Tekstovi sa tagom: umetnost

Umetniku u gladovanju ništa nije bilo mučnije od takvih čuvara; oni su ga rastuživali; oni su mu užasno otežavali gladovanje; ponekad bi savladao svoju slabost i pevao za vreme takvog čuvanja, dokle god bi mogao izdržati, kako bi pokazao tim ljudima koliko ga nepravično sumnjiče

Gradski dokovi Njujorka su tokom sedamdesetih godina prošlog veka postali igralište za neke od najrevolucionarnijih glasova toga doba, a mnogi umetnici su na tim prostorima pronalazili inspiraciju, ali i ljubav i seks

Nova knjiga Džona Berdžera “Portreti” u izdanju Službenog glasnika sadrži ukupno 74 eseja o različitim umetnicima (koje je sakupio i uredio Tom Overton), ali i pesme, izvode iz romana i pisama, kao i razgovore. Berdžer počinje analizom crteža iz pećine Šove (30.000 godina pre n. e.), a završava esejom o savremenoj palestinskoj umetnici Randi Mdah, rođenoj 1983. godine. U prodornoj i jedinstvenoj prozi, Berdžer predstavlja potpuno nove načine razmišljanja o umetnicima koji su kanonizovani, od Rembranta do Henrija Mura, od Džeksona Poloka do Pikasa i naglašava suštinsku vezu između politike, umetnosti i šireg konteksta istraživanja kulture. Rezultat je čudesna šetnja kroz mnoge vekove vizuelne kulture, jednog od najistaknutijih kritičkih glasova savremenog sveta. „Često mislim“, rekao je Berdžer 1984. u jednom intervjuu, „da čak i kada sam pisao o umetnosti, to je zaista bio način za pričanje priča.“ Iz Berdžerove knjige, koju je preveo Miodrag Marković, prenosimo nekoliko eseja o velikim slikarima raznih epoha

„Meni pripada tek preksutrašnjica ( ... ) Neki se rađaju posthumno. Strahopoštovanje prema sebi; ljubav za sebe; bezuslovna sloboda sa samim sobom.. Pa dobro! To su jedini moji čitaoci: šta preostaje? Ostatak je samo čovečanstvo kome se mora biti nadmoćan snagom, visinom duše – prezirom…“ (Fridrih Niče, dva odlomka iz knjige „Antihrist“) Italijanski umetnik Roberto Ferri inspirisan je baroknim slikarima, pa je u klasični stil implementirao moderne i često provokativne scene. Njegovi su subjekti goli anđeli, scene su dramatične i teške, sa puno mesa.

Pored trešnjinog cveta, talasa i egzotičnih ptica u japanskoj umetnosti je i mnogo drugih elemenata, te postoji čitav shunga svet erotskih prizora

Dosta je toga, zašto se time baviti, ali živeći usred civilizacije, u sred Pariza i usred lepih umetnosti, zašto ne bismo sačuvali to staričino ja, ako same žene, bez njihovog instinktivnog verovanja u tako je, ne bi našle snage da stvaraju i da rade? Onda će nam lekari reći da su ne samo Mojsije, Muhamed, Hrist, Luter, Banjen i drugi bili ludi, nego isto tako i Frans Hals, Rembrant, Delakroa, isto tako i sve prostodušne ograničene starice kao naša majka. Ah - ozbiljno je to - mogli bismo zapitati te lekare: gde bi onda bili razumni ljudi? Jesu li svodnici iz javne kuće uvek u pravu? Moguće je. Šta onda izabrati? Srećom, nema izbora

Umetnik se za ljudsko telo interesuje još od kad je počeo da crta po kamenu, pa je erotika postala sastavni deo umetnosti i života. Sudbina homoerotike, ali i kvir identiteta uopšte, je nešto drugačija, budući da je dugo nailazila na neodobravanje, i često ostajala u pozadini, pa su manjinske oči dugo bile uskraćene za one umetničke elemente koji potvrđuju da postoje, i da imaju jednaka prava na uživanje

Kod nas, u ovoj kulturi (a to je pitanje koje sam postavio u početku, i kome se sada vraćam), zamah ekspresionizma bio je ne samo kratkovek, nego od početaka svojih prigušivan, i to upravo u onim duhovima koji su ga najpotpunije objavili: u slikarstvu, on je veoma brzo pripitomljen, u poeziji, on se s ne manjom brzinom izvrgao u svojevrsnu funkciju neoromantizma. Modernizam, čije prvo jutro je u znaku ekspresionističkih traženja, našao je svoj poetski vrhunac u neo-romantičarskoj emancipaciji od ekspresionizma, u stilu Miloša Crnjanskog. Sve ono što je dolazilo posle ekspresionizma (od futurizma do dadaizma) iscrpljivalo se magnoveno, bez dubljega odjeka; najduže je, svakako, trajao nadrealizam, ali i on je bio osuđen na ipak brzi slom. Onaj čuveni “slom modernizma”, o kome se toliko govorilo, šta je drugo nego neumitnost u ovoj nemoći za dublje prožimanje ekspresionizmom, odnosno: za dublje, stvarnije, delatnije, otvaranje svetu negacijom sveta?

