaže: Sve je to igra, oni nas kao napuštaju, a mi im kao ne damo, a iza njega gore kamioni, jauču ljudi. I moja dva vrlo pribrana prijatelja, zapravo prijatelj i prijateljica, na moj iskazani strah onim što se događa i u šta se to može pretvoriti, glasio je: „Hajde bogati, šta si se uplašio (pretvoriše me u kukavicu), ništa se neće dogoditi“. Ja se i dalje družim sa te dve osobe i ne smem da im ponovim njihovu rečenicu jer bi se naljutili na mene, kazali bi da oni to nisu nikada izgovorili. I njih je đavo bio ošamutio, smradom ratnim uspavao. Kasnije su njih dvoje bili sjajni borci protiv Miloševićevog režima. Eto, to je đavolja rabota. To samo đavoli mogu tako nešto da učine magličastim, bezosećajnim, nešto što je zbilja ili još jače sâm život, a da se to dok se događa ne da na pravi način sagledati. U pesmi „Nepomenik“ ja kažem da za Boga imaju 3-4 imena a za đavola i preko 50
Tito

Omiljena desničarska zabava: Cipelarenje mrtvog Josipa Broza

Kad nacionalisti zaigraju na grobu druga Tita

Friška cipelarenja mrtvog Tita samo još jednom pokazuju da naši patuljci nisu u stanju da podnesu da i mi imamo neku značajnu istorijsku ličnost, već bi da ga svrgnu u svoju kaljugu i skrate na svoju mizernu meru. Oni bi najradije da ovde nikad ničeg značajnog nije bilo, da nikad nismo bili deo sveta, da se ništa bitno nije desilo, da nismo nikad izašli iz vekovne zaostalosti, nego da smo uvek bili jedna te ista ropska, nacionalistička, provincijalna močvara, jer se u takvoj sredini oni najbolje osećaju. Tek kad zarone u blato, parohijalni nacionalisti plivaju kao riba u vodi
Csiic 01 S

Trasiranje puta u provaliju

Uloga srpskih intelektualaca u nacionalističkoj kontrarevoluciji

Prošle su decenije otkad se u glavama akademika i ostalih umnika „dogodio narod“, izvođači radova koji su nastali iz njihovih zamisli počinili su najstravičnije zločine, uključujući i genocid, ali to nacionalne intelektualce nimalo nije pokolebalo u njihovoj odanosti krvoločnoj ideologiji. U međuvremenu su dobili i silne naslednike, propast i rasulo imaju i svoj podmladak, sveža krv se toči u mešine stare, nove generacije se napajaju na istom zatrovanom izvoru i šire svuda oko sebe omrazu, pretnje, šovinizam i nestabilnost
Miloš Obilić

Da je Šekspir pisao o Kosovskom boju, stigla bi ga Lazareva kletva

Mučko ubistvo Miloša Obilića iz niskih pobuda

Za razliku od belosvetskih pisaca, filozofa, dramatičara, tragičara i ostale boranije, naši mitomani ne pate od blasfemičnih i rugalačkih poriva spram istorije i nacionalnih svetinja. Oni su naciju uzdigli u ravan božanstva, sagradili oltar od neistina i mitoloških priča o prošlosti, kosovski mit proglasili za – što reče istorik Marković – prikriveni kod u dubokim slojevima kolektivne svesti, pa se klanjaju svom izmišljenom idolu, a svakog ko nastoji da unese zrno racionalnosti u tu nacionalističku mitomaniju proglašavaju “palanačkim autošovinistom”
lopov

Nacionalistička otimačina

Krađa i prekrađa pisaca i naučnika

Provincijalna, nacionalistička otimačina koja bi velikane da svede na nacionalnu pripadnost i patuljastu meru komična je u svom jadu. Kao da su pisci i naučnici stočna grla, pa razni nakupci nacionalnih dobara mogu da njima raspolažu kako im se prohte. Kao da su pisci i naučnici stvarali svoja dela samo zato da bi se gomila plemenskih vračeva koji nikad ništa vredno nisu stvorili otimala oko njihovih naučnih i književnih radova. Književna dela nisu nešto živo što se tiče i nas, pisci nisu ljudi sa kojima se može razgovarati, sporiti, čija se dela mogu tumačiti – oni su dobri samo kao nacionalni totemi, kao fetiši kojima ćemo se klanjati. Zato je važno da neki velikan pripada samo našoj nacionalnoj grupi, jer nam diže cenu, čini sve ostale pripadnike nacije vrednijima, kao da i oni imaju učešća u njihovom delu, maltene kao da su i oni, na neki magijski način, učestvovali u stvaranju tih dela
Brre 01 S

