Tekstovi sa tagom: tuđine

Igor Marojević

Tuđine: Konačna fiesta

Paravojne književne snage

Književna reč je s jedne strane sve slabija a s druge, ima je sve više, književnost je na svu sreću najjeftinija umetnost, za pisanje je dovoljan jeftin laptop ili desktop. Na primer, ja sam prošle godine snimio album, a u publici je i producent kojem se nešto moralo platiti, mada mi je štagod i oprostio. Naprosto, za muziku morate imati instrumente kao što ako biste se bavili slikarstvom morate kupiti štafelaj, platno i boje, dočim jeftinoća književnosti na svu sreću uvlači u pisanje sve one dokonjake, kreativne ali i nekreativne te književna reč treba da nastavi ovako
Igor Marojević

Intervju: Igor Marojević, pisac

Svuda sam se osećao kao tuđin

U romanu se ne bavim samom Crnom Gorom koliko severozapadnim delom Boke Kotorske, i izvesnom koliko realnom toliko i fiktivnom lokalnom političkom podelom. Opisani došljaci su mahom takođe iz Zaliva, ali mislim da je neuporedivo manje bitno odakle su poreklom, od toga što su dođoši, odakle god da su. „Tuđine“ svakako nisu prvenstveno crnogorsko štivo
Suicid

Igor Marojević: Tuđine (Laguna, 2018)

Samoubistvo kao izdaja naše stvari

Ono što, pak, daje specifičnost pripovjedačkoj perspektivi ovog Marojevićevog romana, sadržano je u grotesknosti odnosa glavnog junaka i okoline koja mu zamjera zbog očevog samoubistva. Vrijeme je stranačkih previranja, opšteg društvenog anarhizma, inflacija i rascvjetalog crnog tržišta čiji je tipični predstavnik stric i imenjak glavnog junaka Ratomir Juaković. U takvim okvirima i samoubistvo oca podozrivo se posmatra kao izdaja naše stvari. Mještani Kamenara će ići toliko daleko da će sumnjičiti Jaukovićevog oca kao krivca za poraz njihove opcije na izborima. Sa druge strane, preduzimljivi stric će neprestano na Ratomira vršiti pritisak zbog iste stvari, sumnjičeći mu oca da se kukavički ispisao iz života
Ahho 02 S

Tuđine: Porodična slava u Bokokotorskom zalivu

Da li Albanci imaju rep?

Domaćini ipak nisu mogli baš uvek da drže monolog. Poneki uglednik kao moj stric umeo je da i u gostima, usred ručka, nametne priču o poreklu našeg prezimena i o našem putovanju vekovima. To sam znao napamet: oko 1615. knezu Drakulu Mandiću u Drobnjake na konak došao pljevaljski paša kom se moralo zaboraviti ime. Mislio da sutradan uz pratnju koju je poveo kupi harač po plemenu, ali mu se svide Drakulova kćer Milica i zatraži je knezu za ženu, a četiri drobnjačke cure za pratnju. Moj otac je tvrdio da je paša tražio Milicu da bi je izjebao. Ali to Radan nije smeo glasno da izgovori, radije mi je šaputao