Umetnik se za ljudsko telo interesuje još od kad je počeo da crta po kamenu, pa je erotika postala sastavni deo umetnosti i života. Sudbina homoerotike je nešto drugačija, budući da je dugo nailazila na neodobravanje, i često ostajala u pozadini, pa su manjinske oči dugo bile uskraćene za one umetničke elemente koji potvrđuju da postoje, i da imaju jednaka prava na uživanje

“Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Piše zadivljujuće malo. A ipak u tom pisanju postoji neverovatno bogatstvo, čak rasipništvo, jer u klici pojedinih pesama (kako piše kritičar Ježi Kvjatkovski) - ima materijala dovoljno za čitavu pesničku zbirku” (Petar Vujičić, Savremena poljska poezija)

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo uoči svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama

IBRAHIM HADŽIĆ: Dobro se sećam izložbe erotskih radova tri bečka slikara Gustava Klimta, Oskara Kokoške i Egona Šilea koji su delovali u okviru secesije, slikarskog pravca s kraja XIX i početka XX veka. Izložba je održana u Parizu u galeriji Hotela de la ville, daleke 1984. godine. Ta se izložba trajno utisnula u moju svest pa sam često zamišljao sebe kao selektora slične izložbe komponovane od erotskih radova naših slikara Halila Tikveše i Radomira Reljića. Želja mi se nije ispunila, ali zato evo prilike da pogledamo jedan buket radova “pesnika Erosa”, Halila Tikveše, kako ga u tekstu za katalog izložbe naziva psihijatar Ljubomir Erić. Ovaj buket crteža je “istrgnut” iz Tikvešine monografije u nastajanju. U jednom tekstu autor slika kaže: “Slikam za sebe i hipotetičko drugo lice. Pristupam svom radu instinktivno. Pravo slikarstvo nije šematsko, ono je emotivno i zagonetno, u isto vreme i jasno. Slikanje je intiman i bludan čin.” Pa evo i da odgonetnemo ko je to drugo hipotetično lice: naravno ja, i naravno svi oni koji se budu snažno posvetili posmatranju i emotivnom doživljavanju prezentiranih umetnikovih radova.

Sve kao da nas zazidava, sa svih strana; odasvud kao da nas sačekavaju mreže našeg govora, našeg stila, ustrojstvo našeg duha tako užasno vernog samome sebi. Ogromna je muka progovoriti, naći svoj ritam, stil, oteti ga ćutanju, bezizrazu. Ali još je veća muka u pokušaju da se duh otme iz jednoga ritma, da se učini sposobnim za novi ritam. Da se otme iz njegove sigurnosti, i da se vrati svetu, kao u prvi dan susreta sa njim, da se vrati početku. Samo najveći su ovo mogli (na prste da ih izbrojite!), samo oni su bili kadri da stalno zaista pišu, a ne da simuliraju pisanje. Da govore, a ne da automatizovani govor “govori” umesto njih. Pisati, uistinu, nije li to stalno biti na početku? Koliko nas to može i sme?

Današnja gošća XXZ magazina je francuska slikarka Lucie Geffré, koja nam se javila iz Madrida gde živi i slika. Nakon što dan započne šoljom čaja, i ćerke isprati u školu, ulazi u atelje, gde najčešće slika lica, koja, kako sama kaže voli da ponavlja. Najčešće slika lice svoje sestre, a u tome joj je najzanimljivije to što poznata lica i dalje mogu da je fasciniraju. Veruje da umetnost, te slikarstvo, i dalje imaju šta da ponude, pa se zbog toga u 2020. za stvaranje umetnosti još uvek koriste ruke, koje, kako tvrdi, nikada neće zastariti. Geffré je pristala da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih slika, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njenom Instagram profilu.

Pojam osvetliti koncept shvaćen je simbolički, ali i doslovno kako bi podstakao razgovor o arbitrarnosti značenja unutar podrazumevanih postavki i (ne)stabilnih odnosa moći i uloga unutar sistema umetnosti