Tekstovi sa tagom: tomislav marković

Goran je zaklan negdje u okolini Foče, istog onog mjesta na kojem su četnici 1992. orgijali u svojoj bestijalnosti, opet klali, opet palili kuće, opet izgonili ljude iz njihovih domova. A za razliku od onoga rata u ovome su evoluirali svoje zločinačko ponašanje tako što su silovali stotine žena. Goranovu „Jamu“ trebalo bi štampati i dijeliti ljudima po ulici, njegova bi bista morala stojati u svakom bosanskom gradu u kojem su počinjeni genocid i masovni zločini. Ja - koliko vidim - danas malo ko uopšte zna ko je bio Ivan Goran Kovačić, a opisao je sudbinu Bošnjaka do u tančine, proročki, samo što je njegova opomena ostala potpuno neshvaćena

Zagledavši se duboko u sebe, Svirščinjska je u zbirci „Ja sam žena“ iz 1972. godine otkrila polovinu čovečanstva – žene. Kako piše Mila Gavrilović u pogovoru, ova zbirka je bila „prava poetska revolucija i šok za čitaoce“, zbog „neposrednog jezika i realističkog prikaza ženskih likova – trudnica, mladih majki, zlostavljanih žena, beskućnica, umobolnica – kao i naturalističkog i fiziološkog opisa radosti i patnje tela tokom vođenja ljubavi, trudnoće, porođaja i babinja“, pa je čitana i kao „pionirski manifest seksualne revolucije“

Za negatore i relativizatore zločina su i dalje svi isti – i oni koji su bili protiv rata, Miloševićevog koljačkog režima i njegovih vojnih i paravojnih falangi, i oni koji su oduševljeno klicali srpskom voždu i mesiji koji je Srbe poveo u obećanu zemlju: Veliku Srbiju. Isti su i oni koji su snajperima ubijali decu i oni koji su branili opsednute gradove; isti su oni koji su klali i oni koji su poklani; isti su čuvari logora i zarobljenici

“U ratu se gine” i “čemu teške reči” zabeležiće Marković svesrpske konstatacije u deklaracijskom spisu “Rečnik genocidnih nedoumica”, stavljajući ga – da je sreće – uz nešto malo ukoričenih mudrosti, na police u viđenijim srpskim kućama (Knjiga o Milutinu, Vreme smrti, Pelagićev narodni učitelj). Tu se može saznati/obnoviti kako su u jezik moralnih čistunaca zapale reči i sintagme genocidna tvorevina (transkripcija od Republika Srpska), humano preseljenje (akademski izraz za etničko čišćenje), te logor (poetska radionica dr Karadžića) i poricanje (tuđica nad tuđicama)

Ima nečeg duboko perverznog, nedemokratskog, neljudskog u ideji da talenat sve opravdava, da je darovitom čoveku sve dozvoljeno, da je književno delo genija važnije od života desetina hiljada običnih smrtnika. Kao da umetničko delo dobija status nekog mračnog paganskog božanstva kojem se mogu prinositi ljudske žrtve. Kad se potegnu ovakva pitanja, kad je posredi neki pisac koji se odao obožavanju ubica, odmah se branitelji dosete razdvajanja književnog dela i političkog angažmana

Naš pisac govori o nacionalističkom ludilu koje od otadžbine pravi krvožednog idola i prinosi mu ljudske žrtve na oltar: „Oni su podigli otadžbinu kao neki nezgrapni idol, o kojem govore sa prevrtanjem očiju i ludačkim grčevima, od nje napravili predmet deklamacija, uzeli monopol patriotizma samo za one koji im se pridruže u tom ludilu. Nacionalisti u Francuskoj, kao i svuda uostalom, propovedali su pod maskom ljubavi prema otadžbini, divljačku mržnju na strance, na ljudski rod, budili u narodu zaspale varvarske nagone otimačine i nasilja, pokušali da obnove kult sile, vojničkih pustolovina, ubilačke i rušilačke ratničke slave“

U tradiciju humornih epitafa, koja seže od antike do naših dana, upisuje se Slobodan Blagojević svojom briljantnom pesničkom knjigom Glagoljivo groblje (Otvoreni kulturni forum Cetinje, 2017). Reč je o obimnoj zbirci pesama u prozi na tri stotine stranica koja je sačinjena isključivo od epitafa. Blagojevićeva knjiga napisana je u znaku razobručenog poetskog humora, u ironičnom tonu, u nastojanju da se strah od smrti pobedi neobuzdanom jezičkom igrom i žongliranjem najrazličitijim filozofskim i religijskim idejama koje je ljudski duh stvorio o sopstvenoj propadljivosti

Nije lako utvrditi šta je to veliko i značajno u nečijoj poeziji ili prozi, pipava je to rabota koja zahteva istančan književni ukus, široku kulturu, poseban dar za prepoznavanje književnih vrednosti, prefinjenost duše i intelekta, dubinu misli i još trista čuda od istog brašna. Međutim, za naše književne poslenike nema lakšeg posla, za njih je to luk i voda, čim je pisac na ideološki podobnoj liniji, u ovom slučaju nacionalističkoj, on je genije, klasik, uzor za mlade autore, književno čudo i integralni deo kanona