Kad opsenari postanu duhovne vođe

Mitropolit Amfilohije, laža i sin laži

Mitropolit Amfilohije dao je veliki doprinos pomračivanju svesti i sa te mračne pozicije ne odstupa. Zna on vrlo dobro da Lazar nije bio car, da nije rođen u Grblju, da Vuk Branković nije bio izdajnik i da nije bilo kneževe večere, ali se svesno opredelio da laže. “Kad govori laž, svoje govori, jer je laža i sin laži”, da parafraziram jednog autora kog mitropolit organski ne podnosi. S druge strane, Amfilohijeva pastva od svog duhovnika i ne očekuje istinu, već upravo žudi da bude obmanuta. To je čelična patološka simbioza koju nikakvi argumenti i činjenice ne mogu raskinuti
Feer 04 S

Izolacija kao sudbina

Ne izlazi iz sobe, napolju je tama najkrajnja

U zajednicama utemeljenim na preziru prema ljudskim bićima nije teško postati strano telo. Ne moraš čak ni da stvoriš sopstveni svet, dovoljno je da malo čačkaš po temeljima zajedničkog sveta, da podsećaš na kosti koje su tamo zakopane, da propovedaš jeretička učenja kako je nebo plavo, trava zelena, a ubistvo zločin – i već si na putu za izolaciju. Pojavni oblici prinudne izolacije kojima vas izlaže državni aparat variraju od zemlje do zemlje. U najgorem slučaju plivanje protiv struje može vas koštati glave, u najboljem – istanjiće vam živce ili vas zaraziti neizlečivim antropološkim pesimizmom
Acbra 06 S

Prezir prema čoveku, suština patriotske duhovnosti

Traktat o Kosovu, traktoru i trulom Zapadu

Kad neko već toliko prezire traktor da ga uzima kao primer nečega što nikako ne može biti sameravano sa Kosovom, nečega toliko nebitnog, oveštalog, sitnog i banalnog – onda bi bilo pošteno da se prezirač poljoprivrednih mašina odrekne svih traktorskih plodova: od hleba i mesa, preko povrća i voća, pa sve do mleka i mlečnih proizvoda. Pa neka jede Kosovo garnirano kosovskim mitom, u sosu od Lazareve kletve i polutara srpske planete
Bukks 01 S

Epoha velikih pesnika

Klasici našeg doba: Hadžić, Čudić, Stanisavljević i Milišić

Brzo prolazi slava sveta, vreme ljušti pozlatu s olovnih vojnika partije, razne trice koje su danas uzdignute na pijedestal i deluju tako sudbonosno i neupitno – iščeznuće zajedno sa svojim postoljem i onima koji su ih na to visoko mesto postavili, okončaće se jednom i ovaj sveopšti šljašteći rijaliti šou. Od svega će ostati samo ono što je bilo zaista živo, dela onih koji su postavljali stvari i pojave u njihove prave razmere. Jer su govorili nešto što je važno za svakoga od nas i jer su nam često bili bliži nego što smo mi samima sebi
Pad Bastilje

Slučaj Žozefa Fušea

Teoretski zavera lepo zvuči, malčice je drukčije u praksi

Pažnja milionskog auditorijuma usredsređena je na naivne zavereničke priče koje spadaju u očajno lošu prozu, a malo ko se bavi, na primer, Žozefom Fušeom, političarom iz doba Francuske revolucije i Napoleonovih ratova. Fuše je čitav svoj burni život proveo kujući zavere, praveći mreže špijuna i doušnika, obarajući moćnike i vladare, delujući uvek iz duboke senke, a ljubitelji teorija zavere ni hvala da mu kažu
Acce 17 S

Apartmani sa četiri ocila

Kako srpski patriota da letuje u Crnoj Gori?

Na teškim mukama su se našli srpski turisti kojima je bliska odbrana svetinja, ali bi ipak malo da skoknu na more, pa makar i ono koje su usred Crne Gore okupirali Crnogorci. Ali, kako u silnoj gunguli od vlasnika apartmana, vila i hotela pronaći Srbina ili čoveka odanog „srpstvu u crkvenom smislu”? Pogotovo što nije baš jasno šta potonja formulacija znači. Kako pošten srpski patriota da bude siguran da će naći adekvatan smeštaj u Crnoj Gori, da neće zanoćiti kod nekog neprijatelja srpstva koji za sebe misli da je Crnogorac, jer mu Raković, patrijarh Irinej, Čeda Antić i ostali brojači krvnih zrnaca još nisu objasnili da je Srbin? Kako čovek da ode na odmor, a da dušu ne izgubi?
Religija

Vera i korona

Glasovi razuma u Srpskoj pravoslavnoj crkvi

U slučaju epidemije korona virusa pokazalo se da crkva nije monolitna ustanova, iako mnogi žele tako da je predstave, pogotovo oni koji je vode, kao i vernici koji u spoljašnjem autoritetu traže čarobni lepak za sopstvene unutarnje raspolućenosti. Oni koji vode SPC, hvale ratne zločince, ugrožavaju druge, paktiraju sa političkim i finansijskim moćnicima - nisu jedino što postoji u crkvi. Tu je i njeno drugo, svetlije i manje vidljivo lice. Ima u crkvi mnogo ozbiljnog, pametnog, vanredno obrazovanog sveta, istinskih vernika i časnih ljudi, ima onih koji se gnušaju etnonacionalizma i etnofiletizma, i potpuno drugačije gledaju na svet od onih koji se neprestano pozivaju na Hrista, a zapravo više veruju u srpstvo i zlatno tele
Religija

Svakojutarnja molitva: Isus je streljan u Srebrenici

Živa crkva i mrtvi vernici

Čekajte malo, vaša preosveštenstva. Zar ugrožavanje života kao standardan crkveni postupak nije bilo rezervisano za neprijatelje srpstva, inoverne, šizmatike, otpadnike, za druge nacije? Onoliko ste se trudili tokom ratova da podržite masovne ubice, posebice Radovana Karadžića i Ratka Mladića, u njihovom krvavom pohodu protiv nesrpskih civila, ubeđujući javnost da je to sve zarad odbrane Srba, a sad ste bez imalo griže savesti udarili i na Srbe? Pa dobro, ima li neko na ovom svetu da vama nije neprijatelj?
korona crkva

Epidemija ekumenizma: Pravoslavni katolibani

Virusu se pomolimo, korono pomiluj!

Nama treba svemogući Bog, moćniji od načelnika Generalštaba, surovi osvetnik i Vrhovni Zaštitar vernog fetišističkog stada, a ne neki bednik koji je dozvolio da bude uhvaćen i skončao na krstu, u teškim mukama. Nama treba car, gospodar, vladalac, moćnik, vasilevs, sveti ratnik, a ne ova smejurija od mesije, taj – što reče Krleža - “astralni, zvezdani ljiljan u mučionici velikog inkvizitora”. Sačuvaj nas Bože takvog Boga i sakloni!
Zavera

Teorije zavere

Ko nam je smestio covid-19?

Teorije zavere stvaraju privid smisla i svrhe svega što se događa, ukidajući potpuno ulogu slučaja, mogućnost greške, beskrajno umanjujući značaj ljudske gluposti, neznanja, kratkovidosti, plitkoumnosti, blesavosti i sveopšteg švindleraja. Mnogo je lakše verovati da je covid-19 napravljen u nekoj laboratoriji, nego se suočiti s činjenicom da epidemiolozi i ostali naučnici već decenijama ukazuju na mogućnost javljanja ovakvih pandemija, a najodgovorniji ljudi na svetu za to ne daju ni pet para i blesavo okreću glavu na drugu stranu, jer ulaganja u naučna istraživanja čiji će nam rezultati možda u nekoj budućnosti zatrebati ne donose trenutni profit