Što reče jedan Krležin junak, čovek iz naroda, takorekuć topovsko meso za mlevenje, u pripoveci “Bitka kod Bistrice Lesne”: “Eh, Bog moj! Rat! A što se tu može? Već gospoda doktori znadu što hoće, kad guraju taj rat!” A gospoda doktori guraju li guraju taj rat u koji bi da gurnu svoje sunarodnike, i to iz čiste ljubavi prema njima. Dobro, možda ne baš prema njima, prema konkretnim pripadnicima srpskog naroda, već više sproću ideje o srpskom narodu koju su u svojim maštovankama izmaštali. Jer kad se gospodin doktor približi nekom konkretnom, živom primerku Srbina – ispadne da ovog uopšte ne zanimaju ni Kosovo, ni Lazareva kletva, ni osveta Kosova, ni taj famozni srpski identitet, a duhovni genotip u životu nije video, čak ni u najluđim snovima

Kojeg god klasika da otvoriš, zapahne te zadah autošovinizma: Ivo Andrić piše revolucionarne Crvene listove, Meša Selimović citira inoverni Kuran, Dušan Vasiljev je gazio u krvi do kolena i nema više snova, Bora Stanković blati srpski narod pišući o običaju da svekar spava sa snahom, Branko Radičević izdajnički peva o Hrvaćanu koji je oduvek bez mane, Jovan Jovanović Zmaj izvrgava ruglu čitav narod u "Jututunskoj narodnoj himni": “Nek narodi našu slavu znadu,/ a nas puste čmavati u hladu,/ al' i onda nek je straža jaka,/ jera ima sana svakojaka”

Proglasiti sumasišavšeg Popriščina za vrhunski autoritet, a njegove somnambulne reči za čudo od mudrosti, proroštva i neprikosnovene istine, zaista je nesvakidašnji poduhvat, čak i po kriterijumima ovog našeg poprilično pomahnitalog sveta. Pritom je taj neupitni autoritet za versko-politička pitanja – književni junak. Nije lako dosetiti se ovakvog originalnog postupka, nije lako mrtav hladan uzeti reči književnog junaka, pritom psihički bolesnog, kao proročanstvo o islamizaciji Francuske i dokaz Gogoljeve vidovitosti. Za to je potrebna posebna vrsta lude hrabrosti, totalne dezorijentacije u svetu ideja i potpune odlepljenosti od realnosti

Zajedno sa svojim duhovnim čedima Vojislavom Kovaljskim i Milisavom Jestrovićem, sveti Milorad Vukojičić Maca formira crnu trojku po uzoru na Svetu Trojicu koja daje i uzima život. Uzevši za svoju ideju-vodilju izreku na koju se pozivao i sveti vladika Nikolaj Velimirović "Ko se ne osveti, taj se ne posveti", crna trojka predvođena svetim Miloradom kreće u krstaški rat za veru bez večere po partizanskim kućama. Tada dobija i nadimak Maca, koji nema nikakve veze sa životinjama, zverima pogotovo, već sa macolom, oruđem Gospodnjim za prevaspitavanje zabludelih ovčica. Umesto krstom, služio se kamom, što nije nimalo slučajno, jer ako malo pažljivije pogledamo kamu jasno je da se radi o stilizovanom krstu. Klao je žrtve za njihovo dobro, zarad večnog života u rajskom naselju, da bi spasao njihove zabludele duše sablažnjene levičarskom prelesti

Ava Dobrica je mnogo voleo životinje. Često je razgovarao s njima, kao sveti Franja Asiški s pticama, a živuljke su moždanim sunđerom upijale svaku reč premudrosti koja je izlazila iz usta svetog oca. Okupi tako ava Ćosić u dvorištu svoje skromne vile Arkanove tigrove, Bokanove bele orlove, srpske sokolove Siniše Vučinića, kosovske šakale i Medićeve škorpione, i nadahnut Duhom Svetim, stane da im propoveda

Lucić je našao zakopano blago tamo gde ga niko ne bi tražio: u drvenom političkom jeziku, u glupavim izjavama političara, u militantnom nacionalističkom govoru, u fantazmagorijama ideološkog bunila, u andramoljama frazetina i opštih mesta, u tricama i kučinama svakodnevne medijske produkcije. U onome što je Marko Ristić zvao trenje trunja. Čitave tone duhovnog i duševnog smeća Lucić je prerađivao u svojoj alhemijskoj pesničkoj manufakturi, pretvarajući ih u čisto zlato poezije. Ali, zadatak velikog pesnika i jeste da otkriva zone stvarnosti u koje književna noga još nije kročila, da ih osvaja i uključuje u pesničku republiku

Znam da biste rado prodali dušu Đavolu, ali Lucifer za takvu bofl robu nije zainteresovan. Probajte kod nekog drugog kupca, možda vam pomogne neki popust, sezonsko sniženje, akcija – pet duša po ceni jedne, ko zna. Jer, da budem potpuno iskren, za sve vas me, gospodo 'rišćanska, zabole moje levo kopito. I za vas, i za vaše crkve, i za vašu pastvu, i za vaše sićušne, beznačajne nacijice. Ne samo da se ja uopšte ne bavim vama, nego ni oficirima moje bezbrojne vojske ne pada na pamet da svrate u vaše krajeve i da nekog podstaknu na zlo, čak ni iz zabave